“Elita i plebs”, godine koje jedu skakavci

“Poslednjih dana i nedelja, u sveprisutnoj kampanji omalovažavanja svih koji misle drugačije od onih u srpskom društvu koji su umislili da, iz nekog razloga, pripadaju eliti, mislećem, socijalno i umno emancipovanom sloju društva, pređena je granica svake političke učtivosti i elementarne pristojnosti.

foto: srđan ilić / tanjug

Naime, očigledno nervozni zbog činjenice da im prevrati ne uspevaju, da je podrška naroda obrnuto proporcionalna rušilačkim naporima koje preduzimaju na dnevnom nivou, politički kvazielitisti pribegli su oprobanom, neki bi, delimično s pravom, rekli, fašističkom metodu, podeli naroda na superiorne, one kojima oni pripadaju, i inferiorne, one koji nikako ne mogu da pobede. Utoliko više, ti drugi vremenom će postajati sve gluplji, odvratniji, siromašniji i neobrazovaniji, za razliku od njih, prepametnih, vizionara, protezama na vreme ispravljenih vilica i zuba kao da ih je “bohor” izbeljivao (to je, izvinite, omekšivač, nije izbeljivač), dok će ovi drugi, umesto čačkalicama, zube početi da čiste veslima, jerbo elitisti ne bi bili baš tako dobri da mi, inferiorni, nismo baš tako i toliko grozni.”

foto: zoran žestić / tanjug

Ovako počinje autorski tekst Aleksandra Vučiča pod naslovom “Elita i plebs”, objavljen u dnevnim novinama “Politika” 10. 7. 2019. godine. Ako bismo ovaj tekst izuzeli iz svake veze i svakog konteksta sa njegovim autorom, moglo bi da se govori o pravedničkom gnevu, cinizmu, sarkazmu koji prerasta u gađenje, a koji je “oštricu pera” uperio prema nadobudnoj eliti koja prezire sopstveni narod. Međutim, s obzirom da znamo ko je autor, kao što znamo i šta je (i kako) radio tokom čitave svoje političke karijere, njegove rečenice prerastaju u grotesku i ostaju ono što su uvek i bile – tirade. I elita i plebs pripadaju istoj ravni (medijskog) targetiranja, diskreditacije, staju pred isti arsenal verbalnih vulgarnosti ukoliko su pozicionirani kao kritički oponenti kruga privilegovanih i jezgra, oličenog u predsedniku ove zemlje, oko koga se krug okuplja. Intezitet blaćenja pojačava se u odnosu na efekat odjeka kritike i “podrivačkog” potencijala u javnom prostoru. S druge strane, plebs koji Vučić brani u svom autorskom tekstu tretira se kao maloletni i bezizražajni monolitni štićenik koji je u praksi smešten na širokoj skali od ucena i pretnji do simpatizerstva i aktivizma (u značajnom delu interesnog), te u krajnjoj liniji taj njegov plebs vredi samo onoliko koliko je koristan i upotrebljiv na mitinzima i glasačkim listićima, vredi onoliko koliko glumac-student strasno želi da uči, ili vredi kao batinaški glumci infiltrirani u pobunjeni narod. Ovde treba napomenuti da od pada nadstrešnice sintagma “pobunjeni narod” prožima i elitu i plebs, obuhvata sve one koji štrče, koji ne pripadaju piramidalnoj strukturi vlasti.

NIHILISTI NA VLASTI

Srećko Đukić, bivši ambasador, član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji, kaže za “Vreme”: “Da bi se razumeo današnji nihilistički odnos aktuelne srpske vlasti prema nacionalnoj eliti, moramo se vratiti ravno četiri decenije unazad. Ne može se zaboraviti pogubni uticaj potcenjivačkog odnosa Slobodana Miloševića prema studentima, profesorima, univerzitetu uopšte, kao ni upotreba sile i hladne vode protiv studenata na minus deset stepeni na Brankovom mostu, na primer. Njegovi saveznici, srpski radikali, pratili su ga u stopu i još više – oni su preobučeni nastavili da vode isto tako ekstremnu politiku prema eliti – deliti je, uništavati, smatrati je neprijateljem. Zato mnogi svršeni studenti sreću traže širom sveta. Ali da ne preskočimo demokratsku vlast. Ne može se reći da je i kod njih elita zauzela mesto koje joj pripada. Međutim, prava iskušenja za srpsku inteligenciju i elitu nastaju pod neoradikalima”.

Branka Latinović, ambasadorka u penziji, potpredsednica Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji, kaže da “su politicke partije, po pravilu, u prošlosti imale svoje ideologe, stratege i čini se da je partija bila uspešnija što se više zasnivala na takozvanom kadrovskom principu, a ne masovnosti. Tako je KPJ uspela 1941. da podigne jugoslovenski ustanak protiv fašizma i okupacije kada je imala samo 12000 članova, a SKJ se raspao kada je imao više od 2 miliona članova! Socijalistička partija Španije/PSOE pobedila je na izborima 1982. i osvojila više od 12 miliona glasova kada je imala samo 182 000 članova (Španija je tada imala 36 miliona stanovnika). Danas je situacija drugačija pa političke partije, svuda, sve više koriste usluge raznih agencija za vođenje izborne kampanje, prisustva u medijima, izrade izbornih programa i drugo, a sve manje na tim zadacima angažuju svoj, partijski kadar. To radi SNS i pored činjenice da ima 700.000 članova, što ukazuje na to da su partijske elite tanke i nedorasle tekućim izazovima. Sadašnja partija na vlasti i njen lider nastali su, većim delom, iz Radikalne stranke kojoj je Elita bila nedostižna, ali kojoj ona nije ni težila, kao da je bežala od toga. U slučaju SNS priča je potpuno drugačija, jer njihov je cilj upravo biti ‘elita’. Ta samozvana elita, koja je vezana za sadašnju vlast, svoj imidž elite izgrađuje na drugačiji način. Ne intelektualnim kapacitetom, već materijalnim dobrima, te se pripadnost eliti procenjuje po broju nekretnina, automobila, izboru destinacija za odmor, firmiranoj odeći, botoksu i drugim ‘vrednostima’. Obrazovanje i intelektualne sposonosti postali su nevažni za uspeh u društvu. Studenski protesti, činjenica da su ih podržali i stali uz njih, na najbolji način, njihovi profesori, to jest univerzitet, iznenadili su i zatekli Vućića. Iznenadila ga je elita, kako ona koja već postoji, tako i ova u nastajanju. Ni posle šest meseci Vučić nije uspeo da reši ovu krizu, a sposobnost vladanja ogleda se ne samo u sposobnosti da se vodi država, već i u rešavanju krize kao što je ova”.

Foto: Tanjug / Marko Đoković

ELITNA PROSTOTA

Dana 24.5.2025. godine “Politika” beleži ovu Vučićevu izjavu: “A što se odgovornosti tiče, odgovornost će da snose oni koji jesu najkrivlji, koji su sprovodili obojenu revoluciju, a to su njihovi profesori i nastavnici. Oni će morati da budu odgovorni za zlodelo koje su činili. Strašan je zločin protiv Srbije počinjen”.

Jelica Minić, članica Izvršnog odbora Evropskog pokreta u Srbiji, kaže za “Vreme”: “Šta je elita u Srbiji i kakvu ulogu igra? Postoji njen deo koji je na vlasti i raspolaže ključnim resursima i polugama moći. Postoji i deo elite koji nije na vlasti uprkos tome što raspolaže znanjem, veštinama i moralnim kvalitetima koji je čine poželjnom da upravlja državom. Danas u Srbiji imamo sukob te dve elite i zato je fiksacija vlasti uništenje nacionalnih univerziteta i prosvete uopšte. Uprkos hvalisanju naučno-tehnološkim parkovima, vlast uništava sopstveno društvo štiteći stvorene mehanizme za enormno bogaćenje onih koji su elita samo nominalno, zahvaljujući poziciji koju zauzimaju u klijentelističkom režimu u kome drastično opada socijalna mobilnost, a najbolji napuštaju zemlju. Za našu vladajuću elitu, nažalost, u međunarodnim krugovima vlada ocena da se sa takvom prostotom nikada nisu sreli. A vizija koja proističe iz prostote ne doseže daleko”.

Zapravo, predsednik ima ozbiljan problem u sagledavanju motiva pobune, u zahtevima za pravdu, istinu, solidarnost, odgovornost, jer, polazeći od sebe, on jednostavno nije u stanju da shvati šta ljudi žele, on ne veruje u iskrenost i dobronamernost suprotne pozicije, često ne može ni da je podnese; on ume da se snalazi samo u relacionom sistemu – čovek je čoveku vuk.

Prema rečima Duška Lopandića, profesora univerziteta, publiciste i bivšeg diplomate: “U mnogo čemu Vučićev režim predstavlja mutirani nastavak – uz određene adaptacije – režima Slobodana Miloševića iz devedesetih godina prošlog veka. To je primetno i kada je u pitanju odnos prema nacionalnoj intelektualnoj eliti, univerzitetu i profesorima, odnosno, u širem smislu, prema mislećem delu društva. Najnoviji nasrtaj režima na autonomiju univerziteta, što uključuje i najavu novog Zakona o visokom obrazovanju, proglašavanje studenata u protestima ᾿teroristima᾿, a njihovih profesora kriminalcima, priče o otvaranju vrata ‘konkurenciji’ stranih univerziteta ili, recimo, predlog izmena Zakona o udžbenicima kojim se potpuno etatizuje izrada udžbenika osnovnih, a moguće i srednjih škola za društvene nauke, samo su neki od bezbrojnih primera odnosa koji u osnovi ima otuđenost, nerazumevanje i neprijateljstvo prema intelektualnim delovima društva koje oni doživljavaju kao ᾿nužno zlo᾿. Vučić je, kao i Milošević, svoju autokratsku vladavinu zasnovao na poslušničkom sistemu partokratije, te je do krajnjih granica šešeljizovao srpski politički sistem nastojeći da spontanu društvenu intelektualnu debatu na razne teme sroza na nivo tabloidne propagande”.

INFLACIJA DIPLOMA

Povodom odluke Apelacionog suda u Novom Sadu da se Marija Vasić, profesorka sociologije u Gimnaziji “Jovan Jovanović Zmaj” koja je u sudskom pritvoru štrajkovala glađu i žeđu prebaci u kućni pritvor, predsednik svih građana, uključivši se u program kolegijuma televizije Informer, u besu je izjavio sledeće: “Jeste li primetili koliko laži, teško stanje gospođe Vasić; ništa joj ne fali nigde, nego se svi stide da to kažu, jede, pije ko zmaj, nikakve probleme nigde nema; ništa joj ne fali”. Indisponiran zbog popustljivog odlučivanja suda u slučaju “pučista”, prkosno je mlade SNS aktiviste u sudskom pritvoru nazvao junacima. Jedan od njih je, da podsetimo, bejzbol palicom slomio vilicu studentkinji.

Vladimir Međak, potpredsednik Evropskog pokreta i bivši glavni pravnik u Pregovaračkom timu Vlade Srbije za pristupanje Evropskoj uniji, pojašnjava: “U svim vremenima, a posebno u prelomnim istorijskim trenucima ili kad se gubi moć, vlast želi da se pokrije višim autoritetom i time poveća svoj legitimet. Zbog toga je podrška intelektualne elite vrlo važna svakom režimu, a posebno nedemokratskom kome uvek nedostaje demokratski legitimitet.

Jasno je da sama pripadnost intelektualnoj eliti ne podrazumeva i izgrađene moralne norme tako da će svaka vlast naći sebi bliske intelektualce bez obzira na moralne postulate režima. SNS je obezbedio potpise podrške Vučiću 1000 intelektualaca za izbore 2017, pa onda 2022. proširujući spisak poznatim ličnostima iz sveta sporta i estrade. Apsolutno prihvatanje svih ideja bez rasprave i pogovora doveli su do odlaska velikog broj stručnjaka iz državnih struktura, koji nisu pristajali da klimaju glavom, a što je već u početku pokazalo pravo lice režima. Ono je svima postalo vidljivo tek sa tragedijom u Novom Sadu.

Posle pobune studenata, profesora i prosvete jasno je da je SNS izgubio intelektualnu elitu Srbije i da je pitanje koliko bi potpisnika iz podrške iz 2017. to ponovilo gledajući Vučićev gubitak kontrole nad društvom. Zato je od početka SNS počeo da pravi i promoviše svoju intelektualnu elitu, znajući da ona mora da podržava režim jer bez režima neće biti elita uopšte, koja bi po potrebi zamenila pravu intelektualnu elitu u uslovima potpune medijske kontrole. Zbog toga je od 2012. godine nastala inflacija diploma, doktorskih i drugih titula dobijenih na opskurnim obrazovnim ustanova, kao i javnih kampanja u kojima se inače opskurni likovi uzdižu i porede sa Teslom i Pupinom. U tom smislu treba tumačiti i najave izmena zakona koji bi kaznili univerzitete za otkazivanje poslušnosti režimu, a koje mogu čak naneti ozbiljne štete državnim univerzitetima. Šteta po državu koja i ovako kuburi sa stručnim kadrovima usled odliva mozgova, bila bi nenadoknadiva, ali režim to ne pogađa previše. Na isti način kao što se od Beograda na vodi pravi novi centar Vučićevog Beograda, za razliku od pravog centra koji se prostire od Slavije do Kalemegdana, tako se planira da nakon uništavanja državnih univerziteta SNS uzdigne svoju intelektualnu elitu koja je na liniji i koja zna koga treba da podržava i sluša i šta sme, a šta ne sme da radi i priča”.

Pokušajmo, na kraju, da zamislimo čoveka koji besomučno zatrpava rupu koja zjapi unutar njega. Jer ono što tamo zjapi, dok spolja demonstrira silu, nikome ne sme da pokaže.