„Ekonomski tigar” i njegove žrtve

Na sednici Skupštine Srbije krajem novembra usvojen je budžet za 2025. godinu bez prisustva opozicije. Suma koja je izdvojena za Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je viša za oko 17,1 milijardu u odnosu na prošlu godinu i iznosi 226,6 milijardi dinara. Od tog novca za prava korisnika iz oblasti zaštite porodice i dece izdvojeno je oko 125,8 milijardi, a za podršku udruženjima u oblasti zaštite porodice i dece 465 miliona. Dakle, ukupno skoro 126,3 milijarde dinara. Šta znače ova povećanja i izdvajanja u budžetu?

Profesorka na Fakultetu političkih nauka dr Natalija Perišić u intervjuu za “Vreme”, za početak, naglašava da u delu u kome je budžet uvećan, a namenjeno za zaštitu porodica sa decom – što je izuzetno opravdano i važno u Srbiji – može da se iščita da Vlada nastavlja da insistira na sprovođenju pronatalitetne politike, prosto kako bi unapredila stope nataliteta i fertiliteta. Međutim, kako ističe, dokazi, kako iz teorije, tako i empirijski, govore da sami novčani podsticaji nisu dovoljni za unapređenje nataliteta.

“VREME”: Na koji način se država bavi natalitetnom politikom?

NATALIJA PERIŠIĆ: Priča u vezi sa natalitetom je izuzetno važna, ali meni se čini da Vlada ne posvećuje dovoljno računa nečem drugom, a to je – usklađivanje porodičnih i profesionalnih obaveza. Jer, za jednu državu nije važno da se rađa više dece, već da se omogući roditeljima, pre svega majkama, da usklade svoje obaveze. U tom segmentu, program novčanih pomoći nije efektivan. Naime, postoje jasni dokazi iz svetske prakse koji kažu da na usklađivanje profesionalnih i porodičnih obaveza najviše utiču fleksibilne forme zapošljavanja majki, one koje će ženama sa malom decom omogućiti da rade skraćeno radno vreme, ali za zaradu i u uslovima koji su sigurni. Drugi faktor koji na to pozitivno utiče, osim fleksibilnog zaposlenja, jeste razvijanje odnosno povećavanje dostupnosti, kvaliteta i na kraju finansijske priuštivosti ustanova za dnevno zbrinjavanje dece uzrasta do tri odnosno do pet godina.

Naročito je problematično zbrinjavanje dece iz takozvanih vulnerabilnih ili marginalizovanih grupa, što nas upravo dovodi do druge važne stvari u vezi sa budžetom i natalitetnom politikom u Srbiji – čak jedna četvrtina dece kod nas živi u siromaštvu. A Vlada ne uspeva da koncipira efektivne mere kojima bi se borila protiv toga.

Svi znamo koliko se ponavljaju ciklusi depriviranosti i koliko je važno da deca ne budu siromašna, jer je posle mnogo teško izaći iz tog, uslovno rečeno, začaranog kruga.

Natalitetna politika koja podrazumeva novčane podsticaje, kako je koncipirana kod nas, zapravo ograničava te novčane podsticaje na prvo četvoro rođene dece, odnosno nema nikakvih novčanih podsticaja za peto i svako naredno rođeno dete. I izostavljajući decu koja su peta, šesta rođena, a što je najčešće slučaj u romskim porodicama, mi, u stvari, izostavljamo one najsiromašnije.

Gradonačelnik Aleksandar Šapić nedavno je izjavio da nije postojala “socijalnija” gradska uprava u poslednjih nekoliko decenija od ove sada. Nisu retki trenuci kada vlast pominje povećanje penzija i druge podsticaje. Kako vama sve to deluje?

Prema Ustavu Republike Srbije, država je odgovorna da obezbedi materijalnu sigurnost penzionera. Zatim, Srbija je država socijalne pravde, čega donosioci odluka moraju da se pridržavaju. A mislim da je u stvarnosti potpuno drugačija situacija. Imamo ovde jedan jako pogrešan diskurs – stari se posmatraju kao teret, kao oni koji traže da im se pomogne. Pri čemu stalno zaboravljajmo da je, kada su penzioneri u pitanju, naš sistem koncipiran tako da se nikome penzija ne poklanja. Postoje države u kojima je osnov za sticanje prava na penziju državljanstvo i svako ko napuni određene godine života ima to pravo, bez obzira na to da li je ikada radio. U Srbiji, svi koji imaju penziju to pravo su zaslužili. Radili su najmanje 15 godina svog života, uplaćivali su doprinose, tako da penzija nije poklon, već je zarađena.

Zato nema govora o tome da su oni stanovništvo koje živi o tuđem trošku. S druge strane, prosečna penzija čini tek polovinu prosečne zarade. Između ostalog, razlog tome je što je 2008. godine Vlada ukinula jednu odredbu u tadašnjem Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju koja je predvidela da prosečna penzija ne sme da padne ispod 60 posto od prosečne zarade. Od tada, prosečne penzije padaju bukvalno za jedan procentni poen svake godine bez obzira na povećanja, bez obzira na taj helikopter novac koji s vremena na vreme sigurno jako dobro dođe. Ako govorimo o zarađivanju, oni zarađuju i danas tako što obavljaju jako veliki deo takozvane neformalne nege koja podrazumeva brigu o svom starijem partneru, partnerki, brigu o unučićima, deci i tome slično.

Mi jednostavno imamo taj konceptualni problem u društvu koji pod radom podrazumeva samo zaposlenje. Kao rad mi vrednujemo samo to kada je neko zaposlen i dobija platu, a ne vrednujemo neplaćeni rad u kući, niti staranje, što jako mnogo košta i porodice, najpre žene, a sa druge strane, smanjuje rashode koje država ima za svoje građane. Jednostavno, ako se vi brinete o svom partneru koji je star i taj partner ne dobija pravo na novčanu socijalnu pomoć i pomoć u kući jer ste vi tu, vi ste državi pomogli i smanjili joj troškove.

Kako to osvestiti kod penzionera – da im niko ne daje novac, već da su ga sami zaradili?

Postoji nešto što se zove “ejdžizam”, a to je kada mi sa drugim ljudima nepravedno postupamo samo po osnovu godina njihovog života i “autoejdžizam”, autostigmatizacija, autodiskriminacija… Mislim da je penzionerima toliko nametnut taj diskurs da oni nešto dobijaju i da nisu to zaslužili, da su oni sami počeli da veruju da, iako je to nešto što su zaradili, da im je neko to poklonio. Dodatno, kada odu u penziju, veoma dugo ne mogu da ostvare pravo na penziju. Naime, prođe bukvalno po pola godine dok ne dobiju nijednu penziju. Sve to kasnije stigne, ali šest meseci živite bez ikakvih primanja.

foto: marija janković

Korisnici novčane socijalne pomoći takođe imaju period kada tu pomoć ne dobijaju. Naime, oni devet meseci primaju pomoć, a onda se smatra da oni koji su radno sposobni tri meseca mogu da obavljaju neke sezonske poslove. Da li bi i u kom pravcu trebalo reformisati tu politiku?

Ograničavanje perioda ostvarivanja prava na socijalnu pomoć u okviru jedne godine odnosi se samo na radno sposobne korisnike i to jeste jedno iskrivljenje sistema. Taj koncept aktiviranja – neoliberalni koncept koji je 1996. godine uveden u SAD i sastojao u tome da se radno sposobnim korisnicima novčane socijalne pomoći postepeno ukida pravo – kod nas je delimično sproveden. Međutim, jako je problematično bilo što taj transfer politike nije uzeo u obzir kontekstualne preduslove. Naime, kada je ta reforma uvedena u SAD, stopa nezaposlenosti je bila četiri posto. Stopa nezaposlenosti od četiri posto znači da zaista nema posao samo onaj ko neće da radi. U Srbiji, kada je uveden taj koncept, stopa nezaposlenosti je bila viša od 20 posto. Sada je ona niža. Ali, trenutno je problem nešto drugo – stvari koje se dešavaju u pozadini, naime, danas nemate toliku stopu nezaposlenosti, već neaktivnosti. Nezaposleni ste ako nemate posao i ne tražite ga aktivno, ali ako nemate posao i potpuno ste obeshrabreni, jer ste ga tražili godinama i niste uspeli da ga nađete ili niste u prilici, morate da se brinete o malom detetu, starim roditeljima, onda idete u neaktivnu populaciju, a ne u nezaposlenu.

To je velika igrica naše vlasti – kada nam prikažu kako je niska stopa nezaposlenosti, a ne kažu nam kolika je stopa neaktivnosti. Godine 2004. je ograničeno pravo za radno sposobne korisnike novčane socijalne pomoći na devet meseci, a preostala tri meseca je bilo potrebno da se aktiviraju. Međutim, prema Zakonu iz 2004. nije bilo moguće da se aktiviraju, jer regulativa nije bila dovoljna, već je bilo potrebno da se donese podzakonski akt. On je donet tek 2012. godine. Tada se nevladin sektor pobunio i rekao da ovo nije aktiviranje, niti dobrovoljni rad, već prinudni, a to je protiv srpskog Ustava. Onda su uputili to Ustavnom sudu i Ustavni sud je u oktobru 2022. utvrdio da je to protivustavna odredba, tako što su u međuvremenu ukinute neke odredbe Zakona o socijalnoj zaštiti, pa onda nije u skladu sa tim. Mi tačno 20 godina imamo radno sposobne korisnike novčane socijalne pomoći koji tri meseca tokom godine nemaju pravo na nju, a niko ne zna šta da radi sa njima tokom ta tri meseca.

Pomenuli ste neoliberalni narativ. Odakle on i šta je suština problema u vezi sa njim?

Neoliberalni narativ je preplavio planetu i Srbija nije nikakav izuzetak. On podrazumeva da je svako odgovoran za sebe, a mislim da je jako važno što je lako shvatljiv, a ljudi vole jednostavna objašnjenja. Međutim, ovde objašnjenje uopšte nije jednostavno. Smatram da ljudi nemaju izbore onako kako se predstavlja da ih imaju, da je ta utakmica u društvu krajnje nepravedna iako se govori o tome da jeste pravedna. Kada Vlada promoviše neoliberalni narativ, oni koji su protiv toga su isuviše siromašni da bi se pobunili, nemaju nikakvu vidljivost, nemaju nikakvu snagu i onda je jako teško suprotstaviti se tome. Glavni razlog koji u potpunosti podupire neoliberalnu ideologiju je taj da neoliberalna ideologija zapravo smanjuje rashode u budžetu i dovodi do toga da naši rashodi mogu da idu za nešto drugo – za vojsku, za policiju i tome slično, a da smanjuju rashode za one kojima je potrebna pomoć i podrška.

foto: marija janković

Šta mislite, u kakvom su stanju naša socijalna i ekonomska prava trenutno?

Socijalna politika kao takva nastala je u suštini kao rezultat borbe radničkih pokreta za njihova prava. Bez radničkih pokreta, bez radnika, bez radnog zakonodavstva nema socijalne politike. U Srbiji danas nemate radnike ili imate radnike koji se bore za golu egzistenciju i koji ne mogu da se organizuju, koji nemaju više poverenja u sindikate, koji su potpuno nemoćni. Drugim rečima: vi nemate socijalnu politiku. Osnov socijalne politike je nestao. Promenili su se interesi, promenili su se i grupe na koje utiče socijalna politika; ne samo na radnike, već i na žene, na osobe sa invaliditetom, na migrante… Ali je pitanje da li te grupe sada mogu da kreiraju, da gaje solidarnosti unutar sebe da bi nastupile dovoljno homogeno, da bi mogle da izvrše uticaj na vlast da ostvare svoja prava. Žene su postale moćna grupa, osobe sa invaliditetom takođe, ima i onih koji zastupaju prava migranata, ali mi nemamo utisak da su se stvari mnogo promenile. Žene su i dalje ispod prosečno zaposlene, sa postojećim rodnim jazom u zaradama. One i dalje obavljaju najveći deo neformalne ekonomije, one se brinu i staraju o članovima porodice. Nemam utisak da uspevaju da ostvare prava, odnosno ukoliko uspeju da se izbore za neku promenu na nivou zakona, taj se zakon teško implementira i jako brzo počne da se preispituje. Poput primene Zakona o rodno osetljivom jeziku, zato što on, kako neki kažu, narušava tradicionalne vrednosti. A ja mislim da tradicionalne vrednosti mnogo više narušava kada muškarac ubije ženu i kad vrši nasilje nego rodno osetljiv jezik. Što bi rekao Branko Miljković: “Ubi me prejaka reč”.

Koja zemlja je dobar primer u svetu kada je reč o socijalnoj politici?

To su države koje su socijaldemokratske, koje imaju snažno razumevanje o tome da je potrebno da taj takozvani društveni dogovor bude takav da ljudi brinu jedni o drugima. To su skandinavske države i, nažalost, recepti koji kod nas ne mogu da funkcionišu. Ali smatram da kod nas mogu da funkcionišu neke stvari prilagođene našem kontekstu, koje mogu iz njihovog konteksta da se preuzmu i prilagode u skladu sa našim potrebama. Na primer, volontiranje jeste jedan način stvaranja međugeneracijske povezanosti odnosno solidarnosti. Zaista vas ništa ne košta da podstičete volontiranje u društvu i da podstičete mlade da urade neke stvari za starije sugrađane. Potrebno je da se radi na razvijanju društvene kohezije u Srbiji i na vrednovanju svakog pojedinca. U krajnjem slučaju, to je i jedan od motoa, ciljeva održivog razvoja – nećemo nikoga izostaviti, nećemo nikoga ostaviti po strani, svi ljudi treba da budu uključeni u blagodeti našeg razvoja. Ako već pričamo o tome kako nam je visok bruto društveni proizvod i kako smo ekonomski tigar i kako se dobro razvijamo, onda niko ne bi trebalo da bude izostavljen iz posledica tog našeg razvoja.