Dvostruko preispitivanje

Đinđićeva „poslednja šetnja“ bila je uveliko simbolična: stotine hiljada ljudi, državnici iz celog sveta, čelnici institucija EU, bio je to i prvi samit lidera novih država, nekadašnjih republika SFRJ… Tog petnaestog dana marta 2003. godine Beograd je bio svet, za čim su Zoran Đinđić i građani ove zemlje čeznuli pre šest godina u demonstrativnim šetnjama kojima su rušili Miloševićev režim.

„Đinđić će ostati upamćen u istoriji po tome što je znao da napravi izbor. Opredelio se za demokratiju i reforme kako bi Srbiju poveo putem Evrope. To nasleđe se mora sačuvati“, poručio je predsednik Francuske Žak Širak u pismu koje je uputio predsedniku Srbije i Crne Gore, Svetozaru Maroviću. Širak je u ovoj poruci povodom ubistva srpskog premijera naglasio da će Francuska nastaviti da podržava našu zemlju na putu ka Evropi.

EVROPSKI SAN: Dan posle ubistva premijera Đinđića u Beograd su doputovali Havijer Solana, visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu i bezbednosnu politiku i Kris Paten, evropski komesar za spoljnu politiku da „izraze svoju žalost zbog ubistva dr Zorana Đinđića i solidarnost sa građanima Srbije“, ali i da naglase da će EU pružiti „pomoć Srbiji da ostvari Đinđićev evropski san“.

Najdublje saučešće narodu Srbije izrazio je i predsednik SAD, a Kolin Pauel, američki državni sekretar koji je u svojoj poruci naglasio da je bio Đinđićev prijatelj je rekao da su SAD uverene da će politički lideri Srbije nastaviti važan rad predsednika Vlade Đinđića. SAD će, s druge strane, podržati ekonomske i demokratske reforme koje vode Srbiju u Evropu. Pauel je u svojoj poruci naglasio da je „hrabro vođstvo predsednika Vlade Đinđića bilo bitno za završetak užasnog despotskog režima Slobodana Miloševića i obnavljanje demokratske vladavine mirnim putem. Susreo sam se sa njim mnogo puta, upoznao sam ga i divio se njegovoj hrabrosti i mudrosti“, naglasio je Pauel.

Američki mediji su odmah počeli da naglašavaju sličnost Đinđića sa Kenedijem: nije to samo tragični kraj, već stil, briljantna inteligencija, način komunikacije, lična harizma, mladost, nepresušna energija… Senator iz Arizone, Džon Mekejn je rekao da su odlaskom Đinđića „Srbija i čitav svet izgubili šampiona slobode“. Mekejn je obraćanje Senatu završio rečima: „Amerika salutira palom heroju.“

O Đinđićevom „evropskom snu“ govorili su i svi evropski političari: generalni sekretar Saveta Evrope Valter Švimer izjavio je da „državna zajednica Srbija i Crna Gora samo što nije postala članica Saveta Evrope, to ne u maloj meri zahvaljujući političkom iskustvu Zorana Đinđića i njegovim neumornim naporima za demokratski razvoj i međunarodno priznanje zemlje… „, dok je Peter Šider, predsednik Parlamentarne skupštine Saveta Evrope zatražio dan posle ubistva premijera Srbije da državna zajednica Srbija i Crna Gora bude primljena u Savet Evrope na aprilskoj sednici Parlamentarne skupštine, kao njen 45. član. Šider je predlog uputio predsedavajućem Komiteta ministara SE malteškom ministru Džozefu Borgu.

Neki evropski listovi imali su tekstove sličnog naslova sa jasnom porukom da je Zoran Đinđić bio nada za čitav region.

O Đinđićevoj spremnosti na saradnju i dobrosusedske odnose u Beogradu je govorio hrvatski premijer Ivica Račan, dok je Anton Rop, predsednik slovenačke Vlade poručio da će Slovenija „stati uz Srbiju“ na putu ka Evropi.

Po mišljenju Adema Demaćija ubistvom srpskog premijera izgubili su ne samo Srbi, već i Albanci, jer je „Đinđić shvatio realnost na ovom destruktivnom prostoru bivše Jugoslavije…“

Mnogi svetski listovi pisali su posle sahrane premijera Srbije da od smrti Josipa Broza Tita na ulicama Beograda nije bilo tako masovnog izražavanja bola i tuge. Ovaj prvi nekomunistički premijer Srbije od Drugog svetskog rata u zapadnim političkim krugovima je, naglašava se, viđen kao „izuzetno talentovan političar modernih shvatanja, liberalne vizije“. Bio je jednom rečju „predstavnik one evropske Srbije koja radi na popravljanju teških šteta pre nego što se vrati na svoje mesto u svetskim tokovima van kojih je Srbija bila više od decenije“.

U najtiražnijem poljskom dnevniku „Gazeta viborča“ Adam Mihnjik piše da je već posle prvog susreta sa Đinđićem bio fasciniran njegovom inteligencijom, pronicljivošću, dinamičnošću:

„Bio je Srbin i Evropljanin u najboljem smislu te reči“, kaže Mihnjik.

Đinđić je imao hrabrosti i karaktera da povuče crtu između napretka i nazadovanja, nade i rezignacije, evropeizacije i balkanizacije, ocenjuje berlinski „Velt“.

SRBIJA I PRITISCI: Većina stranih medija piše o Đinđićevoj rafiniranoj obrazovanosti, briljantnom umu, hrabrosti kombinovanoj sa evropskim šarmom. Svi se slažu, bio je najsposobniji i najhrabriji političar u Srbiji.

Neki analitičari su gorko primetili da bi možda dr Zoran Đinđić još bio živ da je i pre „poslednje šetnje“ dobijao toliko podrške i pohvala, i u svom narodu, i u inostranstvu.

„Neophodno je preispitati evropsku politiku prema Srbiji“ i „treba pokazati viši stepen razumevanja za prilike u njoj“, poručili su u Beogradu čelnici briselske diplomatije Havijera Solane i Krisa Patena.

Mnogi analitičari sada ukazuju na to da je i američka politika strogog, bezprizivnog uslovljavanja ozbiljnije finansijske pomoći izručivanjem celokupne haške liste, vođena bez dovoljno razumevanja lokalne situacije, teškog nasleđa Miloševićeve despotije i ratnih razaranja. Stiven Erlanger ukazuje u „Njujork tajmsu“ šta mlaka pomoć, kombinovana sa teškim političkim zahtevima može da donese krhkim državama – kao što je Srbija, a sutra verovatno, Irak – koje su tek zbacile tiranina. Na kraju je ova formula rezultirala tragedijom u kojoj je mnogo izgubila Srbija, ali i čitav region. I Amerika je izgubila moćnog saveznika, ukazuje ovaj komentator.

Pariski „Mond“ je možda najlucidnije analizirao postmiloševićevsku, zaboravljenu Srbiju: list kaže da je Džordž Buš odao počast ubijenom srpskom premijeru, ali onda postavlja pitanje u čemu se zapravo sastoji američka politika prema Beogradu? „Mond“ daje i odgovor u kome jetko komentariše da

Amerika škrto odmerava svaku materijalnu pomoć i svakih šest meseci šalje jednog diplomatu visokog ranga da uputi ultimatum srpskoj vladi: ili ćete poslati jednog ili više optuženih zvučnih imena u Hag, ili ćemo vam suspendovati svaku pomoć i zatvoriti vam vrata svih međunarodnih finansijskih institucija. „Mond“ ocenjuje da je Evropa manje neotesana i da se ozbiljno angažovala da ne dođe do secesije Srbije i Crne Gore. Ali, list s pravom primećuje da je i sa ove adrese izostala značajnija ekonomska pomoć.

Rori O’Sliven, šef kancelarije Svetske banke u Srbiji i Crnoj Gori smatra da će 95 odsto naših građana ekonomski trpeti zbog atentata na dr Zorana Đinđića: „Neizvesnost koju rađaju ovakvi događaji ima takav efekat“. Ipak, Svetska banka će, poručuje, finalizovati novu finansijsku pomoć Srbiji u oblasti socijalne politike, zdravstva, finansijskog sektora i privatizacije.

GRIŽA SAVESTI: Šta će biti sa Srbijom posle ubistva Đinđića?

U mnogim izjavama inostranih zvaničnika sada se mogu čuti neki novi tonovi, a u medijima naći naslovi poput “ Atentat može usporiti reforme“, „Pritisci na Srbiju su bili isuviše jaki“, „Preterani pritisak“…

Po mišljenju Džonatana Ajla, stručnjaka za Balkan iz londonskog Kraljevskog instituta združenih oružanih snaga, u mnogim zapadnim metropolama sada postoji griža savesti: prisutno je uverenje da su možda više mogli da pomognu Đinđiću na njegovom teškom putu ka demokratizaciji, a ne da ga izlažu permanentnim pritiscima i uslovljavanjima.

Izvesno je da će sada međunarodna zajednica pokazati više razumevanja, da će verovatno i preko potrebna ekonomska transfuzija ipak stizati redovnije, ali je nesumnjivo da će Zapad insistirati na uspostavljanju pravne države i daljoj saradnji sa Hagom.

Mnogi svetski listovi ocenjuju ohrabrujućim podatak da je jedno od najnovijih istraživanja javnog mnjenja u Srbiji pokazalo da se čak 85 odsto građana izjašnjava za nastavak Đinđićevog kursa – za reforme i borbu protiv kriminala. Moskovski „Komersant“ zaključuje da „drugačiji spomenik Đinđić sebi verovatno ne bi mogao da poželi“.

Srbija će preživeti, kaže slovenačko „Delo“ i pomalo oporo obrazlaže: „Srbija je kao država ionako prilagođena kriznoj i stresnoj situaciji…“

Po nekim analitičarima Amerikanci su najzad shvatili da iz tih dalekih, zabačenih država kao što su Avganistan, Tadžikistan, Uzbekistan… svašta može izroditi, pa bi i Srbija za večna vremena mogla da ostane „otkačeni Balkan“, ono već poslovično bure baruta…

Neki komentatori, kao na primer, Majkl Kaufman u „Njujork tajmsu“, i ovom prilikom podsećaju na „balkansku kob“ gde je „pribegavanje ubistvima toliko uobičajeno, da su od deset monarha koji su upravljali Srbijom, trojica ubijena, a četvorica smenjena“. Stereotipi uvek dobro dođu u objašnjavanju vrlo složenih situacija.

Citirajmo i ljubljansko „Delo“ koje smatra da je ubistvo premijera Đinđića možda poslednji povod da se iz tog „ostatka ostataka bivše države napravi nešto pametno, te da se to područje i ljudi ne prepuste besmislenom propadanju“.

Istovremeno, komentator „Dela“ kaže i da bi se „nekada bratski narod morao uozbiljiti, priznati traumatičnu istinu, posebno o svojoj bliskoj prošlosti, pokajati se, izmoliti poneki očenaš…“

Koliko je u pravu ovaj pesimista, a nije jedini, koji misli da Srbija još nije spremna da se hrabro pogleda u ogledalo, pa samim tim neće ni smrt dr Zorana Đinđića uzeti ozbiljno?

Ako je sada na redu da se Srbija hrabro suoči sa svojom slikom u ogledalu, „Mond“ poručuje da bi to trebalo da uradi i Zapad: „Nakon odavanja počasti ne treba zanemariti Srbiju… možda bi i međunarodna zajednica trebalo da preispita svoj stav prema Srbiji – da joj više pomogne nego što joj odmaže. Ukoliko ta poruka bude primljena, onda možda i postoji nada da se započeto i završi.“