KRAJ PUTA: Milošević pred Haškim sudomProšlo je dvadeset godina otkako je Slobodan Milošević na Gazimestanu 28. juna 1989. na milionskom mitingu povodom šeststote godišnjice Kosovskog boja aklamovan za srpskog vođu; više od dvadeset tri godine otkako je 24. aprila 1987. u Kosovu Polju izrekao rečenicu: "Niko ne sme da bije narod"; deset godina otkako je, posle bombardovanja Srbije 1999. i potpisivanja Kumanovskog sporazuma, narodu "čestitao mir"; još malo pa devet godina od njegovog pada s vlasti; osam godina od njegovog izručenja Haškom sudu; više od tri godine od njegove smrti u ćeliji Haškog tribunala 11. marta 2006; a još malo pa godinu dana od potpisivanja DS–SPS Deklaracije o političkom pomirenju i zajedničkoj odgovornosti za ostvarivanje vizije Srbije kao demokratske, slobodne, celovite, ekonomski i kulturno razvijene i socijalno pravedne zemlje...Procenjujemo da su se strasti dovoljno smirile da bi se razložno govorilo o udesu koji je zahvatio milione ljudi i ostavio pečat na generacijama. Redakcija "Vremena" bi rado objavila gledišta čitalaca o zbivanjima u protekle dve decenije povezanim s njegovom vladavinom
1. Šta je po vašem mišljenju presudno uticalo na civilizacijski kolaps i ratni raspad SFRJ: kosovska kriza koja je trajala dugo, a intenzivno od 1981; ustavna kriza SFRJ s vetirajućim pravom republika, rotirajućim rukovodstvima, jednogodišnjim mandatima; ustavni položaj Srbije „u vlasti pokrajina“; dužnička kriza SFRJ od sedamdesetih; „proleće nacionalizma“ posle pada Berlinskog zida 1989, kada su se raspale tri federacije, a formirano 25 nacionalnih država; posttitovski vakuum autoriteta; kriza jednopartijskog sistema; nacionalna rukovodstva u drugim republikama; karakter režima uspostavljenog u Srbiji devedesetih?
2. Kada je Slobodan Milošević zapravo došao na vlast: u januaru 1986, kada je izabran za predsednika Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije; 1987, na Osmoj sednici CK SK Srbije kada je eliminisao Ivana Stambolića i Dragišu Pavlovića (zbog tri reči: „olako obećana brzina“), ili tokom „Događanja naroda“ 1988. i 1989. kada je izvikan za srpskog vožda?
3. Kako su se prema njegovoj vlasti u Srbiji odnosila rukovodstva u drugim republikama tadašnje Jugoslavije?
4. Kako su to videli vojska, stara garda, intelektualna elita?
5. Koliko je zapravo bila duboka podrška Slobodanu Miloševiću, s obzirom na to da je više puta dobijao veliki broj glasova i okupljao mase na mitinzima, a da je odziv za zajam za preporod Srbije 1989. doneo tek deseti deo očekivanog priliva, a poziv u JNA 1991. u Srbiji izbeglo više desetina hiljada vojnih obveznika?
6. Da li ste vi lično (1) bar jednom bili na nekom od „Slobinih mitinga“; (2) da li ste bar jednom dizali tri prsta, vikali „Svi, svi, svi“, pevali „Marširala, marširala kralja Petra garda“, glasali za Vuka Draškovića 1992/93. (u bilo kojoj koalicionoj koaliciji) ili vikali „Puk’o je ko zvečka“ 2000? (Pazite da vas ne demantuje statistika!)
7. Kako su na promenu na vrhu vlasti u Srbiji gledali disidentski krugovi i nastajuća opozicija u Srbiji? Koliki je deo pristalica i opozicionog bloka u Srbiji došao iz tzv. Događanja naroda?
8. Posle jednogodišnjeg koketiranja s nepartijskim pluralizmom u Srbiji je 1990. uveden višestranački pluralizam. U kojoj grupaciji je bilo više verbalnog nacionalizma, u SPS-u koji je nastao spajanjem SSRN i SK ili u novoformiranim opozicionim partijama?
9. Šta je zapravo bila kičma ideologije kojom se Slobodan Milošević rukovodio: komunizam, titoizam, samoupravni reformizam, jugoslovenstvo, srpski nacionalizam, populizam?
10. Da li je pominjanje švedskog standarda u izbornoj kampanji 1990, „brzih pruga“ Srbije 1991, i Beopolisa, projekta za XXI vek 1995, bila potemkinovska magla, skretanje pažnje s ratne kakofonije ili cilj koji takva vrsta političke elite nije mogla realizovati?
11. Od „Balkanskog Kasapina“ do Glavnog Faktora Mira i Stabilnosti – kakva je uloga stranog faktora u raspadu SFRJ? Amerikanaca, Austrijanaca, Nemaca, Francuza i Rusa?
12. Da li je između tadašnjih ratujućih vladajućih struktura u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji postojao zajednički strateški cilj?
13. Kakvu ulogu u politici Slobodana Miloševića ima odnos prema Srbima u drugim republikama? Da li su njegove izjave poput one iz 1989. da oružane bitke nisu isključene, ili ona od 5. maja 1990. prilikom posete južnom Banatu, da Srbija neće sedeti skrštenih ruku pred bilo kakvim nasiljem nad delovima srpskog naroda izvan Srbije, predstavljale retoriku odvraćanja ili otkrivanje ratnog plana? Kako se može objasniti tolika amplituda u njegovoj nacionalnoj politici – od vojne pomoći po cenu sankcija do potpunog medijskog i političkog ignorisanja, na primer sloma RSK avgusta 1995?
14. Zašto je tokom ratnih zbivanja u periodu raspada SFRJ angažovan tako veliki broj ljudi s one strane zakona?
15. Zašto je devedesetih došlo do velike pljačke naroda, do bogaćenja na nesreći naroda i da li je to prestalo 2000?
16. Zašto su tokom ratova u vreme raspada SFRJ u tolikoj meri ignorisane ženevske i druge konvencije o pravilima ratovanja i osnovna ljudska prava: zbog karaktera tih ratova, zbog amoralnosti vođa, zbog sloma institucija i poretka, zbog ratnom propagandom indukovane mržnje, zbog sećanja na žrtve u Drugom svetskom ratu, ili zbog nagomilane sklonosti ka nasilju u pojedincima u narodu i u vojsci?
17. Da li biste radije rekli da je režim Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. srušen, ili da je urušen zbog unutrašnje demoralizacije i moralnog truljenja?
18. Kako objašnjavate naglo masovno bekstvo od poraženog vođe u periodu oktobar–decembar 2000? Kako su se ponašali demokratski prvoborci iz 1990, 1992, i oni iz 2000?
19. Da li su haško suđenje i smrt Slobodana Miloševića u haškoj ćeliji promenili javnu predstavu o njemu?
20. Zašto za devet godina posle 2000. u Srbiji nije bar dostignut ekonomski nivo iz 1989, odnosno zašto oporavak traje toliko dugo?
Svoje odgovore (na jedno ili više pitanja) možete slati na adresu: „Vreme“, Mišarska 12, 11000 Beograd, ili ostaviti komentar klikom na link ispod teksta. Podrazumeva se da oni treba da zadovoljavaju osnovne uzuse korektne javne komunikacije. Pristigli tekstovi biće dostupni na sajtu www.vreme.com. Najbolje tekstove objavićemo u štampanom izdanju, a njihove autore nagraditi jednogodišnjom pretplatom na elektronsko izdanje.
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – u Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
