KRAJ PUTA: Milošević pred Haškim sudom
Prošlo je dvadeset godina otkako je Slobodan Milošević na Gazimestanu 28. juna 1989. na milionskom mitingu povodom šeststote godišnjice Kosovskog boja aklamovan za srpskog vođu; više od dvadeset tri godine otkako je 24. aprila 1987. u Kosovu Polju izrekao rečenicu: "Niko ne sme da bije narod"; deset godina otkako je, posle bombardovanja Srbije 1999. i potpisivanja Kumanovskog sporazuma, narodu "čestitao mir"; još malo pa devet godina od njegovog pada s vlasti; osam godina od njegovog izručenja Haškom sudu; više od tri godine od njegove smrti u ćeliji Haškog tribunala 11. marta 2006; a još malo pa godinu dana od potpisivanja DS–SPS Deklaracije o političkom pomirenju i zajedničkoj odgovornosti za ostvarivanje vizije Srbije kao demokratske, slobodne, celovite, ekonomski i kulturno razvijene i socijalno pravedne zemlje... Procenjujemo da su se strasti dovoljno smirile da bi se razložno govorilo o udesu koji je zahvatio milione ljudi i ostavio pečat na generacijama. Redakcija "Vremena" bi rado objavila gledišta čitalaca o zbivanjima u protekle dve decenije povezanim s njegovom vladavinom
1. Šta je po vašem mišljenju presudno uticalo na civilizacijski kolaps i ratni raspad SFRJ: kosovska kriza koja je trajala dugo, a intenzivno od 1981; ustavna kriza SFRJ s vetirajućim pravom republika, rotirajućim rukovodstvima, jednogodišnjim mandatima; ustavni položaj Srbije „u vlasti pokrajina“; dužnička kriza SFRJ od sedamdesetih; „proleće nacionalizma“ posle pada Berlinskog zida 1989, kada su se raspale tri federacije, a formirano 25 nacionalnih država; posttitovski vakuum autoriteta; kriza jednopartijskog sistema; nacionalna rukovodstva u drugim republikama; karakter režima uspostavljenog u Srbiji devedesetih?
2. Kada je Slobodan Milošević zapravo došao na vlast: u januaru 1986, kada je izabran za predsednika Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije; 1987, na Osmoj sednici CK SK Srbije kada je eliminisao Ivana Stambolića i Dragišu Pavlovića (zbog tri reči: „olako obećana brzina“), ili tokom „Događanja naroda“ 1988. i 1989. kada je izvikan za srpskog vožda?
3. Kako su se prema njegovoj vlasti u Srbiji odnosila rukovodstva u drugim republikama tadašnje Jugoslavije?
4. Kako su to videli vojska, stara garda, intelektualna elita?
5. Koliko je zapravo bila duboka podrška Slobodanu Miloševiću, s obzirom na to da je više puta dobijao veliki broj glasova i okupljao mase na mitinzima, a da je odziv za zajam za preporod Srbije 1989. doneo tek deseti deo očekivanog priliva, a poziv u JNA 1991. u Srbiji izbeglo više desetina hiljada vojnih obveznika?
6. Da li ste vi lično (1) bar jednom bili na nekom od „Slobinih mitinga“; (2) da li ste bar jednom dizali tri prsta, vikali „Svi, svi, svi“, pevali „Marširala, marširala kralja Petra garda“, glasali za Vuka Draškovića 1992/93. (u bilo kojoj koalicionoj koaliciji) ili vikali „Puk’o je ko zvečka“ 2000? (Pazite da vas ne demantuje statistika!)
7. Kako su na promenu na vrhu vlasti u Srbiji gledali disidentski krugovi i nastajuća opozicija u Srbiji? Koliki je deo pristalica i opozicionog bloka u Srbiji došao iz tzv. Događanja naroda?
8. Posle jednogodišnjeg koketiranja s nepartijskim pluralizmom u Srbiji je 1990. uveden višestranački pluralizam. U kojoj grupaciji je bilo više verbalnog nacionalizma, u SPS-u koji je nastao spajanjem SSRN i SK ili u novoformiranim opozicionim partijama?
9. Šta je zapravo bila kičma ideologije kojom se Slobodan Milošević rukovodio: komunizam, titoizam, samoupravni reformizam, jugoslovenstvo, srpski nacionalizam, populizam?
10. Da li je pominjanje švedskog standarda u izbornoj kampanji 1990, „brzih pruga“ Srbije 1991, i Beopolisa, projekta za XXI vek 1995, bila potemkinovska magla, skretanje pažnje s ratne kakofonije ili cilj koji takva vrsta političke elite nije mogla realizovati?
11. Od „Balkanskog Kasapina“ do Glavnog Faktora Mira i Stabilnosti – kakva je uloga stranog faktora u raspadu SFRJ? Amerikanaca, Austrijanaca, Nemaca, Francuza i Rusa?
12. Da li je između tadašnjih ratujućih vladajućih struktura u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji postojao zajednički strateški cilj?
13. Kakvu ulogu u politici Slobodana Miloševića ima odnos prema Srbima u drugim republikama? Da li su njegove izjave poput one iz 1989. da oružane bitke nisu isključene, ili ona od 5. maja 1990. prilikom posete južnom Banatu, da Srbija neće sedeti skrštenih ruku pred bilo kakvim nasiljem nad delovima srpskog naroda izvan Srbije, predstavljale retoriku odvraćanja ili otkrivanje ratnog plana? Kako se može objasniti tolika amplituda u njegovoj nacionalnoj politici – od vojne pomoći po cenu sankcija do potpunog medijskog i političkog ignorisanja, na primer sloma RSK avgusta 1995?
14. Zašto je tokom ratnih zbivanja u periodu raspada SFRJ angažovan tako veliki broj ljudi s one strane zakona?
15. Zašto je devedesetih došlo do velike pljačke naroda, do bogaćenja na nesreći naroda i da li je to prestalo 2000?
16. Zašto su tokom ratova u vreme raspada SFRJ u tolikoj meri ignorisane ženevske i druge konvencije o pravilima ratovanja i osnovna ljudska prava: zbog karaktera tih ratova, zbog amoralnosti vođa, zbog sloma institucija i poretka, zbog ratnom propagandom indukovane mržnje, zbog sećanja na žrtve u Drugom svetskom ratu, ili zbog nagomilane sklonosti ka nasilju u pojedincima u narodu i u vojsci?
17. Da li biste radije rekli da je režim Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. srušen, ili da je urušen zbog unutrašnje demoralizacije i moralnog truljenja?
18. Kako objašnjavate naglo masovno bekstvo od poraženog vođe u periodu oktobar–decembar 2000? Kako su se ponašali demokratski prvoborci iz 1990, 1992, i oni iz 2000?
19. Da li su haško suđenje i smrt Slobodana Miloševića u haškoj ćeliji promenili javnu predstavu o njemu?
20. Zašto za devet godina posle 2000. u Srbiji nije bar dostignut ekonomski nivo iz 1989, odnosno zašto oporavak traje toliko dugo?
Svoje odgovore (na jedno ili više pitanja) možete slati na adresu: „Vreme“, Mišarska 12, 11000 Beograd, ili ostaviti komentar klikom na link ispod teksta. Podrazumeva se da oni treba da zadovoljavaju osnovne uzuse korektne javne komunikacije. Pristigli tekstovi biće dostupni na sajtu www.vreme.com. Najbolje tekstove objavićemo u štampanom izdanju, a njihove autore nagraditi jednogodišnjom pretplatom na elektronsko izdanje.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
