Dva lica jednog premijera

U ponedeljak, na dan kada je Srbija otvorila prva pregovaračka poglavlja u procesu pristupanja Evropskoj uniji, premijer Srbije Aleksandar Vučić se dva puta obratio javnosti. Prvi put je to učinio u autorskom tekstu za tabloid „Telegraf“, gde je izložio tezu da je reč o „možda najrevolucionarnijem datumu u novijoj srpskoj istoriji“, a drugi put u Briselu, na konferenciji za medije, nakon međuvladine konferencije kojom su poglavlja formalno otvorena.

U tekstu za „Telegraf“ Vučić svoju tezu obrazlaže pozivajući se na američkog istoričara i ekonomistu Dejvida Landesa (1924–2013), koji je proučavao značaj tehnoloških pronalazaka za razvoj društva i koga premijer iz nekog razloga pogrešno zove Lendis. „Ako reči revolucija damo značenje koje joj je dao Dejvid Lendis – velika promena ili pomeranje u aktivnosti ili određenoj stvari – onda za 14. decembar mirno možemo da kažemo da je važan i možda najrevolucionarniji datum u novijoj srpskoj istoriji“, napisao je on.

Ima u tom nevelikom, ali ambiciozno napisanom članku i grčke mitologije, i parnih turbina, kneza Miloša i prvih električnih sijalica, ruskih pametnih telefona, Viktora Igoa, Čerčila… I oni koji ne veruju da je ponedeljak bio najrevolucionarniji dan u novijoj srpskoj istoriji, lako će se složiti da je, ako ništa drugo, Vučić napisao jedan od najneobičnijih tekstova u svojoj dugoj političkoj karijeri.

U ponedeljak uveče, u sedištu Saveta EU u Briselu, Vučić je na zajedničkoj konferenciji sa evropskim komesarom za susedsku politiku i proširenje Johanesom Hanom i šefom diplomatije Luksemburga (čija zemlja predsedava EU) Žanom Aselbornom govorio sasvim drugačije, bez patetike, poetskih uzleta i viška istorijske svesti. Učtivo se zahvalio domaćinima i, naročito, nemačkoj kancelarki Angeli Merkel, trezveno i staloženo govorio o teškom radu koji čeka Srbiju na daljem evropskom putu, stanju privrede i odnosima sa Prištinom, a nije zaboravio ni da pohvali doprinos srpskih nevladinih organizacija otvaranju poglavlja. Kada je jedan albanski novinar pokušao da ga isprovocira pitanjima o „ludaku Miloradu Dodiku“, Vučić ga je odmereno zamolio da ne koristi takve termine i iznudio izvinjenje. Premijer se nije zbunio čak ni kada je Aselborn, koji je iz džepa izvadio pogrešan govor, pozdravio napredak Turske u evropskim integracijama. „Izgleda da sam u nekom drugom filmu“, rekao je Aselborn primetivši grešku, na šta se Vučić samo dobroćudno osmehnuo.

foto: betaphoto

DVA LICA TRAŽE PISCA: U razlici između ta dva obraćanja, ogledaju se dva premijerova lica, od kojih jedno služi za čisto domaću upotrebu, a drugo nosi kad je u gostima. Kod kuće se ne libi da podvikne, ne samo na novinare već bogami i na ministre, a čak i benignu kritiku doživljava kao napad na državu i svoju istorijsku misiju. U gostima je, pak, smiren i kooperativan, gotovo snishodljiv, a ovaj izveštač se, prateći godinama briselski dijalog o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, više puta osvedočio o neskladu između onoga što je tamo bilo dogovarano i interpretacija nakon povratka kući. Moguće je da Vučić ovu dvostruku ulogu igra svesno, verujući da Srbi razumeju samo viku, pretnje i povremeni šut nogom u kvaku. Ako je tako, onda nema baš povoljno mišljenje o svom narodu.

Svejedno, čak ni najzajedljiviji kritičar ne može da ospori da je otvaranjem poglavlja 32 (kontrola javnih finansija) i 35 (proces normalizacije sa Kosovom), učinjen važan napredak u približavanju Srbije EU i da je Vučić najzaslužniji što je do toga došlo. To su, najzad, nevoljko morali da priznaju predstavnici parlamentarne opozicije, koji su redom pozdravili taj korak. Protiv je bila, sasvim očekivano, samo Demokratska stranka Srbije, koja je u saopštenju osudila otvaranje poglavlja kao rušenje državnog suvereniteta i uvod u odricanje od Kosova.

Ispostavilo se, dakle, da unutar političkog spektra još vlada konsenzus o ulasku u EU kao strateškom opredeljenju Srbije, uprkos vrlo glasnom evroskepticizmu, ili bolje reći antizapadnom stavu koji provejava kroz većinu medija, pa i onih otvoreno provladinih. S obzirom na to da je i sam Vučić tačno primetio da ozbiljan rad na dostizanju evropskih integracija tek predstoji, ne bi bilo loše da taj konsenzus iskoristi da stvori što širi front za temeljne reforme. U toj borbi trebaće mu ne samo poltroni nego i saveznici, i ne samo u inostranstvu nego i kod kuće, pa bi bilo svrsishodno da ono lice „za u goste“ češće pokazuje u sopstvenoj kući.

TEGOVI NA NOGAMA: I tako je Srbija, više od petnaest godina nakon rušenja Slobodana Miloševića, stigla do tačke kada članstvo u EU počinje da se pomalja iz magle i postaje opipljivo. Treba se setiti da su domaći političari u prvo vreme davali sasvim nerealne prognoze da bi Srbija u EU mogla da uđe već 2007, pa 2009, i najzad 2014, na stogodišnjicu Sarajevskog atentata. Pošto se cilj stalno izmicao, to je išlo u prilog onima koji su tvrdili da Evropa u stvari ne želi da vidi Srbiju unutar Unije, nego zamajava narod kako bi ponizila zemlju i otela Kosovo. Ponešto od tog stava moglo se prepoznati u saopštenju predsednika Tomislava Nikolića, koji je u ponedeljak rekao da „nema mesta za euforiju“ i da EU tek treba da dokaže da hoće da primi Srbiju kao ravnopravnog člana. Ako se u prvom delu izjave vidi izvesna doza zdrave skepse, za drugi bi se slobodno moglo reći da je pogrešan: da EU ne želi Srbiju, poglavlja ne bi bila ni otvorena, a na Srbiji je sada da dokaže da može da ispuni neophodne uslove.

Greše i oni koji podsećaju da je Turska još pre više od deset godina otpočela pregovore o pristupanju EU i da je Makedonija odavno kandidat, a da se nijedna zemlja u međuvremenu nije približila članstvu. Ovo poređenje ne stoji zato što, za razliku od turskog slučaja, nijedna od 28 članica EU ne zastupa principijelan stav da Srbiji nije mesto u EU, niti iko sa Srbijom ima tako ozbiljan spor kao što Makedonija ima sa Grčkom. Kao što je nedavno primetio britanski analitičar Džejms Ker Lindzi, u EU, i pored izvesne zlovolje kada je reč o proširenju uopšte, ipak vlada uverenje da je apsorpcija Zapadnog Balkana, pa i Srbije, deo posla koji treba dovršiti kako bi se evropski projekat zaokružio i kako na Balkanu ne bi ostala „rupa“ veličine dobrog dela bivše Jugoslavije (plus Albanija). To se naročito pokazalo tokom tekuće migrantske krize, kada su zemlje sa tog područja postale tranzitne između dva dela EU, što je znatno otežalo situaciju i iskomplikovalo rešenje problema.

U stvari, dva su razloga što je srpski put ka otvaranju poglavlja trajao ovako dugo: Haški tribunal i Kosovo. U prvom slučaju je odbijanje bivšeg premijera Vojislava Koštunice da uhapsi generala Ratka Mladića izazvalo zastoj od oko godinu i po dana u procesu evropskih integracija, a u drugom je otezanje u dijalogu sa Prištinom (uz napade lokalnih Srba na pripadnike Unmika i Kfora) odložilo sticanje statusa kandidata. Iako Haški tribunal praktično više nije problem, normalizacija odnosa sa Kosovom će ostati glavni prioritet Brisela sve do učlanjenja, što se ogleda u činjenici da je poglavlje 35 otvoreno prvo i da je u ove nedelje objavljenoj platformi EU za pregovore sa Srbijom jasno navedeno da će zastoj u tom poglavlju (čitaj: zastoj u dijalogu) izazvati zamrzavanje pregovora u svim drugim poglavljima, pa samim tim i u procesu pridruživanja u celini.

DUG JE PUT: Drugo poglavlje otvoreno u ponedeljak, ono o kontroli finansija, verovatno neće predstavljati ozbiljan problem, ali ostala trideset tri poglavlja, koja pokrivaju sve aspekte političkog, privrednog i društvenog života, kriju u sebi mnoge izazove. Jedan od najvećih je poglavlje 27, o zaštiti životne sredine, koje politički nije kontroverzno, ali jeste finansijski: da bi se u ovoj oblasti uskladila sa evropskim standardima, Srbija bi u narednih nekoliko godina morala da potroši oko 10,8 milijardi evra, a ukupna godišnja pomoć iz pristupnih fondova (IPA) iznosi oko 200 miliona. Srbija bi u pregovaračkom procesu možda mogla da dobije neko odlaganje primene propisa o zaštiti okoline, ali teško više od toga.

Zatim, tu su i „superpoglavlja“ 23 i 24, koja se odnose na pravosuđe i osnovna prava i slobode i koja, kao i poglavlje 35, imaju moć da zamrznu ceo proces ako dođe do zastoja. Put ka članstvu će verovatno usporiti i nedavno usvojeno načelo (koje nije važilo za većinu ranijih kandidata) da ne samo zakoni, nego i njihova praktična primena, moraju da budu u skladu sa evropskim standardima. Tek kada se svih 35 poglavlja zatvori, Srbija će potpisati ugovor o pristupanju EU, a zatim je potrebno da taj ugovor ratifikuju parlamenti svih članica, Srbija će biti primljena u EU.

Premijer Vučić je procenio da bi Srbija poslednja poglavlja mogla da zatvori tokom 2018. ili 2019. godine, što u Briselu procenjuju kao „ambiciozno, ali izvodljivo“. Poređenja radi, Hrvatska je pregovarala šest godina, a Crna Gora, koja je prva poglavlja otvorila u januaru 2014. dosad je otvorila dvadeset poglavlja, a zatvorila dva. Ukoliko ne iskrsnu nepredviđene prepreke, Vučićevo predskazanje bi moglo da se pokaže kao tačno.

S tim što, po Marfijevom zakonu, nema osnova da se veruje da neočekivanih prepreka neće biti, jer se EU suočava sa najdubljom krizom, ili tačnije spletom kriza u svojoj istoriji. Do pre neku godinu, niko nije mislio da bi zajednička valuta mogla da bude ozbiljno ugrožena zbog grčkog duga, a do pre nekoliko meseci, žičane ograde unutar Šengenske zone su bile nezamislive. Kao što je na svom Tviter nalogu onog istorijskog ponedeljka napisao Erik Gordi, stručnjak za Balkan sa Univerziteta u Londonu: „Srbija će ući u EU kad EU postane mnogo odvratnije mesto. Na tome se uveliko radi.“