Bez obzira na to da li je žetva dobra ili loša, da li se preliva ili nedostaje, junska "žitna priča" je uvek ista: država mora da "dreši kesu", ili jer je cena niska pa ratari nemaju prihod, ili je suviše visoka pa će hleb naš nasušni biti preskup, uz upozorenje da, ako se zahtevima ne udovolji, nagodinu sigurno preti glad. Da li
Da bi žetva bila dobra, mora se steći više uslova: valja poorati i posejati na vreme, pođubriti kako valja – ni mnogo ni malo, a mora i vreme da posluži – da posle setve padne dovoljno kiše, da tokom zime bude snega da mlado žito ne izmrzne… I eto, ova žetva će biti siromašna jer, već tradicionalno, najveći deo površina je zasejan dockan, mada ko je na vreme bacio seme, nije se usrećio jer je jesen bila sušna, na đubrivu se već tradicionalno štedi, zimus beše golomrazice za šta niko nije kriv, ali se dogodilo, a i s proleća behu visoke podzemne vode za koje, takođe, niko nije kriv, ali tako je. Rezultat je jako mali prinos. Povrh svega, zasejane su rekordno male površine, svega 530.000 hektara. Kako je sve naopako išlo, ne treba se čuditi što pšenice neće biti dovoljno. Još smo dobro prošli kako je moglo biti. S druge strane gledano, nije ni tragično.
OD GOREG LOŠIJE: Ove godine setva pšenice obavljena je, najvećim delom, van optimalnog roka i na do sada najmanjim površinama u novijoj istoriji. Ratari tvrde da bi realna cena, računajući na skuplje „inpute“ i mali prinos, jer godina je loša, trebalo da bude između 14 i 15 dinara. Čuju se glasovi da bi „bilo u redu“ da bude i niža, ali ne ispod 12 dinara, mada je pitanje odakle ti glasovi dolaze. „Glasovi“ upozoravaju da, ako im se ne plati koliko traže, pšenica će se nagodinu isključivo uvoziti.
U Žitovojvodini kažu da je trenutna cena brašna između 13 i 14,5 dinara za kilogram i da nije realno očekivati da mlinari pšenicu toliko plate. Stoga su predložili Vladi da zbog manjeg roda svaki kilogram pšenice koji se proda i isporuči mlinskim preduzećima premira sa dva dinara, ali da nikakav odgovor nije stigao.
U brojevima gledano, uz očekivani prinos od 3,2 tone po hektaru biće požnjeveno između 1,5 i 1,6 miliona tona pšenice. Potrebe domaćeg tržišta su između 1,7 i 1,8 miliona tona i uz rezerve od prošle godine, ova žetva će biti knap za famoznu prehrambenu sigurnost, prevedeno na radikalski jezik da „jedemo svoju pogaču“. Ako je za utehu, ni u okolnim zemljama nije bitno drugačije, mada ne baš ovako kao kod nas. U svemu tome postoji još jedna uteha: pomenute brojke se odnose samo na registrovane zasejane površine. Ima, naime, još žita, procenjuje se da ga je između 20 i 30 odsto više od registrovanih količina, koje ni u kakve bilanse nije ušlo, ono kojim se trguje na crno.
I sad, kao i svake godine u ovo doba, licitira se sa cenom žita: da li će biti osam i po, devet dinara, koliko su ponudili neki mlinovi, da li 14 i više koliko traže ratari. Mada, pitanje je ko u ime ratara govori. Ministar poljoprivrede Goran Živkov za „Vreme“ kaže da je ova godina idealna da se u poljoprivredi primene tržišni principi – da se plati šta košta. „Uvozna cena je 13 dinara i to je reper i za cenu domaće pšenice. To znači da cena domaće pšenice ne može biti viša, ali ne može biti ni i niža.“ Dakle, 13 dinara za kilo, mada je pitanje ko će je platiti.
Iako ratari zahtevaju cenu od preko 14 dinara, ali bi sigurno većina njih prodala i za 11 do 12 samo da odmah vide pare, ali nema nikoga ko bi ponudio i približno toliko, već se tu i tamo „nutka“ osam ili devet dinara, što se u trenutnim tržišnim uslovima, kako kod nas tako i u okruženju, ne može nazvati cenom, već ucenom.
KO JE OVDE LUD?: Tu nastaju prvi problemi: mlinari i pekari se pozivaju na čuveni paritet jedan-dva-četiri, po kome brašno mora biti dvostruko, a hleb čertvorostruko skuplji od pšenice. Tu se mogu izvesti dve računice – ododzdo i odozgo: cena hleba prema ceni pšenice, ili cena pšenice prema ceni hleba. U oba slučaja, računica kaže, država mora da interveniše, novcem naravno, jer je disparitet očigledan. Ako se udovolji ratarima i plati im se 14 dinara po kilogramu, brašno bi koštalo 28, a hleb čak 56 dinara po kilogramu, odnosno vekna koja iz nekog razloga teži 600 grama i manje, 33,6 dinara, što bi značilo poskupljenje cene hleba od 30 odsto, tj. cenu koju „osiromašeni narod“ platiti ne može.
Računica u suprotnom smeru, po današnjim cenama hleba gledajući, kazuje da ako vekna od 600 grama košta 28 dinara, što znači da je kilogram hleba 46, brašno bi moralo biti 23, a pšenica 12,5 skoro 13 dinara, što je taman i svetska cena pšenice. Ali, mlinarska računica veli da nedostraje samo još dva državna dinara da ratarski zahtevi budu zadovoljeni i svi će biti srećni.
S druge strane, pšenica prošlogodišnjeg roda se na Produktnoj berzi nudi po devet i po dinara i u poslednjih deset dana je zabeleženo nula prometa, jer nema zainteresovanih. Isto je i sa brašnom: cena mu je mesecima stabilna, drži se na 14,5 dinara i ima ga „kol’ko ‘oćeš“. I ko je onda ovde lud? Zašto hleb košta koliko košta i kojim povodom se najavljuje novo poskupljenje.
Pomoćnik ministra trgovine Srđan Srećković kaže da su dva puta u poslednjih nekoliko meseci veliki proizvođači hleba i peciva pokušali cenu da podignu, ali tržište nije prihvatilo.
„Srećna je okolnost što u proizvodnji hleba nema monopola.“
Za otkup milion tona žita po zaštitnoj ceni od, recimo, devet dinara, sa kojom bi malo ko bio zadovoljan, potrebna bi bila trećina ukupnog agrarnog budžeta, koji jeste najveći u poslednjih dvadeset godina, ali ni približno dovoljan da servisira sve potrebe agrara.
„Generalni problem kod nas je što postoji veliki broj vlasnika poljoprivrednog zemljišta, čak svaki treći stanovnik Srbije poseduje veću ili manju parcelu, koji za poljoprivredu baš i nisu zainteresovani, već se njome bave tek toliko da se zemlja ne zaparloži. Rezultat je mali prinos“, objašnjava Goran Živkov. Za to, kaže, ima leka, naizgled gorkog: uspostavljanje tržišta poljoprivrednog zemljišta, što predviđa Zakon o poljoprivrednom zemljištu, ali i porez na zemlju, ne na neobrađenu, već na svaku zemlju, što ovim zakonom nije predviđeno. „Time bi oni koji se poljoprivredom ozbiljno ne bave bili ekonomskim merama prinuđeni da svoje njive iznajme onima koji od zemlje najviše mogu da ‘izvuku’. Tako bi bilo bolje svima: proizvođačima, potrošačima, državi. To je tajna zbog čega je u Mađarskoj prinos bezmalo dvostruko veći nego kod nas.“
„Mi se zalažemo da se usvoje vrednosti Evropske unije, da se poljoprivrednici subvencionišu prema površinama koje obrađuju, za početak sa 5000 dinara po hektaru, što je manje nego u okolnim zemljama, ali s obzirom na finansijsku situaciju mislimo da je ovo realno.“
Danijel Petrović, pokrajinski sekretar za poljoprivredu
„To je najgluplje što bi mogli da uradimo. U Hrvatskoj je, kao i kod nas, svaki treći stanovnik vlasnik poljoprivrednog zemljišta, i pre pet godina Srbija i Hrvatska su imale 250 miliona evra veći uvoz od izvoza hrane. Hrvatska vlada je uvela subvencionisanje poljoprivrednika sa 100 do 150 evra po hektaru, kako za koju kulturu, i uvećala deficit na 800 miliona evra, a Srbija koja nema subvencije deficit je pretvorila u suficit. Subvencije po hektaru, u takvoj vlasničkoj strukturi, podstiču posedovanje zemlje, a ne proizvodnju i to je dovelo do toga da je cena poljoprivrednog zemljišta u Hrvatskoj utrostručena: 30 odsto subvencija ‘ide’ nepoljoprivrednicima, a cena pšenice ovogodišnjeg roda u Hrvatskoj znatno je viša od svetske, iako imaju relativno pristojan prosečan prinos od preko četiri tone po hektaru.“
Goran Živkov, republički ministar poljoprivrede
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
