Od slavlja do tragedije. Reporter "Vremena" izveštava sa poprišta rata
Podsećanje – „Vreme“, broj 36.
Iz grma je iskočio golobradi vojnik, slovenački teritorijalac. – Stoj! Vraćaj se! Nazad! Ne može napred! – Šiška, ljubljansko naselje koje je raskrsnica puteva prema primorju i Italiji (Kopar, Postojna, Trst), severu Slovenije i Austriji (Kranj, aerodrom Brnik, Ljubelj, Maribor) i jugoistoku (Zagreb), izgledala je odsečena od sveta. Nervozni teritorijalac je nekoliko sekundi razmišljao nad press-karticom, a potom zaključio: „Na vašu odgovornost!“ Dovikuje drugima da paze da ne ometam njihove akcije i gura me u improvizovani zaklon.
Čekaju na desant i tenkove iz pravca aerodroma Brnik. Iz ukrasnog grmlja pored puta viri još pet-šest glava sa novim slovenačkim vojnim obeležjima. Naoružani su „kalašnjikovima“. Svako ima dvostruki ram bojevih metaka. Saplela sam se o „armbrust“, ručni bacač; jedan od vojnika ga hitro podiže na rame i trči prema barikadi. Na tlu leže ispražnjene flaše slovenačkih vina – za podizanje morala.
„Posle ovoga, Marković će moći da bude premijer samo još u svojoj kući.“ Iza mene, očigledno sa dozvolom vojnika, stoji još jedan civil. Vozač je zaposlen u Kompas-Hertzu. Jutros rano su ga pozvali iz firme i naredili da kamion doveze na barikadu pri kraju Celovske ulice. Od tada deli sudbinu teritorijalaca. Čeka, pali cigaretu za cigaretom; gladan je, žedan, umoran. Psuje Janšu koji je „ove momke, tako slabo naoružane, razmestio po celoj Sloveniji kao topovsku hranu. Posle ovoga, u Sloveniji bar u narednih dvadeset godina neće biti ozbiljnijih mirovnih inicijativa i političkih proklamacija o Sloveniji kao demilitarizovanoj zoni.“
Vojnik koji me je propustio dovikuje stanarima obližnje zgrade da zatvore prozore. „Tu žive srpski oficiri, starešine JNA. Pazi da ne zapucaju s leđa“, opominje vozača-civila. Panika je sasvim ratna. Slika je bila potpuno ista i u ostalim delovima Ljubljane, kao i u drugim mestima Slovenije.
Putevi su blokirani. Kamioni, teretnjaci, dizalice, bageri, cisterne pune benzina, prikoličari napunjeni peskom i šljunkom… Pista aerodroma Ljubljana zakrčena je malim letelicama i autobusima… Sve raskrsnice gradova, počevši od Ljubljane pa do Murske Sobote, Pesnice ili Kopra – blokirane su isprečenim autobusima i kontejnerima gradske čistoće. Saobraćaj se odvija po ulicama i uličicama, zaobilaznicama zaobilaznica. Ljudi disciplinovano slušaju ukaze vojnika „generala Janše“ i traže druge prečice kako bi se dočepali najbližih trgovina i benzinskih pumpi.
Uprkos apelima Peterleove i Kučanove administracije, građanstvo je poslušalo domoljubne nagone nižeg stomačnog trakta i nagrnulo u trgovine. Osetna je nestašica brašna, ulja, jaja, mleka i kisele vode. Zatvorena je većina benzinskih pumpi; otegli su se redovi na dežurnim stanicama, a prodavci nestrpljivo očekuju nove količine goriva, pošto su na ivici postojećih rezervi. Iz bolnica su otpušteni svi bolesnici koji nisu u životnoj opasnosti, otkazane su sve zakazane hirurške intervencije i laboratorijska ispitivanja. Od tišine umrtvljenog prometa još jasnije odudaraju udaljene detonacije i puškaranja…
ISCRPLJUJUĆI PATRIOTIZAM: I Slovenija i Hrvatska izvele su očekivani manevar i svoju nezavisnost proglasile dan ranije od utvrđenog dana D, dakle – 25. juna. Tog dana je na teritoriji Slovenije izvršena dodatna mobilizacija rezervnog sastava Teritorijalne odbrane (TO) i onih koji su po vojnom rasporedu donedavne odluke slovenačke vlade pripadali rezervnom sastavu JNA, pa im je pomenutim ukazom status promenjen u status rezervista nove slovenačke vojske. Međutim, uprkos pripremama, sve je izgledalo mirno. Nije bilo vidljivijih pokreta JNA i dežela se opušteno pripremala za proslavu i lumpovanje planirano za 26. jun. Najopuštenije je bilo na 1800 metara visokom alpskom vrhu Vogel, gde je šaka razdrljenih teritorijalaca glumila turiste „štiteći žičaru od mogućeg desanta pripadnika JNA“…
Prvi dan nezavisne države Slovenije protekao je mirno, opet bez očekivanih poteza Armije. Ulice slovenačkih gradova bile su pune Bavčarevih policajaca, a Radio i Televizija Slovenija okruženi su elitnim jedinicama Janšine vojske. Proslava je održana prema svim tačkama dnevnog reda, uprkos povremenom, veoma niskom preletanju „Migova 21“ nad krovovima Ljubljane. Istini za volju, nova slovenačka vlast napravila je tokom same proslave jednu veoma krupnu političku grešku. Ministar informacija Jelko Kacin tvrdio je tokom priprema za konačno otcepljenje i pogađanja oko nove slovenačke zastave i grba, kako mlada slovenačka demokratija neće dozvoliti nedostojanstvene političke poteze tipa Rumunije, tako da neće rezati petokraku sa zastava i uništavati bivše državne simbole. A na proslavi se desilo upravo to. Umesto da sa jarbola bude skinuta jugoslovenska državna zastava (jer Slovenija se valjda otcepila od Jugoslavije), svečano je skinuta dosadašnja slovenačka zastava (sa petokrakom) i spakovana u kovčeg istorije, a uz zvuke nove himne podignuta je 14 metara duga nova zastava. Ispalo je da je predsednik Republike Milan Kučan, stojeći ispod jarbola, zapravo samo zamenio jednu zvezdu drugom, a „mlada demokratija je umazala svoje početke istim prvim grehom kao i druge, bivše socijalističke države“.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Američki predsednik Donald Tramp, koji je obećavao da će okončati ratove svojih prethodnika, poslao je nosače aviona, razarače i bombardere preko sedam mora, koji su bacali bombe od 13.600 kila na iranske bunkere 90 metara ispod zemlje, uvukavši Ameriku u rat sa Iranom. Nakratko je ispunio ratni cilj Izraela – koji je dosad ubio 17 iranskih atomskih naučnika – pa brzo proglasio misiju okončanom i isposlovao primirje, dok su odjekivale poslednje salve, nadati se, kratkog rata
Hajde da razmotrimo najgori strah pobunjenih građana. Pa šta ako za Vidovdan bude manje ljudi nego 15. marta? Gde li su se denuli? Da nisu, ne daj bože, sad naprasno preumili i rešili da podržavaju Srpsku naprednu stranku i režim Aleksandra Vučića? Da im nije Ćacilend miliji i draži od studentskog skupa? Ne budimo smešni, naravno da to nije slučaj
Vidovdanski sabor je opravdao svoje održavanje, ali bi mogao i danas da posluži kao podsećanje i svojevrstan poziv na trezvenost: ne treba pozivati Srbiju samo radi okupljanja velike mase (za tako veličanstene pesme ne postoji bis), već sačuvanu, itekako postojeću energiju usmeriti ka određenoj svrsi ne dopuštajući joj da iščili. To je greška koja se pravdoljubivim građanima Srbije ponavlja duže od tri decenije, od 9. marta 1991, sve do moćnih demonstracija povodom “Ribnikara” i Jadra i bilo bi vreme da se iz nje nešto nauči
“Studenti i građani ne smeju da nasedaju na priče o olakom i brzom preuzimanju vlasti, posebno ne na pozive za nasilnu promenu vlasti, jer nisu oni ti koji su ‘zakuvali’ ovu situaciju. Kombinacijom političkog Vudstoka, gandijevskom strpljivošću i upornošću oni su već dokazali da mogu igrati dugu utakmicu, trčati maratonsku trku. To je slika odgovorne politike, a ne samo da se politikom jednokratnog juriša ili na o-ruk sistem porazi režim, personalno promene nosioci vlasti, i ‘opet Jovo nanovo’”
Nikad se još nije desila istovremena blokada svih većih gradova u zemlji za puka dva sata. Sada jeste. Studenti i građani tu neće stati, jer osim otpora nemaju drugog izbora. Kako će teći narodno blokiranje Srbije i što se dalje može očekivati
Pobunjeni studenti i narod mogu da bace pokoju kamenicu, ali ne mogu biti zbilja „nasilni“. Jer, Srbija je odavno u modusu samoodbrane od režimskog nasilja, onog koje uništava i briše živote
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
