Duh Miloševićevog vremena

Onima koji prate ono malo preostalih medija verovatno će se učiniti da je sve što sledi opštepoznato. U subotu, 8. decembra, na Platou ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu održan je opozicioni protest „Stop krvavim košuljama“, kao reakcija na prebijanje lidera Levice Srbije Borka Stefanovića u Kruševcu pre tri nedelje. Protest je otvorio glumac Branislav Trifunović, a nakon njegovog govora učesnici protesta krenuli su u protestnu šetnju od Platoa do Doma Narodne skupštine i Radio-televizije Srbije. Procenu broja prisutnih niko se nije usudio da da, iako pošteni medijski izveštaji kažu da je Plato bio popunjen, a fotografije protestne kolone svedoče da je bila podugačka. Ministar policije Nebojša Stefanović stavio se u ulogu geometra, pa je izveo, gostujući na Televiziji Pink neku računicu – površinu Platoa nije znao, ali se ponudio da ga premeri, pa se pozvao na procenu da na jedan metar kvadratni staje troje ljudi, jer je zima, a zimi se ljudi deblje oblače (!), ali nije održao reč, pa niko nije otišao da meri kvadraturu i množi sa tri.

Zamišljena kao protest protiv nasilja, subotnja šetnja u Beogradu je uspeh opozicije, jer su se brojem okupljenih iznenadili, čini se, i organizatori i vlast. Opozicija je, inače, označena kao glavni krivac za fizičke napade i verbalno nasilje. Međutim, mnoge stvari koje su protestu „Stop krvavim košuljama“ prethodile pokazuju da i vlast i opozicija u ovom trenutku nižu neuspehe. Pre svega, protest je trebalo da počne obraćanjima Branislava Trifunovića, Mirjane Karanović i Duška Vujoševića.

foto: rade prelić / tanjug

ZABRANJENI I UĆUTKANI: Potonje dvoje, međutim, ispali su nekim čudom sporni za deo pristalica opozicije. Zašto nije govorio na protestu, Vujošević je objasnio u telefonskoj izjavi za TV N1: „Čim smo seli tamo počela je priča da od policije imaju informacije da će biti ubačene dve grupe. Jedna su neki navijači, druga, ne znam sad, nešto vezano za Kosovo i da je posebna agresija okrenuta prema meni i Mirjani. Ja sam insistirao da pričam jer sam i došao da pričam upravo zato što se dešavaju takve situacije. Znači, pod jedan, da li su to lažne vesti ili tačne, verovatno su i tačne, ali policija ako ima takve informacije, treba da sprečava i da obezbeđuje red na tim skupovima, a ne da signalizira i na taj način onemogućava da se nastupi. Ja sam pet-šest puta insistirao da pričam, baš zbog takve situacije i zbog takvih situacija koje se ovde često dešavaju, međutim, organizator skupa Stefan Pavlović je doneo odluku da ne želi da taj prvi skup protekne u nekoj tuči, svađi, krvavih košulja i glava, nego da prođe mirno. Mi nismo ljudi koji izazivaju nered, ni po čemu, imamo svoje kritičko mišljenje o stvarima koje se dešavaju u našem društvu. Nismo bili u prilici da ga iznesemo, nije nam dozvoljeno, to je još jedan od pokazatelja u kakvom je stanju danas društvo.“

Mirjana Karanović je u danima pre protesta razvlačena na društvenim mrežama, deljeni su nekakvi linkovi sa njenim, navodno, „antisrpskim“ govorima, iako je reč o snimku na kom žena, po profesiji glumica, upravo u svojstvu glumice izgovara tuđ tekst. Ali ni to što tekst nije došao iz njene glave nije sporno, jer iako na tom snimku Mirjana Karanović izgovara da je Srbiju trebalo bombardovati, reč je o ironiji, što je svakom dobronamernom jasno čak i iz tog malog video-isečka, istrgnutog iz konteksta. No, Mirjana Karanović je za deo ovdašnje javnosti „dežurna veštica“ koju bi svako malo spaljivali: usudila se da igra Muslimanku koju su silovali Srbi u filmu Grbavica, ima jasan i beskompromisan stav prema ratnim zločinima, uvek je dobrodošla u Sarajevo, skidala se u predstavama i filmovima, navodno je u vezi sa mnogo mlađim muškarcem od sebe, i tako dalje, nek dopiše šta je kome volja. Jednog dana će joj se ovo društvo izviniti, sigurno.

Za dnevni list „Danas“ rekla je da nije govorila zato što su joj organizatori rekli da ima grupa „koje neće doći na protest ukoliko ona na tamo bude govorila“ i da njeno prisustvo na protestu nisu želele stranke koje su „učestvovale u protestu, a ne vlast“. Inače, na dan održavanja protesta, predsednik DSS Miloš Jovanović izjavio je da ta stranka baš zbog nje neće učestvovati na protestu. Karanovićeva je rekla da su joj „mladi ljudi koji su organizovali građanski protest protiv nasilja“ predočili da postoje grupe koje „prema njoj imaju otpor“: „Rekla sam: ‘U redu, ako sam problem, neću doći’, a oni su uzvratili kako žele da dođem, pa sam se na kraju složila i obećala da ću doći.“ Ipak, protest je napustila, kako je rekla, kada je videla stranačke funkcionere. I ona je potvrdila ono što je ispričao Vujošević: da su organizatori dobili informaciju da postoje pretnje i da je opasno ukoliko njih dvoje govore na skupu, odnosno da će grupe izazvati incidente i da je jedan mladić iz organizacije, „iako mu nije bilo lako“, odlučio da oni ne govore.

Organizatori su, dakle, bili neformalna grupa mladih ljudi, a jedina dva imena koja su se pojavila u javnosti jesu Stefan Pavlović i Jelena Anasonović. Ipak, na čelu kolone bili su brojni lideri opozicije, pa je možda malo nekorektno što su teži deo, organizaciju i nošenje sa pritiscima i pretnjama, prepustili mladim

foto: rade prelić / tanjug

ljudima koji nisu umeli drugačije da izađu na kraj sa tim problemom.

RAZOTKRIVANJE DIKTATORA: Sve prethodno navedeno ispalo je na kraju još i najmanji problem u vezi sa protestom „Stop krvavim košuljama“. Najveći problem, koji je, bar u trenutku pisanja ovog teksta (utorak popodne) mnogima promakao pred nosom, jeste reakcija, a koga drugog nego predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Dan nakon protesta Vučić je sa tribine SNS-a „Jake žene za jaku Srbiju“ poručio da će naprednjaci uvek pobeđivati opoziciju, koju je nazvao „divljacima“ i dodao ono što stalno priča kad ne priča o progresu i BDP-u – da neće popuštati pod pritiscima: „To da li će neko nekoga da vređa, da li će neko da se junači ‘jao pogledaj nas koliko nas je’, a snimaće tobož odozgo, a iz donjeg rakusa i to na uzbrdici da bi to izgledalo kao ne znam… Ej, ljudi, super, bilo je milion ljudi u šetnji – i šta ćemo sad? Hoćete izbore? Dobro. Šta hoćete? Šta je to što hoćete? Ja da vam nešto popuštam, da tim vašim glupostima i time za šta se vi zalažete, ne pada mi na pamet. Šetajte do mile volje, ja nijedan zahtev nikada neću da vam ispunim. Može i pet miliona da vas se skupi“, kazao je Vučić.

Opa, opa… Ovo do sad nismo imali. Junačio se predsednik mnogo puta, raznim povodima, gubio živce, drao se na zamišljenog neprijatelja, debatovao sam sa sobom, jer s neistomišljenicima ne izlazi na verbalne duele, ali ovakvu manifestaciju nadmoći do sada sebi nije dozvoljavao. Jer, šta znači „ja nijedan zahtev nikada neću da vam ispunim, može i pet miliona da vas se skupi“? Koliko je zapravo pet miliona? Bez obzira na sve mutljavine sa biračkim spiskovima, Republička izborna komisija iz godine u godinu (pošto svake godine imamo neke izbore), objavljuje koliko je građana Srbije upisano u birački spisak. Taj broj se uglavnom vrti oko 6.700.000 birača. S druge strane, Vučićeva Srpska napredna stranka se hvali članstvom od oko 700.000 „duša“ od kojih nijedna sasvim sigurno ne bi izašla na opozicioni protest. Preostaje ovih šest miliona, a predsednik kaže da nikada ne bi ispunio nijedan zahtev sve i da na ulice izađe pet miliona ljudi. U prevodu: sve i da se protiv njegove politike pobuni apsolutna većina, on nikada neće ispuniti nijedan zahtev. Ne pada mu na pamet.

foto: marija janković

Da je političke pameti, ključno političko pitanje danas bilo bi šta je ova izjava ako ne implicitno Vučićevo priznanje autoritarnosti, samovolje i diktatorskih tendencija. Naravno, na izjavu je odmah reagovao Savez za Srbiju, ali osim te reakcije, nije se dogodilo ništa. Makar ništa direktno povezano sa izjavom.

PSI SU PUŠTENI, ALI OVOG PUTA STVARNO: Indirektno, osokoljeni predsednikovom osionošću, prorežimski mediji pokazali su da je duh Televizije Beograd iz Miloševićevih devedesetih živ, zdrav, ali malo mutav. RTS je pustio kratku i relativno korektnu vest da je protest održan, većina štampanih medija bliskih vlasti odlučila je da potpuno ignoriše činjenicu da se na ulicama Beograda nešto dogodilo slično Slobodanu Miloševiću, koji je za vreme tromesečnih protesta 1996/97. tvrdio da se na ulicama Beograda ne događa ništa. Poslovično odani Pink i Studio B probali su da dosegnu huškačke domete Mile Štule i Milijane Baletić, ali nije to ta dikcija, artikulisan govor i jasno definisane prljave i pokvarene misli koje se odašilju u etar. Kola su se slomila na jednoj nesrećnoj Barbari Životić (21) koja je unjkavo, polumutavo i nevešto izvolela da se uživo uključi u program Studija B i izgovori gomilu gadosti, počev od notorne budalaštine da su se demonstranti tukli kišobranima, do pokušaja da dezavuiše protest izgovaranjem kontradiktorne rečenice – da je protest „trenutno“ završen, da je bio neuspešan, jer kao što možemo da vidimo iza nje, na Platou – nema nikog. Zamislite, ljudi otišli u šetnju i nema nikog više tamo odakle su krenuli. Još je nešto sirota Barbara, inače ćerka nekog SNS funkcionera, koja tek četiri meseca radi na Studiju B, lupetala o pretnjama nasiljem, ali koliko sutradan ispala je manji zlikovac od onih koje je pokušala da napadne. Mlada, po savremenim uzusima atraktivna, sa Instagram profilom tipičnim za osobu njenih godina, ubrzo je razvučena i rastegnuta po društvenim mrežama kao „droca“, „gutačica“ i „kontejner za spermu“. Nisu je štedeli ni anonimni ni ne tako anonimni protivnici vladajućeg režima. Da govor mržnje rađa govor mržnje, nije ništa novo. Novo, ono što nismo znali, jeste da brojni protivnici vlasti očigledno ne gledaju Studio B, osim u posebnim prilikama. Da gledaju, znali bi da su Barbara i „barbare“ tamo svakodnevna pojava i da je Studio B količinom laži i mržnje koju emituje odavno prešišao sve prorežimske tabloide i beskrajno lojalni Pink.

Ono što je Barbara Životić izgovorila u uključenju uživo, uz prateći nepotizam zahvaljujući kom je stigla na Studio B (jer dobrom dikcijom i spretnim izveštavanjem očigledno nije), bilo je sasvim dovoljan materijal da se izveštavanje Studija B kritikuje, pa čak i pljuje, jer kad razbesnite mnogo ljudi, pljuvačina je neminovna posledica. Međutim, kad se skrene u seksizam i mizoginiju, dva se problema javljaju. Jedan je: režimu se daje municija da s punim pravom optuži neistomišljenike za nasilnički rečnik, govor mržnje, seksizam, i šta sve ne. Drugi: protivnici režima izbijaju sami sebi argumente iz ruku. Jer kad jednom pustimo seksizam da podivlja, jedino pitanje je koja je žena sledeća na redu i čime će je pristalice opozicije braniti posle svih gadosti koje su izrekli na račun Barbare Životić.

foto: marija janković

Ovde više nije reč o agresiji u javnom govoru, nego o apsolutnom verbalnom divljaštvu. Pitanje koja je sledeća dobilo je odgovor brže nego što smo mislili. Na dan pisanja ovog teksta osvanula je naslovna strana „Ilustrovane politike“ sa odvratnom parodijom slike italijanskog renesansnog slikara Đampertina, koja se i danas može videti u Muzeju umetnosti u Sao Paolu. Slika se zove „Bogorodica doji dete dok se Jovan Krstitelj divi“. No, na mesto Bogorodičine glave namontiran je lik Ljiljane Smajlović koja doji Verana Matića, dok sve to sa divljenjem posmatra američki ambasador Kajl Skot. Dakle, sledeća je Ljiljana Smajlović. I da, javiće se mnogi da pričaju o njenom koketiranju sa režimom Aleksandra Vučića i da kritikuju njen lik i delo. I praviće se ludi da ne znaju zašto se ova, jedna od najodvratnijih u prebogatoj kolekciji odvratnih naslovnih strana u novijoj istoriji pojavila u „Ilustrovanoj politici“. A pojavila se jer je Ljiljana Smajlović, nakon sad već istorijske naslovne strane iste te „Ilustrovane politike“, sa potpisom „Psi su pušteni“, otišla na TV Prvu i sučelila stavove sa autorom teksta o puštenim psima, Đorđem Martićem, istim onim koji je bio urednik „Politike Ekspres“ 1999. kada je objavljen tekst „Ćuruvija dočekao bombe“, nakon kog je Slavko Ćuruvija ubijen. Taj se duel, koji je trebalo da bude na temu medijskih sukoba i onoga što jeste ili nije dopušteno u javnom a pogotovo medijskom govoru, pretvorio u suđenje za izdaju Slavku Ćuruviji, a Ljiljana Smajlović se, mimo svoje volje, našla u ulozi odbrane. Iz duela je izašla kao pobednica, a ovo sada je ništa drugo do osveta Đorđa Martića. Prljava, gadna i seksistička osveta.

E sad, u kakvoj je sve to vezi sa protestom „Stop krvavim košuljama“? Već smo apsolvirali da je direktnu vezu između verbalnog i fizičkog nasilja teško dokazati. Ali ne treba mnogo pameti da bi se dokazalo da jedan čin verbalnog nasilja rezultira drugim. A mi već šest godina svedočimo verbalnom takmičenju u gađanju fekalijama, svuda, od medija, preko društvenih mreža do parlamenta. I dobro znamo da je vlast prva počela. Sada je samo pitanje da li će pristalice opozicije imati pameti da se prve zaustave. U suprotnom, granica nije nebo, već duboka, mračna i smrdljiva kanalizacija.