Duboko i korenito eksploatisani radnici

Toalet papir, sapun i preuređenje toaleta. Uvećenje zarade za 20 odsto jer je osnovna zarada u fabrici minimalac. Ovo su zahtevi radnika i radnica u fabrici “Jura” u Leskovcu koji su 11. juna započeli generalni štrajk. Osim toga, traže da bonusi budu stimulativni, a ne kazneni. “U pojedinim fabrikama postoji zahtev za apsolutnu prisutnost. Dakle, mogućnost da jednu trećinu plate dobijete preko ugovorene zarade zato što ste imali taj bonus za apsolutnu prisutnost. Šta to znači? To znači da radnik mora da je tokom celog meseca na radnom mestu i ne može da uzme dan bolovanja kako bi mogao da dobije taj bonus”, kaže za “Vreme” Melanija Lojpur iz Centra za politike emancipacije i portparolka političke platforme “Solidarnost”. Inače, Centar za politike emancipacije nedavno je objavio istraživanje o uslovima rada u automobilskoj industriji u Srbiji.

“VREME”: Šta govore radnici? Sa kakvim problemima se najčešće suočavaju?

MELANIJA LOJPUR: Najveći problem je to što su radnici uplašeni za svoja radna mesta. Kada živite u malom mestu u kome svi mogu da vide gde ste bili i da li ste razgovarali sa nekim ko nije odatle, osećate se vrlo ugroženo. Tu je lako ucenjivati ljude – nema mnogo poslova koji im se nude da bi mogli da rade u nekoj drugoj fabrici ili u nekom drugom sektoru. Izuzetno je čvrsta veza između lokalnih vlasti i vlasnika fabrika. Zato i nema mnogo mogućnosti da ozbiljnije uđete u te fabrike, sve se prati jer ova vlast nije spremna za kritike. Ako biste govorili o tome koliko su loši uslovi u nekoj fabrici kompanije koja je došla sa strane i u kojoj naši radnici rade za male pare, to bi ispalo kao da govorite loše o ovoj vlasti i odmah biste dospeli na crnu listu lokalnih “bosova”. Veliki broj ljudi su kreditno zaduženi i nemaju luksuz da napuste posao i krenu u potragu za nekim drugim zaposlenjem, a ako imaju porodicu, kredit ili određene zdravstvene probleme, u potpunoj su pat poziciji.

Ako pogledamo primer kakve pritiske trpe radnici koji su se pobunili u fabrici “Jura”, a to nije jedini slučaj, kako će se onda drugi radnici i radnice u različitim fabrikama osloboditi i zatražiti svoja prava?

Mi vidimo na primeru “Jure” da ljudi kada im dogori do nokata, počinju da se bude. Druga stvar je državna politika koja je od Srbije napravila eldorado jeftine radne snage. Kada se zna da se odričemo velikog broja resursa koje ova država ima i da nas svodi na jeftinu radnu snagu, jasno je da do oslobođenja ljudi neće doći dok se ne promeni ili državna politika ili dok ljudi ne dođu u situaciju kao, nažalost, radnici “Jure”. Dakle, da više nemaju šta da izgube jer imaju jako loše uslove rada i male plate koje nisu dovoljne za preživljavanje, te da im menadžment stalno preti da će fabrika otići iz Srbije. Čini mi se da dok posmatramo stvari iz perspektive Beograda ili većih gradova, gubimo iz vida realnost ljudi po malim mestima. Ljudi u malim mestima moraju da budu doterani do zida i da im bude ugroženo u potpunosti njihovo ljudsko dostojanstvo da bi dospeli u situaciju da reaguju. Zato nam je neophodna solidarnosti sa svim tim ljudima.

Šta radi država u svemu tome?

Država ne sme da ne bude odgovorna u situaciji kada se neka fabrika zatvori, ne sme da ne bude odgovorna u situaciji kada veliki broj ljudi ostane bez posla. Mora da razgovara sa tim stranim investitorima koje je ovde pozvala i dovela.

Kada već govorimo o odgovornosti, pre pola godine u fabrici “Magna” u Aleksincu više od 100 radnika imalo je simptome nalik trovanju. Evo, pet meseci nakon toga rukovodstvo podnosi krivičnu prijavu protiv N. N. lica i kažu da u “Magni” nije bilo trovanja već “trenutnog nadražaja koje je izazvalo hemijsko jedinjenje”. Zašto se tako dugo čeka?

To vam je ceo ovaj sistem u kome država ne preuzima odgovornost za stvari koje se dešavaju. Posle prvog trovanja trebalo je da inspektorat uđe u sve relevatne kontrole, a ne da imamo situaciju da se ljudi pozivaju da dođu u drugu smenu i da se u drugoj smeni ogroman broj ljudi ponovo otruje. Nažalost, svi ti državni aparati i državne institucije ne rade svoj posao. Za nas kao političku platformu “Solidarnost” najstrašnija je situacija bila sa rudnikom “Soko”, gde je osam ljudi poginulo i veliki broj ljudi je bio povređen. Sada smo imali ponovno podizanje tužbe protiv nadležnih u rudniku i sud je odbacio tu tužbu kao neosnovanu. Da li je moguće da su ti rudari odlazili u rudnično okno sve dok se nije desila nesreća iako je nadležnima u rudniku nedeljama davana informacija da situacija nije bezbedna za ulazak? Ovde je najjeftiniji ljudski život. Kada se državna politika bazira na jeftinoj radnoj snazi, to onda znači da je mašina skuplja i vrednija stranom investitoru i ovoj državi nego ljudski život.

Kakva je onda zaštita na radu u Srbiji?

Bila sam učesnica pregovora za kolektivni ugovor u jednoj fabrici. Sećam se da je bio jul. Kada sam ušla u fabriku, u njoj nije radila ventilacija. Dakle, reč je o još jednoj od fabrika koje se bave kablovima, motanjem žica i tome slično za automobilsku industiju. Da li mislite da neko može da nosi zaštitnu opremu u situaciji kada ne radi ventilacija? Jedan od ispitanika je rekao: “Ja radim na tom motanju kablova i ostaje mi nešto na rukama. Kad dođem kući i operem ruke, hleb je i dalje gorak iz tih ruku”. Možete misliti šta ostaje na koži tih ljudi, šta ti ljudi udišu i koje ćemo mi posledice osetiti zbog nepoštovanja uslova za bezbedan i zdrav rad.

A takvih fabrika je sve više. Zna li se koliko ih je?

Tih fabrika ima previše i previše ljudi radi te poslove. Ima ih od Vojvodine do juga Srbije. Znamo da brendovi u okviru tekstilne i industrije automobila zarađuju enormne količine novca, ali od tog profita radnici nemaju mnogo. Nikome ništa ne znači da za minimalnu platu šije za Guči ili pravi kablove za BMW jer ne može da živi dostojanstveno. Neki iznos dostojanstvene plate bi bio oko 140.000 dinara mesečno. To su plate koje ljudi koji rade u ovim industrijama ne mogu ni da zamisle. Kada pitate ljude koje bi im plate bile dovoljne za život, oni kažu – od 80.000 pa naviše. Govorim o mestima koja su mimo Beograda.

Koji su zaključci istraživanja koje ste sproveli o uslovima rada u automobilskoj industriji?

Zaključci su takvi da su uslovi rada izuzetno teški, a zdravlje i bezbednost na radu nisu dovoljno poštovani. Imate situaciju da su plate jako niske i da postoji jedna vrsta zabrane bolovanja upravo zbog toga što imate taj bonus na apsolutnu prisutnost. Setite se samo one priče naše premijerke (sada predsednice Skupštine Ane Brnabić) koja je pretila da će odlaziti u Niš da proveri zašto je toliki broj bolovanja u niškoj regiji, a znamo da tamo imamo kompanije u kojima su uslovi rada katastrofalni i da ljudi to više ne mogu da podnesu. Na zapadu imamo skraćenje radnog vremena, a u Srbiji imate prosečnu radnu nedelju koja traje duže od 44 sata. Ono što je takođe pokazatelj teških uslova rada jeste i činjenica da nema dovoljno inspektora. Imamo strašne probleme sa sindikalnim organizovanjem, pravljenjem “žutih” sindikata koje konstituiše poslodavac da bi imao neku vrstu reprezentativnog sindikata kao nekoga sa kime će zapravo ući u pregovore i na taj način da se skrajnu sindikati koji se osnivaju zbog realnih potreba randika.

Na zapadu se skraćuje radno vreme, a u Srbiji se ne razmatra ni zabrana rada nedeljom…

Imamo problem sa kapitalizmom – prestali smo da budemo ozbiljna politička bića zato što smo pretvoreni u potrošače. Potrošnja je postala kredo savremenog društva. Nezadoljstva i svi ostali problemi u životu rešavaju se ili kupovinom jeftinog tekstila ili time što gledate da se izborite za neku vrstu komotiteta tako što ćete zaraditi više i moći sebi da priuštite ovo ili ono. Ali suštiniski, zaboravljamo glavne stvari koje čine zdravo i dobro društvo, a to je da imamo zaista duboku empatiju i solidarnost jedni sa drugima. To je ono što je nestalo u ovoj državi. Ako živite u centru Beograda, ne vidite kako neko živi u Surčinu, Batajnici, centralnoj Srbiji… Ono što je nama neophodno jeste da imamo mnogo veću društvenu koheziju i da imamo što manju polarizaciju. Nažalost, i političke elite i opozicija dobrim delom nasedaju na tu polarizaciju u kojoj se ne vodi dijalog o najvažnijim satvarima. Mi se bavimo političkim apstrakcijama, a ne time šta je normalan život koji svi treba da imamo. Narativ koji nam daje trenutna vlast jeste da mi ne radimo dovoljno i da smo jedno društvo neradnika. To je poprilično paradoksalno, jer ako se priča da smo neradnici, zašto se SNS ne bavi neradom u javnom i državnom sektoru, a priča o neradu ljudi koji rade u najprekarnijim profesijama. Kako neko može reći jednoj trgovkinji ili ženi koja radi u automobilskoj ili tekstilnoj industriji da je neradnica? Ako se već predsednik Srbije toliko plaši za nerad, zašto SNS koristi državni i javni sektor kao svoju službu za zapošljavanje i udomljavanje ljudi koji su njihovi aktivisti na terenu?

Šta je lek za veću društvenu koheziju?

Lek je to da se bavimo više pitanjima koja čine naš život, a to je da, eto, makar postanemo svesni toga da ne moramo nužno nedeljom da idemo u prodavnicu i da ne moramo nužno nedeljom da idemo u šoping centre – ako se pokrene negde inicijativa o zabrani rada nedeljom i o skraćenju rada subotom, da budemo svesni koliko je važno da budemo solidarni sa ljudima koji su ovim uslovima rada izloženi. Očigledno, negde ljudi postaju svesni svega toga. Kada razgovarate sa ljudima, vidite da ne veruju više u ovakvo političko uređenje kakvo mi imamo. Prosto, imamo vlast koja ne sprovodi politike koje se tiču građana nego se tiču jedne male grupe koja u svemu ovome treba da izvuče veliki profit. Nama jedino može da pomogne svest o ljudima koji su oko nas, jer ako omogućimo bolji život ljudima koji žive lošije od nas, to će samim tim omogućiti nama da i mi sutra živimo bolji i kvalitetniji život.

Kada sumiramo – koja je budućnost radnika u Srbiji?

Plašim da je budućnost takvih radnih mesta kao što su u automobilskoj i tekstilnoj industriji bitno upitna, ali ja se toga ne bih plašila kada bismo mi imali neki dogovor šta ćemo sa ljudima koji će možda sutra ostati bez posla ako jedna kompanija poput “Jure” ode. A ne smemo zaboraviti i da oni odlaze na mesta gde će još više eksploatisati nekog drugog. Moramo da budemo pripremljeni za to da izvršimo transformaciju tih radnih mesta, odnosno da omogućimo ljudima koji eventualno sutra budu ostali bez posla da rade druge poslove. To je takođe i obaveza države. Ljudi koji rade kod stranih investitora, u stranim kompanijama, jesu ljudi koji su duboko i korenito eksploatisani.