Dualno obrazovanje

Na nedavno održanom Kopaonik biznis forumu, premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da bi deca „već u srednjoj školi trebalo da saznaju šta je to rad“ i, u tom duhu, najavio uvođenje dualnog sistema obrazovanja u Srbiji 2016/2017. godine, a možda i ranije. Ovaj obrazovni koncept koji već postoji u nekim razvijenim zemljama kao što su Švajcarska i Nemačka, trebalo bi, kako reče premijer, da približi Srbiju modernom svetu. Sve zvuči lepo – u srednje stručne škole, a pre svega trogodišnje zanatske profile, bio bi uveden sistem po kojem učenici deo nedelje provode u školskim klupama, a ostatak u firmama, na praksi. Đaci bi dobijali za to i manju novčanu nadoknadu. Nakon tri godine, većina učenika bi ostala u firmama gde su već stekli iskustvo. Na taj način bi poraslo interesovanje za trogodišnje škole i zanate, smanjila bi se nezaposlenost, Srbija bi za korak bila bliže Švajcarskoj i svi srećni. Niko ne može opovrgnuti da je našim đacima potrebno više prakse, a Ministarstvo prosvete već ima podršku nemačkog GIZ-a (Nemačka organizacija za tehničku saradnju), te je pilot-projekat već krenuo. Šta, međutim, dualni obrazovni sistem podrazumeva, koji su problemi koji mogu da se jave ako bi se primenjivao „naširoko“ i kuda plovi srpsko obrazovanje?

TAMO DALEKO: Dualno obrazovanje je naizgled veoma jednostavno – učenici tokom tri godine deo vremena provode u praksi, drugi deo u učionicama. Zahvaljujući stalnoj praktičnoj nastavi, đaci su, kada izađu iz škole, spremni za „stvarni svet“. Poslodavci, firme-domaćini, tokom tog vremena upoznaju učenike, pa pošto postoji potreba za njihovim profilima, neke od svojih nekadašnjih praktikanata zaposle, a ovi su već obučeni da rade. U Nemačkoj je broj mogućih zanimanja, kada je reč u dualnom obrazovanju, oko 350, u Austriji i Švajcarskoj oko 250, dok mladi u Danskoj mogu da biraju između 120 profila. Postoje i određene specifičnosti – tako u Austriji mladi mogu da dobiju duplu diplomu, odnosno neko može istovremeno da završi zanat iz dve bliske oblasti: na primer za pekara i poslastičara. U Danskoj postoji polugodišnje opšte obrazovanje koje je obavezno za sve koji pohađaju dualne škole. Nezaposlenost mlade populacije u ovim državama je veoma niska.

Zbog tog rezultata dualnog sistema, on je poslednjih godina viđen kao tračak nade u ne tako svetloj svakodnevici pojedinih država. Nije srpski premijer prvi koji je najavio dolazak potpredsednika švajcarske vlade „kako bi nas naučio o sistemu obrazovanja“. Otkad kriza potresa Evropu, interesovanje za dualno obrazovanje raste u pogođenim zemljama kao što su Grčka, Španija, Italija, Portugal… Traži se „magični štapić“ za nezaposlenost mladih, a čak ni Brisel ni Vašington nisu ostali ravnodušni, kao ni zemlje Azije i Južne Amerike. Ipak, iz evropske prestonice je još pre koju godinu stiglo upozorenje – zemlje kao što su Nemačka i Austrija imaju dugu tradiciju u ovom konceptu i to je dobar način ulaganja u mlade. Međutim, reč je o veoma skupom sistemu čije je uvođenje nemoguće sprovesti u roku od nekoliko godina i koji zahteva ne samo preuzimanje velikih troškova na duži rok, već i prihvatanje koncepta na društvenom i kulturnom polju. Možda je to najjednostavnije okarakterisala predstavnica Nemačkog saveza sindikata (Deutscher Gewerkschaftsbund) Elka Hanak: „Smatrati dualno obrazovanje dobrim je veoma jednostavno. Uvesti ga je, međutim, veoma teško.“ Profesor ekonomije Erik A. Hanušek sa američkog Univerziteta Stenford nazvao je, u jednom članku, dualni obrazovni sistem – „tajni evropski recept“, kritikujući ga zbog zapostavljanja opštih akademskih veština, (ne)održivosti usled promenljivih potreba ekonomije, kao i pojedinih dokaza koji idu u prilog tezi da, iako se njime omogućava rano zapošljavanje, oni koji su bili deo tog sistema, kasnije teže nalaze posao.

ENGLESKA TRAVA: Preduslovi dualnog obrazovanja su usklađenost privrede i obrazovanja, stabilna privreda, volja svih aktera da učestvuju, kao i nemala finansijska sredstva koja to podržavaju. Da bi se malo približila složenost ovakvog obrazovnog sistema i uključenost svih aktera, može se dati primer dualne visoke škole u Baden Virtembergu koju, prema podacima iz 2012, pohađa 28.000 studenata i koja sarađuje sa 9000 preduzeća i društvenih institucija u obrazovanju svojih polaznika.

U Danskoj postoji državni fond u koji sve privatne i državne firme, zavisno od broja zaposlenih, uplaćuju novac koji se onda koristi za podršku ovog sistema. Doprinos su dužne da daju i firme koje ne uzimaju praktikante u svoje redove. U Švajcarskoj je 2012. godine samo javni sektor za dualno obrazovanje izdvojio ravno 3,5 milijardi franaka, što je oko tri puta više od celokupnog najavljenog budžeta za prosvetu u Srbiji u 2015 (133 milijarde dinara).

Osim ovog finansijskog aspekta, kao izuzetno bitan segment ističe se partnerstvo države, privrede i obrazovnog sistema, sa naglaskom na usklađenost poslednja dva činioca. Kultura te saradnje ne može da se uspostavi dualnim sistemom, ona je preduslov da bi dualni sistem uspeo. Potreban je razvojni plan privrede na duge staze da bi se njemu saobrazio dualni obrazovni sistem. Ako privreda ne poseduje tu stabilnost, da je moguće predvideti da će u sledećih pet, deset godina biti potreban određen kadar u određenoj meri, onda se dolazi do klizavog terena – osposobljavanja mladih za zanate sa kojima neće imati gde da se zaposle. Dualni sistem sam po sebi ne rešava nezaposlenost mladih, on samo povećava mogućnosti zaposlenja u okruženju u kojem je procenjeno da će njihov posao biti tražen i potreban. Na švajcarskom primeru to izgleda ovako – dualno obrazovanje se planira i uređuje na kantonalnom nivou. U obzir se uzimaju strukturne promene, što podrazumeva dugoročne potrebe tržišta rada, ekonomske fluktuacije, demografski razvoj, mogućnosti preduzeća za obrazovanje mladih i, konačno, interesovanje samih mladih.

„Odnos obrazovanja i privrede je složeno pitanje koje se ne može rešiti jačanjem trogodišnjih obrazovnih profila. Potrebna je jasna strategija privrednog razvoja i racionalni plan kako bi se onda pokrenuli mehanizmi obrazovanja i nauke da podrže taj privredni razvoj“, ističe za „Vreme“ dr Ana Pešikan, upravnica Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Sličnog mišljenja je i naša sagovornica dr Gordana Zindović Vukadinović, profesorka pedagogije sa Beogradskog univerziteta, u penziji: „Da bi ideja dualnog obrazovanja, koja je po sebi dobra, uspela u praksi, potrebno je da imate ne samo škole, već i drugu stranu, onu koja te đake prima, i da su te dve stvari usklađene. Naše fabrike ne rade, naša privreda ne može da iskaže svoju potrebu za kadrovima jer nije sigurno da će za nekoliko godina ti kadrovi zaista i biti potrebni. Nemamo opremu, nemamo nastavnike praktične obuke, kako se to nekada zvalo. Ovde je previše toga ad hoc, a i same reforme su takve.“

Ne sporeći dobre mogućnost koje ovaj koncept u teoriji može da pruži, u drugačijim uslovima on pomalo podseća na onaj vic o engleskoj travi. Hoće pridošlica da ima lep engleski travnjak, kupi seme, uradi šta treba, jednu godinu, drugu godinu, i nikako mu ne uspeva. Na kraju pita komšiju Engleza koji je njegov recept, a ovaj mu odgovori u stilu – sve je lako, malo zaliješ, malo podsečeš i tako pet stotina godina. Jednostavno, dualno obrazovanje ima tradiciju i uspeh u Švajcarskoj, Nemačkoj, Austriji i Danskoj. Postavlja se pitanje da li su oni uspešni i imaju niži nivo nezaposlenosti mladih samo zbog primene dualnog obrazovanja ili je ovaj koncept mogao tako dobro da uspe i da pruži rezultate baš zato što te zemlje imaju stabilnu privredu.

STRATEGIJA: Vlada Srbije je donela Strategiju o obrazovanju 2012. godine, koja, do donošenja nekog novog dokumenta, obavezuje Ministarstvo prosvete u njegovom budućem delanju. Pitanje je koliko je sistem dualnog obrazovanja u skladu sa Strategijom. „Ceo trend kojem se teži u dualnom obrazovanju je u nesaglasju sa Strategijom o obrazovanju“, smatra dr Ana Pešikan, jedan od autora pomenute Strategije. Ona ističe nekoliko aspekata koji idu u prilog tome. Koncept doživotnog učenja, naveden u Strategiji, nimalo se ne podstiče jačanjem zanatskih, trogodišnjih profila. Naprotiv, on đake uglavnom osposobljava samo za jedan, konkretan posao. Takođe, kako naglašava dr Pešikan, u ovdašnjem obrazovnom sistemu je potrebno posvetiti dosta pažnje opštem obrazovanju u srednjim stručnim školama jer poslodavci traže osobu koja je u stanju da nastavi da uči, da se „reprogramira“, koja poseduje fleksibilnost i može da se nosi sa promenama. Svakako da opšti predmeti u stručnim školama treba da budu „krojeni“ prema profilima, te da neće biti jednako zastupljeni u svim školama, ali oni su kao takvi neophodni da bi građani mogli dalje da se doškolovavaju, bili spremni da menjaju profile i, kako je već pomenuto, doživotno uče i napreduju, a trogodišnji profili to ne omogućavaju. „Jednostavno, steći sistem znanja i učenja nije isto što i naučiti set operacija“, zaključuje dr Ana Pešikan, ističući da ako se od građana stalno zahtevaju inovacije i pametan razvoj, to se može postići ojačavanjem obrazovanja, a ne ojačavanjem trogodišnjih obrazovnih profila. Takođe, ne sme se prenebregnuti da najveći broj nezaposlenih u Srbiji čine oni koji imaju završenu srednju školu. Postoji bojazan da bi se dualnim sistemom uvećao taj broj.

Obe sagovornice „Vremena“ strahuju od još jedne stvari ukoliko sistem dualnog obrazovanja zaživi, a to je reprodukcija socijalnih slojeva i produbljivanje društvenih razlika. Ovo bi se ogledalo u tome da bi najverovatnije samo najsiromašniji upisivali ovakve škole, umesto da im se pruži mogućnost da nastave školovanje kroz izgradnju studentskih domova, menzi i druga rešenja koja ih ne bi „terala“ da stanu na trogodišnjoj školi.

KUD PLOVI OVAJ BROD: Naša prosveta podseća na večito gradilište, gde se od silne gradnje, ne dovrši nijedna zgrada. To nije tako poslednjih nekoliko godina, već mnogo duže. „Nismo nijednu stvar doveli do kraja. Inkluzija, profesionalni razvoj nastavnika… Sve je to ostalo nedovršeno, na papiru. Inkluzija je zatekla nespremne i nastavnike i roditelje i decu. Od profesionalnog razvoja nastavnika ostali su sertifikati sa dvodnevnih seminara koji nisu doveli do pravog usavršavanja“, kaže dr Gordana Zindović Vukadinović, sećajući se jedne francuske poslovice – reforme prolaze, škole ostaju. Po njenom mišljenju, za ovdašnje obrazovanje može biti kobna godinama prisutna fasciniranost vladinih službenika koji se vrate sa putovanja po svetu, dođu sa gotovim rešenjima, ne obraćajući pažnju na to da mi nemamo mogućnosti za mnoga od tih rešenja. „Obrazovanje je socio-kulturno uslovljeno. Drugim rečima, nijedna ideja nije dobra za određenu sredinu ako nisu proučeni svi uslovi. Istina jeste da prakse nedostaje, ali gde ćemo slati sve te mlade na obuku? Ne možemo stalno eksperimentisati sa živim ljudima“, zaključuje dr Gordana Zindović Vukadinović.

Nema potrebe ponavljati da je obrazovanje stub društva, kao ni podsećati se činjenice da je Srbija po odlivu mozgova među „najboljima“ u svetu.

Dr Gordana Zindović Vukadinović ističe potrebu za politikom nastavnog kadra, kao i neophodnost dobrog nastavnog kadra. „Kada se imaju kadrovi, lakše je podići nivo obrazovanja. Naše reforme su se prečesto bavile formom, organizacijom, a premalo metodom, suštinom. Ne možete napredovati bez dobrog nastavnog kadra, ključ je u promeni obrazovanja nastavnika na univerzitetskom nivou.“

Dr Ana Pešikan zaključuje: „Dualni sistem obrazovanja nije rešenje za razvoj Srbije. Nama treba noseća i udarna snaga, obrazovana i profesionalna elita društva, a ne zanatski kadar. Takođe, potrebno je osposobiti učenike za ono što savremeni svet traži. Rezultati na PISA testovima pokazuju da mi našim đacima nismo dali znanje i veštine da se nose sa životom. Mi smo Strategijom o obrazovanju predvideli rast visoko obrazovanih, jer je neophodno podići nivo obrazovanja u Srbiji.“

Kada su se svojevremeno iz vrha SAD začule pohvale na račun nemačkog dualnog sistema obrazovanja, novinar jednog poznatog nemačkog dnevnog lista je samozadovoljno zaključio da ni Obama ni južni susedi neće ništa uspeti sa „copy&paste“ obrazovnom politikom. Istini za volju, iz ovdašnjeg Ministarstva je ovih dana isticano da će se dualni sistem prilagoditi ovdašnjim uslovima, a ne samo slepo preslikavati. Međutim, možda bi bilo bolje da se obrazovni prioriteti prilagode ovdašnjim uslovima, a ne samo „pozajmljeni“ koncepti.