Drž’te me da ne odem

Kako prosečan građanin neke zemlje može da nasluti da mu je država u krizi? Kada je u pitanju Srbija, dovoljno je uključiti neki od medija sa nacionalnom frekvencijom, gde se smenjuju razni analitičari koji ovih dana govore o pokušajima “obojene revolucije”, “rušenju države” i sličnim terminima.

Ipak, vrhovni analitičar nalazi se na Andrićevom vencu, odakle svakodnevno šalje poruke sa režimskih televizija. Najnovije obaveštenje stiglo je 14. januara, kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić obavestio građane o mogućem raspisivanju savetodavnog referenduma o njegovom ostanku na funkciji šefa države. Razlog – da bi se utvrdila njegova podrška među građanima.

“Objektivna i nepristrasna CRTA saopštila je javnosti da je ogromna većina građana za moju smenu. Ne postoji kredibilniji izvor, ni za međunarodnu zajednicu, ni za političke stranke u Srbiji, od te nevladine organizacije. Borio sam se za narod i narod je moja snaga. Ako su ovi navodi CRTE tačni, za mene je nemoguće da opstanem na mestu predsednika Srbije i zato, potrebno je da opozicione stranke predaju samo 67 potpisa, a imaju ih preko 80, za održavanje savetodavnog referenduma o predsedniku Srbije”, napisao je Vučić na svom Instagram profilu.

Ubrzo je stigla i potvrda njegovih reči – predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić najavila da će 15. januara podneti stotinu potpisa poslanika vladajuće većine za održavanje savetodavnog referenduma o poverenju predsedniku.

ŠTA JE ZASMETALO VUČIĆU

Povod za još jednu priču o referendumu zapravo je istraživanje koje je nedavno sproveo nevladin Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), prema kome bi na referendumu o poverenju predsedniku Srbije 52 odsto građana glasalo protiv njegovog ostanka na toj funkciji.

Da se ovakav predsednikov zahtev desio pre nekoliko godina, to bi svakako bila vest. Međutim, kako je ovo peti put za dve godine da Vučić najavljuje referendum o samom sebi – od kojih nije raspisan nijedan – čini se da se i ovog puta radi o zamazivanju očiju javnosti. Pogotovo ako se uzme u obzir da je svaka prethodna priča o referendumu bila proizvod uzdrmane Srpske napredne stranke.

Neobavezujući referendum o samom sebi Vučić je poslednji put pomenuo 4. novembra – tri dana nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, kada je stradalo 15 osoba, a dve su teško povređene.

Opozicija je tada tražila ostavke premijera Miloša Vučevića i gradonačelnika Novog Sada Milana Đurića. Umesto ostavki, pale su optužbe da opozicija traži glave, ali da ih neće dobiti.

“Ako 50 odsto naroda kaže da je saglasan, više ni dana neću biti predsednik. Ja se javno zavetujem da više neću biti predsednik i idemo na nove predsedničke izbore”, rekao je tada Vučić, uz obećanje da će vladajuća koalicija obezbediti neophodne potpise u Narodnoj skupštini. To se nije desilo.

I tri meseca ranije, u jeku antilitijumskih protesta i nezadovoljstva građana zbog vaskrsnuća projekta “Jadar”, Vučić je umesto najave referenduma o kopanju litijuma u Srbiji najavio referendum o sopstvenom razrešenju.

“Mislite da ću da držim vlast po svaku cenu? Da ne biste razvlačili ovaj narod, da nam ne biste uništavali turističku sezonu, nemojte da se maltretirate, da gubite vreme. Podnesite zahtev vas 70, 75, 80, obezbediću vam ja ostatak potpisa i idemo na referendum o opozivu predsednika”, rekao je Vučić novinarima u Beogradu 1. avgusta.

U junu 2023. godine, na protestima izazvanim masovnim ubistvima u OOŠ “Vladislav Ribnikar” i selima Dubona i Malo Orašje, građani su tražili ostavku tadašnjih direktora BIA Aleksandra Vulina i ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića. Vučić je i tom prilikom rešio da nikoga od njih “ne da”, već je i tada ponudio svoje razrešenje na referendumu.

O proveri poverenja predsedniku na referendumu govorilo se i ranije tog proleća, a povod je bio evropski predlog za Kosovo.

NEKA SE IGRA SAM

Prema Zakonu o referendumu i narodnoj inicijativi, savetodavni referendum raspisuje Narodna skupština apsolutnom većinom. Pošto vladajuća većina u parlamentu ima 139 poslanika od ukupno 250, nejasno je zbog čega predsednik Srbije traži potpise opozicije.

Ako je namera zaista iskrena, većina u parlamentu može za tili čas prikupiti zakonski neophodnih 126 potpisa, pa još obezbediti i 13 potpisa preko. Priča o neophodnim potpisima opozicije zato zvuči kao legenda o tamnom vilajetu – ako uzmete, kajaćete se, ako ne uzmete, isto ćete se kajati. U prevodu, prebacivanje lopte na teren opozicionih partija: ako ne prihvate referendum, režimska mašinerija će ih predstaviti kao kukavice; ako se odluče da ga podrže svojim potpisima, učestvovaće u igrokazu Srpske napredne stranke i njenih satelita.

U trenutku pisanja ovog teksta prvi scenario je verovatniji. Predstavnici većine parlamentarnih opozicionih partija oglasili su se u toku dana, uz istu poruku: neka se Vučić igra sam.

Da neće učestvovati u predavanju potpisa za raspisivanje savetodavnog referenduma o poverenju predsedniku države, za “Vreme” su potvrdili narodni poslanici Zeleno-levog fronta i Ekološkog ustanka.

Potpredsednica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić rekla je da se “neće baviti budalaštinama”, a predsednik Demokratske stranke Srđan Milivojević naveo je da njegova stranka neće učestvovati u “igrokazima i falsifikatima” političkog života u Srbiji. Isto je potvrdio i predsednik Narodnog pokreta Srbije Miroslav Aleksić.

Lider pokreta Kreni-promeni Savo Manojlović saopštio je da je Vučićev referendum “očajnički pokušaj da bude u centru pažnje i skrene pažnju sa studentskih protesta”.

Predsednik stranke Srbija centar (SRCE) Zdravko Ponoš nije se zaustavio na kritikama upućenim Vučiću, već je izneo i predlog alternativnog scenarija: “Neka on obezbedi tih svojih 100 glasova u Skupštini. Opozicija će dodati što nedostaje do dve trećine za njegovo razrešenje, shodno članu 118 Ustava Srbije. Kad je bal, nek je maskenbal”, naveo je Ponoš.

REFERENDUM VS OPOZIV

Tako dolazimo do jednog važnog razgraničenja. S jedne strane savetodavni referendum, a s druge opoziv. Ustav Srbije iz 2006. ne prepoznaje mogućnost razrešenja dužnosti predsednika referendumom. Savetodavni referendum o kome Vučić govori po zakonu “nije pravno obavezujući”, pa zakonodavna i izvršna vlast nije dužna da postupi u skladu sa referendumskom odlukom. U prevodu, građani na referendumu mogu da iznesu svoje mišljenje, koje može ali i ne mora biti uvaženo.

Opoziv, koji je pomenuo Zdravko Ponoš, jeste način razrešenja predsednika republike propisan Ustavom Srbije. Postupak za razrešenje pokreće Narodna skupština, na predlog najmanje jedne trećine poslanika. Nakon pokretanja postupka, Ustavni sud je dužan da najkasnije u roku od 45 dana odluči o postojanju povrede Ustava. Postupak se zatim vraća u Skupštinu, a za razrešenje predsednika republike neophodni su glasovi najmanje dve trećine narodnih poslanika.

I zašto onda, ako već postoje institucionalni mehanizmi razrešenja predsednika, Vučić po peti put za dve godine spominje savetodavni referendum? U pitanju je, jednostavno, još jedan populistički potez. Ovakvi režimi se hrane neposrednom podrškom naroda i stalno je proveravaju. Tako i predsednik ponovo, kobajagi, nudi svoju glavu narodu, znajući da se verno naprednjačko biračko telo više od svega plaši njegovog odlaska.