Hapšenjem Ane Lalić, novinarke portala nova.rs, aktuelna vlast dodatno je podigla lestvicu inače visoke netrpeljivosti između države i medija, prekršila sopstveni Ustav i zakone, i preduzela korak posle kojeg zaista više ništa neće biti isto. Iako je privedena koleginica puštena posle nekoliko sati, proces protiv nje nije završen, a pitanje je šta će se desiti s podacima koji su prikupljeni pretresom njenog stana, kompjutera i telefona.
Novinari i mediji koji se kritički odnose prema vlasti, izašli su sada iz hiperbole koju smo često ponavljali – da se borimo za sopstveni opstanak – i ušli u domen realne brige za svoj život, u najbazičnijem smislu. Jer, vlast koja je u stanju da u ovakvim okolnostima hapsi zbog jednog teksta, svakako je u stanju da učini i nešto gore.
PRED PUCANJEM
Novinarka Ana Lalić privedena je u noći 1. aprila zbog teksta „KC Vojvodine pred pucanjem: bez zaštite za medicinske sestre“, objavljenom istog dana. Citirajući neimenovane izvore, ona je opisala uslove rada u toj zdravstvenoj ustanovi u vreme pandemije, nedovoljnu opremljenost osoblja i njihove stavove tim povodom. Pokušala je da dobije i komentar zvaničnika, ali bez uspeha: što je i inače slučaj kada su u pitanju nedržavni mediji, koji su sad već tradicionalno diskriminisani i kojima se pred svakom institucijom, svakim zvaničnikom ili svakim partijskim aparatčikom bukvalno zatvaraju vrata.
Prvo na šta bi ovde trebalo skrenuti pažnju, jeste kršenje zakona. U članu 51 Ustava Republike Srbije jasno piše: „Svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom.“ Zakon o informisanju još je jasniji: „Zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti javnog informisanja, naročito prema njihovoj političkoj opredeljenosti i uverenju ili drugom ličnom svojstvu.“
Međutim, pozivajući se na vanredno stanje, a gotovo istovremeno sa spornim tekstom na portalu nova.rs, Vlada je usvojila zaključak kojim je medijima zabranjeno da objavljuju informacije iz bilo kog izvora osim zvaničnog (navodno, sve u svrhu izbegavanja lažnih vesti i uzbunjivanja građana). Pošto je taj zaključak, uredba ili kako god je nazvali, izazvala haos na društvenim mrežama i u međunarodnim organizacijama koje se bave slobodom govora i medija, stvar je brže-bolje poništena – opet protivustavno, odnosno, kako je obrazložila premijerka Ana Brnabić, „na izričitu molbu predsednika“.
Upravo dok je premijerka iznosila ovu gotovo nadrealnu storiju u Jutarnjem programu RTS-a, Ana Lalić je puštena na slobodu. Vlast je verovatno očekivala da će sada biti ono „puj, pike, ne važi“, ali to nikako ne bi smelo tako da se završi – tim pre što je nastavak priče bio više nego skandalozan i poražavajući.
Na konferenciji za novinare održanoj 2. aprila, predsednik Srbije preneo je reči koje mu je navodno uputila Brnabić: „Šefe, to je notorna laž, naš klinički centar izgleda odlično, ljudi su fantastično opremljeni.“ Konačno, premijerka je 6. aprila, u „Ćirilici“ na TV Hepi priredila veliko finale, rekavši da je Aleksandar Vučić „poludeo što je novinarka Ana Lalić uhapšena“. Ta je tvrdnja, naravno, prilično bizarna, budući da u Srbiji ni ptica ne može da proleti, a da to predsednik direktno ili indirektno ne aminuje.
„Ona jeste širila lažne vesti, ali ipak, Vučić je poludeo kada je čuo za privođenje. S druge strane, u svim evropskim zemljama za to se hapsi, jer je to širenje lažnih vesti, panike“, rekla je premijerka, usput se čudeći otkud „tajkunskim medijima… takva mržnja prema svojoj zemlji, da ti čeprkaš dok ne nađeš nešto“.
To ovde nije tema, ali eto, da još jednom ostane zabeleženo da premijerka nema pojma o medijima i njihovoj ulozi, ali i da ih otvoreno targetira i diskvalifikuje, iako je i to protivno Ustavu i zakonima države koje bi trebalo da štiti (vidi okvire „Ustav Republike Srbije“ i „Zakon o javnom informisanju“).
ESNAF I PRIKLJUČENIJA
Osim najviših državnih činovnika koji su „bez blama“ i ikakvog obzira razapinjali Anu Lalić, tom su se rabotom bavili i oni koji formalno važe za naše kolege.
Na konferenciji Aleksandra Vučića, istoj onoj na kojoj je citirao premijerkine reči, hajci na novinarku priključili su se i prisutni predstavnici tabloida i TV Pink, koji su nesmetano održali političke govore, optužujući druge medije da lažu i da su u službi ovog ili onog opozicionog političara.
Tabloidi koji su inače rekorderi u kršenju Kodeksa novinara Srbije, zakona i elementarne pristojnosti, već danima sipaju optužbe na račun koleginice. Tako je „Kurir“, rodonačelnik tabloidnog beščašća, bukvalno otvorio lov na nju, objavljujući joj fotografiju i naslov: „Novinarka Ana Lalić svesno lagala – pogazila Kodeks da bi unela strah među ljude“. I nije se na tome zaustavio. Danima nakon skandala, na konferenciji za novinare dr Predraga Kona i dr Darije Kisić Tepavčević održanoj 7. aprila, jedna zaposlena u „Kuriru“ opet je pitala doktore koliko su štetne laži koje šire pojedine kolege, apostrofirajući koga drugog nego – opet Anu Lalić. Nije utvrđeno, niti će verovatno ikada biti, kako nekog ko je svojevoljno pristao da radi u „Kuriru“ nije sramota da postavi takvo pitanje. Kako se taj neko ne seti desetina političkih kampanja koje su ljudima uništavale karijere, brakove, živote? Kako se ne seti, na primer, antologijske laži o sudbini Slobodana Vuksanovića? Ili o „mrtvim telima koja plutaju u Obrenovcu“, što je 2014. objavljeno na naslovnoj strani? Medij koji se proslavio kršenjem svih profesionalnih standarda, sada je sebi dodelio ulogu borca protiv svakog medijskog zla.
Na sve to, kao „kec na deset“, desilo se, ovako ili onako, da je ekipa Rojtersa otišla u KC Vojvodine i tamo zabeležila sasvim drugačiju sliku od one koju je prenela nova.rs. Taj je snimak u provladinim medijima predstavljen kao „dokaz“ da je Ana Lalić lagala, pominje se na svakoj bogovetnoj konferenciji za medije, uprkos tome što nije reč ni o kakvom „dokazu“. Kolege iz ugledne agencije zabeležile su situaciju posle skandala, danima nakon trenutka kada je nastajala priča Ane Lalić. Dakle, iako to deluje nelogično, sasvim je verovatno da su istinito izvestili i nova.rs i Rojters.
Da je Srbija normalna država, sve ovo bi bila odlična tema za nekakvu javnu debatu, na kojoj bi se raspravljalo o pitanju neimenovanih izbora (a ovih dana ih je mnogo više nego što vlast može i da nasluti), ponašanju medija u vanrednom stanju, pojmu uzbunjivanja i panike. Svako bi tu rekao šta ima, a društvo bi od toga imalo samo korist. Ovako, nesretni zaključak/uredba usvojen je suprotno zdravom razumu, povučen suprotno Ustavu, a jedna novinarka provela je noć u zatvoru suprotno bazičnim demokratskim vrednostima i zakonima koji uređuju oblast izveštavanja javnosti. Suprotno pristojnosti i solidarnosti, suprotno svim načelima ljudskih prava, na nju su istovremeno nasrnuli najviši predstavnici vlasti i tabloidni jurišnici.
Nije ovo, naravno, ni prvi ni poslednji put da se tako nešto desi, ali ipak – dešava se u trenutku dok se Srbija nalazi u vanrednom stanju, dok ljudi umiru od virusa o kojem se ne zna praktično ništa, a čitava planeta luta kao u magli. U vremenu u kojem se stalno pominju solidarnost i potreba da zbijemo redove kako bismo se spasli, između države i medija, baš kao i između medija i „medija“, iskopan je novi rov. A to obično ne izađe na dobro.
