Državno kidnapovanje humanosti

Prošle nedelje, o četvorogodišnjem Dušanu Teodoroviću brujale su društvene mreže. Fondacija „Podrži život“ glumca Sergeja Trifunovića razglasila je na sva zvona da se ovom dečaku vratio neuroblastom i da ima vrlo malo vremena za prikupljanje 200.000 evra potrebnih za lečenje u Španiji. Dečak iz Kušiljeva, kod Svilajnca, već je prošao kroz muke pre dve godine kada mu je dijagnostikovan neuroblastom na nadbubrežnoj žlezdi. Dušan se nakon hemoterapije privremeno oporavio da bi se njegovo stanje pre nekoliko meseci ponovo pogoršalo.

Vremena za prikupljanje celog iznosa ostalo je jako malo. Tviter je bukvalno goreo od apela da se šalju SMS poruke na broj 5757. U nekoliko navrata u subotu, 15. septembra mnogi su se žalili da im poruke naprosto ne prolaze jer je velika navala na ovaj broj telefona. Prethodnih dana, u akciju su se uključili različiti pojedinci i grupe: na jednom splavu održana je licitacija dresova „Partizana“ na kojoj su se nadmetali fudbalski asovi ovog kluba i skupili 600.000 dinara. Za sve vreme trajanja akcije u masovnim medijima o ovom dečaku nije bilo ni reči. O akciji prikupljanja novca izvestio je tek po koji portal. Konačno, u subotu Sergej Trifunović objavljuje odličnu vest: zahvaljujući anonimnom donatoru koji je uplatio nedostajućih 70.000 evra, sakupljena je cela suma potrebna za Dušanov odlazak na kliniku „Sant Joan de Deu“ u Barseloni. Iz Fondacije „Podrži život“ saopštili su da su putem donacija prikupili 119.391 evro, dok je anonimni donator uplatio ostatak novca, odnosno 71.921 evro direktno na račun klinike. U ovu sumu nije ušao novac od SMS poruka i devizne i dinarske sume koje su građani uplaćivali dan ranije i tog dana na račun fondacije.

VELIKI OBRT: Dečak koji za konvencionalne medije praktično nije postojao, odjednom je postao udarna vest, a Sergej Trifunović, iako je njegova fondacija prikupila novac, našao se na naslovnim stranama tabloida kao „ološ“, „užas“ i, generalno, neprijatelj naroda. Kako se ovo izvrnulo i šta se, pobogu, dogodilo?

Kao što je javnosti već poznato, u petak, 14. septembra, poginula su dva radnika na gradilištu „Beograda na vodi“. Očekivano, javnosti se obratio predsednik Srbije Aleksandar Vučić i napravio gaf, rekavši kako se ovakve stvari događaju i da u Americi na svakih deset sekundi pogine po jedan perač prozora. Ispostavilo se da je informacija netačna i preuzeta sa satiričnog sajta Onion. Sutradan, pravdajući se kako je bio umoran, pa je, eto, izvalio nešto glupo, Vučić je iskoristio priliku da kaže kako će Vlada Srbije donirati 250.000 evra za lečenje Dušana Todorovića. A naročito naglasimo: ovo je izgovorio dva sata nakon što je objavljeno da je novac već prikupljen. I tako naprasno, „mali Dušan“, „Duki“, „Dule“, stiže i u Drugi dnevnik RTS-a i na naslovne strane, kao dečak kome je predsednik Vučić obećao pomoć. Sergej Trifunović reaguje i poziva Vladu Srbije da taj novac ipak uplati na račun Fondacije „Podrži život“, jer ima još dece kojoj treba lečenje. On je pozdravio odluku Vlade Srbije da opredeli novac za lečenje još petoro dece za koje se sredstva skupljaju preko Fondacije „Podrži život“, ali je upitao šta će biti posle toga: „To je jednokratna pomoć. Šta ćemo sledećeg meseca, kada se pojavi novih sedmoro obolelih mališana? Ko će za njih obezbediti sredstva? Neka nadležni donesu sistemsko rešenje kako bi svi mogli da se leče. Sve dok se ne donese sistemsko rešenje kojim će se pomoći svakom bolesnom detetu u Srbiji, davanje jednokratne pomoći države humanitarnim organizacijama nije ništa drugo nego sakupljanje jeftinih političkih poena onih koji tu državu predstavljaju.“

I tako, Sergej Trifunović postaje „ološ koji pljuje Vučića jer je pomogao bolesnoj deci“, kako je objavio „Srpski Telegraf“, dok mu „Informer“ poručuje da „promeni dilera“.

Da sistem ne valja iako je „država pomogla malom Dušanu“, jasno je iz činjenice da očajni roditelji pišu i traže pomoć od predsednika Srbije lično. To pokazuje dopis iz predsedništva koji je potpisao generalni sekretar predsednika Nikola Selaković. On odgovara Jeleni Živanović, majci bolesnog deteta, povodom dopisa u kom je tražila pomoć za lečenje ćerke i kaže da to ne spada u nadležnosti predsednika republike, ali da je njen zahtev prosleđen Ministarstvu zdravlja. Dakle, ovo dete nije bilo u nadležnosti predsednika Vučića, ali zato, kad poginu dva čoveka na najvećem državnom projektu, a predsednik se tim povodom izlupeta, drugo dete naprasno potpada pod njegovu nadležnost iako mu u tom trenutku državni novac praktično više nije ni potreban.

PRAVIMO SE LUDI: Da sve bude još bezobraznije, u utorak, 18. septembra, ministar zdravlja Zlatibor Lončar pojavljuje se u jutarnjem programu televizije N1 i svoje gostovanje započinje molbom da se ime Dušana Todorovića ne pominje u javnosti jer je dečak u Barseloni na lečenju i „treba mu mir“. Hajde da se pravimo ludi i okrenemo glavu od činjenice da su upravo predsednik Vučić i njegova pratnja ime tog deteta dovukli u kontekst u kom nikada nije trebalo da se nađe. Hajde da ćutimo o tome kako je dva sata nakon što je novac za njegovo lečenje prikupljen, Vučić izjavio da će mu pomoći; da mu je motiv da to kaže bio da skrene pažnju sa izjave o peračima prozora, a da je i te perače pomenuo kako bi pomerio fokus sa dvojice poginulih radnika. I kad već ministar zdravlja može da bude bezočno ciničan pa da moli da se dete ne pominje jer mu treba mir u Barseloni, što mi ne bismo bili cinični pa pitali da li neko stvarno misli da Dušan Todorović tamo gleda N1 ili RTS ili, može biti, četvorogodišnjak čita novine i tabloidne sajtove?

Na svako pitanje voditeljke Minje Miletić pokušao je da odgovori sa: „Pa, vi ste lekar, vi to znate“, na šta ga je ona samo gledala čekajući odgovore. Minja Miletić po obrazovanju jeste lekar, ali je po profesiji voditeljka koja postavlja pitanja u interesu javnosti. A u javnosti većina ljudi nisu lekari, ali takođe imaju pravo da znaju. Koliko god da su i Minja Miletić i drugo dvoje gostiju (Ivana Badnjarević, predsednica Nacionalne organizacije za retke bolesti Srbije i Saša Stefanović, direktor Mreže organizacija za decu Srbije) insistirali da dobiju konkretne odgovore na vrlo konkretna pitanja, Lončar je vozio svoju priču o 127 „mališana“ koji su o trošku budžetskog fonda za lečenje oboljenja, stanja ili povreda koje se ne mogu lečiti u Republici Srbiji, od 2014. naovamo otišli na lečenje u inostranstvo. Zapravo, sve što je Lončar o tome govorio bila je napamet naučena informacija koja se dan ranije, u ponedeljak, 17. septembra našla na sajtu ovog fonda. Na prvi pogled, ta se vest na sajtu fonda našla ničim izazvana. Prethodi joj informacija iz juna, o izveštaju o radu za prošlu godinu, a pre toga, u ovom odeljku poslednji put je nešto objavljeno u februaru. Prema tome, naprasna informacija o tome koliko je dece poslato na lečenje u inostranstvo od 2014. do danas nije ništa drugo nego krizni PR, jer činjenica da se deca leče SMS porukama definitivno baca loše svetlo na državu.

NE KVARITE NAM PRIVID, INAČE…: Na samom kraju gostovanja, Lončar je „zakucao“ rečima: „Čuvajte se SMS akcija. Svašta će tu da ispliva.“ Ovo je zvučalo gotovo kao pretnja, i ruku na srce, Tviter zajednica je uglavnom ovu rečenicu tako i shvatila: kao pretnju Sergeju Trifunoviću i Fondaciji „Podrži život“ i Aleksandru Šapiću i Fondaciji „Budi human“. U zemlji u kojoj Sergej Trifunović dan nakon što je njegova fondacija uspela da skupi 200.000 evra za lečenje jednog deteta može da bude označen kao „ološ“ na naslovnim stranama, nije daleko od pameti ni slanje inspekcija koje bi do iznemoglosti češljale rad ovih fondacija samo zato što svojim radom narušavaju privid da je u Srbiji sve kako treba i više od toga.

Lončar je dopustio sebi da kaže kako roditelji ne podnose zahteve fondu jer ne znaju da on postoji. Kako da ne. Ti ljudi uspevaju sami da nađu najreferentnije i najbolje klinike u kojima bi njihova deca mogla da se izleče, a po ministrovim rečima, ne umeju da nađu na internetu državni fond koji bi lečenje platio. Prošle godine u javnosti i parlamentu nadigla se galama oko odlaska na lečenje male Sofije Nikolić u Francusku. Marjan Rističević je Sofijinog oca Dejana, inače poslanika Demokratske stranke, optužio da je bolest deteta zloupotrebio za prikupljanje političkih poena jer nije bilo potrebe da se novac skuplja porukama, zato što je fond odobrio sredstva. Prava istina je, međutim, da fond jeste odobrio novac, ali je komisija odredila kliniku koja Sofijin problem uopšte – ne leči.

Ali da vidimo ko ovde zapravo ne zna ono što bi morao da zna. Tokom gostovanja na N1 potegnuto je i pitanje novog Zakona o finansijskoj podršci porodica sa decom koji, između ostalog, reguliše i iznose za zaposlene roditelje koji otvaraju bolovanja zbog brige o bolesnom detetu. Lončar je rekao da je zakon u fazi nacrta i da se nada da će taj deo biti bolje regulisan. Međutim, zakon ne da nije više u fazi nacrta, nego je i usvojen, a na sve to je još i stupio na snagu 1. jula, pre gotovo dva meseca. Posle se pravdao da ne zna jer to nije njegov, već resor ministra Zorana Đorđevića. Zakon o finansijskoj podršci porodica sa decom nije u resoru nijednog roditelja bolesnog deteta, nijedne porodilje, nijednog para koji ima više od dvoje dece… Pa opet, svi oni znaju da je zakon stupio na snagu 1. jula i nestrpljivo vire u poštansko sanduče, čekajući rešenje u kom stoji iznos od kog će preživeti. Ako iznosa uopšte bude.

U Vladi Srbije sede ljudi koji donose odluke i utiču na živote, a da nemaju pojma ne samo kakvi su zakoni ove zemlje, nego ni o kojim je zakonima reč. To ih, međutim, ne sprečava da sa ozbiljnim viškom samopouzdanja i manjkom strpljenja reaguju na svaku, pa i najmanju kritiku. To im ne smeta da odlučuju koje će dete biti poslato na lečenje, a koje ne. Da odlučuju ko će da živi, a ko da se snađe. A ako ne preživi, da kažu: dešava se.