Državni poslovi građanina Legije

Gde smo ono stali pre nego što su nas predsednički izbori grubo prekinuli? Elem, Milorad Ulemek, prvooptuženi za ubistvo Zorana Đinđića, odbio je u četvrtak 10. juna da iznese svoju odbranu. Međutim, već u petak je presavio tabak, i uz pomoć svojih advokata zatražio da mu se u ponedeljak 14. juna omogući da to pravo iskoristi. Kao za inat, tog dana u Specijalnom sudu nije bilo uobičajene gužve; valjda zbog postizborne depresije ili đavo bi ga znao zašto, galerije su bile poluprazne. Sudsko veće je, nakon kratke konsultacije sa predstavnicima tužilaštva i advokatima, odlučilo da Legijinom zahtevu udovolji. Tako je u ponedeljak oko deset i petnaest izjutra počela jedna od najbizarnijih epizoda u istoriji srpskog pravosuđa. Odeven u isto sivo odelo u kome se u dva navrata ranije pojavljivao u sudnici, malo raskrečen i ovlaš oslonjen na pult, Ulemek je bez ikakvog papira pred sobom, onako iz glave, gotovo bez prekida govorio četiri i po sata, sve dok ga glasne žice nisu izdale, pa je suđenje u tri i pet popodne prekinuto na njegov zahtev. Nastavio je u utorak, i tada mu je glas ponovo pukao tačno u minut kad i prethodnog dana.

Ulemekova verzija događaja koji su doveli do ubistva premijera je duga i zapetljana, ispričana sirovim jezikom čoveka koji se školovao i živeo na ulici. Povremeno podseća na epizodu Zone sumraka, a povremeno na strip Alana Ford; uverljiva je taman kao i pomenuta dva serijala. Zanimljivo je bilo pratiti kako su se stil i rečnik Ulemekovog izlaganja menjali tokom suđenja: počeo je konzistentno, birajući reči i vodeći računa o jedinstvu vremena, mesta i radnje. Kako ga je umor savladavao, sve je više koristio ulični žargon i meko „š“ karakteristično za beogradske mangupe, pravio narativne skokove i zaplitao se u očigledno nevažne detalje. Šteta što tehničke mogućnosti ne dozvoljavaju da se priča prenese onako kako je ispričana, od reči do reči. Ovaj tekst predstavlja pokušaj da se ona sažme i koliko je to moguće verno prenese.

Ulemekova priča počinje 5. oktobra 2000. godine, susretom sa pokojnim Đinđićem do koga je došlo posredstvom pokojnog Dušana Spasojevića. Uoči izbora, priča Ulemek, u policiji i Resoru državne bezbednosti je vladala opšta konfuzija i uzajamno nepoverenje: nije se znalo ko koga špijunira i ko je na čijoj strani. Spasojević, koga je Ulemek površno poznavao preko supruge, tražio je 5. oktobra hitan sastanak: pojavio se na prijavnici Instituta za bezbednost u društvu Ljubiše Buhe, Mileta Lukovića Kuma, Dragoljuba Markovića („Krmivoprodukt“). „Sada ti je zadnja šansa da uradiš nešto i za Službu i za Jedinicu i da sprečiš teške posledice“, navodno je rekao Spasojević tražeći od Ulemeka da se sastane sa Đinđićem. Nakon što je od načelnika RDB-a Radeta Markovića dobio odobrenje („Idi vidi, uradi šta misliš da treba“), Ulemek se u noći između 5. i 6. oktobra sastao sa Đinđićem pored zgrade Vlade. „Video sam da nema zlih namera“, kaže Ulemek o Đinđiću. Sutradan su se opet videli u firmi Dragoljuba Markovića u Surčinu. Tamo su navodno bili Vladimir Popović Beba, Čedomir Jovanović, Goran Vesić „i neki koje nisam znao“, priča Ulemek. „Plašili su se vojske, a ja sam rekao da imam dovoljno ljudi da ih sprečim ako nešto pokušaju. Intenzivno smo se viđali do 15. oktobra, kada se situacija stabilizovala.“

OSVETA OBIČNIH ljUDI: Nakon parlamentarnih izbora krajem godine i imenovanja Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića na mesto načelnika i zamenika načelnika RDB-a, nastavlja Ulemek, Spasojević i pokojni Luković su na Mijatovićev zahtev prošli kroz nekakav intenzivan kurs u Institutu za bezbednost. Ulemek ne zna kakva su znanja i veštine tamo sticali: njegovo je bilo da ih sprovodi do učionice i pazi da se ne šetaju po zgradi bez nadzora. Kurs je trajao desetak dana, uljučujući i vikende, a Ulemek ubrzo potom odlazi na jug Srbije i vraća se tek uoči hapšenja Slobodana Miloševića. O samom hapšenju Ulemek nije govorio, izuzev opaske da je tada „Jedinica prvi put bila zloupotrebljena“. U svakom slučaju, činjenica da tokom toga nije došlo do krvoprolića donela mu je dodatnu zahvalnost Đinđića i saradnika.

Ta zahvalnost izražena mu je na vrlo neobičan način. Ubrzo nakon Miloševićevog hapšenja, Čeda Jovanović navodno poziva Ulemeka na večeru u Surčin, kod Markovića, „čisto onako da sednemo i da slavimo“. Na toj večeri, priča Ulemek, bili su Beba Popović, Ljubiša Buha Čume, Vesić i Jovanović; Đinđić je trebalo da dođe, ali je bio sprečen, a Vesić je, čuvši to, brzo otišao. Tad Popović, Jovanović i Marković konačno otvaraju karte: pitaju Ulemeka da li je čuo za onih 700 kilograma heroina pronađenih u sefu Komercijalne banke. Ulemek kaže da je čuo. „Da li ti znaš da ta droga još postoji?“, pita Popović. Ulemek je i to čuo. Popović kaže da je droga „švić-svić“ (valjda zamenjena nečim drugim pre spaljivanja) i objašnjava da „nijedna država nije luda da baci toliki novac“. Ukratko, on predlaže Ulemeku da uz pomoć Jedinice prošvercuju heroin na Zapad i tamo ga prodaju. „To je državni posao“, tvrde prisutni. Ulemeku se to ne sviđa, ali na kraju uvažava argument Dragoljuba Markovića da je to dobar način da se kazne oni koji su bombardovali Srbiju. „Rekao je: ‘Oni nama bombe i osiromašeni uranijum, a mi njima drogu.’ To mi se svidelo“, priča Ulemek. „Shvatio sam to kao malu osvetu nas običnih ljudi protiv Zapada. Samo sam tražio garancije da se to ne prodaje našoj deci.“

Nakon što je garancije dobio, Ulemek uz pomoć Spasojevića, Buhe i Jedinice za specijalne operacije organizuje prebacivanje heroina, čija se težina uz pomoć „miksovanja“ popela na jednu tonu, u Rumuniju, Bosnu i Hrvatsku (Rumunija je bila Jovanovićeva ideja). Prethodno je, kao dobar vojnik, o celoj operaciji obavestio Petrovića i Mijatovića i oni su, po njemu, odobrili posao. Droga je prenošena u paketima od po dvesta kila, vodenim putem, priča Ulemek (njegova ideja: koristio je ronilačko-diverzantski vod JSO-a). Ulemek nije ispričao mnogo detalja o tome ko je drogu preuzimao: Hrvatsku nije pominjao, u Rumuniji su to bili neki Rusi („Dućina veza“), dok je u Bosni heroin jednom prilikom prihvatio Zoran Janušević, koga je Ulemek ovlašno poznavao iz rata. Bilo kako bilo, nakon što je izvezeno oko dve trećine tovara, „odlučeno je da se stane sa isporukom dok se sve ne naplati, da ne bi ostali bez para“, priča Ulemek. Za naplatu je bio zadužen Spasojević, ali Ulemeka taj deo priče nije zanimao. „Ja nisam hteo novac, ali sam predložio da se od tih para kupi oprema za Jedinicu.“ Dostavio je spisak želja: nekih pedeset pištolja, tri američka patrolna čamca, specijalni padobrani, navigaciona oprema i uređaji za radio-vezu. Rečeno mu je da je to moguće, ali da će morati da se švercuje privatnim kanalima, „jer ne može da se knjiži preko MUP-a“.

TEŠKA ASTROLOGIJA: „Državni posao“ sa heroinom teče bez problema tokom proleća 2001. godine. Drugog maja, dva dana uoči proslave desetogodišnjice JSO-a na koju je pozvan ceo DOS, Ulemek je u pijanom stanju spalio diskoteku Tvrđava u Kuli, („Napravio sam ono pa je broj zvanica bio manji“). A onda je stigla vest koja je definitivno pokvarila slavlje: javljeno je da su Spasojević i društvo uhapšeni u Francuskoj. „Čeda, Čume i Bagzi su bili u panici. Urlali su i kukali da je posao ugrožen“, priča Legija. „Rekao sam da mora da se čeka i da se prati procedura.“ Ubrzo potom Ulemek sa Jedinicom odlazi na jug Srbije, zbog ulaska u kopneno-bezbednosnu zonu na granici sa Kosovom. „Komandovao sam, iako sam zbog onog u Kuli zvanično bio suspendovan na zahtev ministra Dušana Mihajlovića“, priča on.

Po povratku u Beograd, Legija zatiče uspaničenog Čumeta: Spasojević je u međuvremenu izručen, ali je besan što je smešten u Centralni zatvor, i insistira da odmah bude oslobođen. U suprotnom, preti da neće reći gde je novac od heroina, i da će izaći u javnost sa celom pričom. „Rekao je ako ja potonem i u tom smislu“, objašnjava Ulemek. „Čeda se uspaničio.“ Sledi priča o seriji Ulemekovih i Jovanovićevih poseta Spasojeviću u CZ-u, gde ga viđaju u kancelariji upravnika Blanuše i zajednički pokušavaju da ga urazume; na kraju uspevaju da ga smire. Jovanović na Spasojevićev rođendan dolazi sa Dućinom ženom i decom („To ga je ozarilo“). Ulemek, međutim, ne zna kako se ta epizoda završila, jer u junu opet pravi „ono“, ovaj put u klubu „Stupica“. Biva uhapšen zbog pucanja da javnom mestu i napada na policijsku patrolu. „Malo me je sramota, ne znam šta mi je bilo. Valjda mi je takav horoskop“, objašnjava on.

Incident u „Stupici“ jako je iskomplikovao Ulemekov život. Posle kraćeg pritvora u CZ-u (Čeda je i njemu dovodio decu; „I danas sam mu zahvalan za to“, kaže Ulemek) suspendovan je, ovaj put odistinski, oduzeta mu je službena legitimacija i dozvola za pištolj. Što je najstrašnije, nema više pravo na ličnu pratnju iz JSO-a. Nakon kraćeg razmišljanja, odlučuje da zauvek napusti Službu. Njegovi pretpostavljeni, ali i Vlada Srbije ovu vest prihvataju sa olakšanjem. Na oproštajnom susretu u Đinđićevom kabinetu, u prisustvu Čede Jovanovića, Đinđić predlaže Ulemeku da se jedno godinu-dve skloni negde u inostranstvo. Kada Ulemek kaže da nema para, Đinđić nalaže Jovanoviću da to završi, i Jovanović uručuje Ulemeku kesu sa 30.000 dolara. „Da ne ideš preko kao slepac“, kaže. Ulemek prihvata.

PASOŠ SA PIJACE: U avgustu 2001, Ulemek se sa porodicom seli u Grčku, gde namerava da ostane duže vreme. Tu, međutim, nastaje problem, jer grčka vlada Jugoslovenima ne odobrava vize na duže od mesec dana. Povrh toga, Ulemek koristi jugoslovenski pasoš na ime Vlade Vukomanovića, koji mu je RDB izdao 1999. godine. „Bio je običaj da visoki funkcioneri koje Hag može da traži ne smeju da putuju pod svojim imenom“, kaže Ulemek. Da ne bi iz meseca u mesec produžavao grčku vizu, Ulemek se rešava da nabavi pasoš neke od bivših jugoslovenskih republika. Nakon što se, kaže raspitao i saznao da Hrvatima i Slovencima ne treba viza, nabavlja lažne hrvatske pasoše za sebe i porodicu. „Pasoši su bili blanko, i kupio sam ih na ulici, što se kaže na crnom marketu“, tvrdi Legija. U svoj blanko pasoš upisuje isti lažni identitet koji ima u jugoslovenskom, i to je onaj pasoš koji je prikazivan na televiziji. Ovo je važan detalj, i na njega ćemo se vratiti kasnije.

Tokom boravka u Grčkoj, Ulemek upisuje sina u tamošnju školu, živi mirno, ali se od njega opet traži da pomogne u jednom državnom poslu. Pojavljuju se ljudi iz neke grčke firme koju Ulemek ne može niti želi da imenuje, sa sjajnim vezama u grčkoj vladi i partiji PASOK. Oni su navodno čuli da Ulemek ima jak uticaj na političke i poslovne lidere u Srbiji. Ulemek to negira, ali Grci navaljuju: pokazuju mu dosje koji sadrži detalje o njegovom životu u poslednje dve godine. Grci mole od Ulemeka da ih spoji sa Đinđićem, jer hoće da ulože silne pare u Srbiju. Samo, ne bi voleli da to ide službenim kanalima dok se sve ne dogovore, insistiraju da čak ni grčka ambasada ne sme ništa da zna. Grci hoće koncesije na naftu, igre na sreću i mobilnu telefoniju u Srbiji, a zauzvrat će preko svojih veza u EU-u (Grčka u to vreme predsedava) obezbediti silne milione evropskih donacija za Srbiju. Uvek željan da pomogne siromašnoj domovini, Ulemek pristaje. Putuje u Beograd, spaja Grke sa Đinđićem i saradnicima, ali od posla nema ništa: Đinđićevi ljudi zahtevaju prevelike provizije, zatim propuštaju da urade neke elaborate, čime izazivaju Đinđićev bes… Ovaj deo Ulemekove priče bio je dug i konfuzan. Očekivalo se da će se u nekom trenutku saznati kakve veze neimenovani Grci imaju sa ubistvom premijera, ali ta veza nije otkrivena.

U međuvremenu, približava se dan u oktobru kada Ulemek treba da se pojavi kao svedok u suđenju zbog ubistva na Ibarskoj magistrali. Kao dobar građanin, a i zbog dvojice pripadnika njegove jedinice kojima se sudi za ubistvo, Ulemek dolazi u Beograd. Tu primećuje promene: Spasojević je postao jako važna ličnost, živi u palati u Šilerovoj, ima stalno obezbeđenje JSO-a (Ulemek tvrdi, po odobrenju ministra Mihajlovića). Od Buhe saznaje da Zoran Mijatović ima nešto protiv njega („Ne gotivi me“, kaže Ulemek). Kako suđenje biva odloženo za mesec dana, Ulemek odlučuje da se, zbog potencijalnog problema sa pasošem (Ulemek kaže da je „polulažan“), ne vraća u Grčku, nego da pretres sačeka u Beogradu. Odbija Spasojevićevu ponudu da odsedne u Šilerovoj i jedno vreme spava kod tasta i tašte, da bi se kasnije uselio u neki iznajmljeni stan.

POBUNA I POSLEDICE: Jednog novembarskog četvrtka, kaže Legija, u posetu mu dolazi Dušan Maričić Gumar, novi komandant JSO-a. Deluje izgubljeno, kaže da je u Jedinici teško stanje zbog odnosa države prema njima, da se boji da će izgubiti kontrolu nad momcima. Ulemek navodno neće da se meša i upućuje ga na Gorana Petrovića, načelnika Službe. U petak se javlja Spasojević i priča o hapšenju braće Banović, koje su po poternici Haškog tribunala uhapsili ljudi iz JSO-a. Momci su besni što im nije rečeno koga hapse, neće kući na vikend, situacija je teška, ali Ulemek opet neće da se meša. Ponovo dolazi Maričić, kaže Petrović je grubo odbio da ga primi. Iste večeri, Ulemek u bioskopu Sava centra slučajno sreće Petrovića. Besan je: kakav je to načelnik koji nema vremena za komandanta Jedinice, a ima vremena za bioskop. Nešto mu je odbrusio, pa otišao kući na spavanje. Ali, tokom noći se javlja Milorad Bracanović, bivši Ulemekov oficir bezbednosti u JSO-u, a u tom trenutku načelnik Sedme uprave RDB-a („tehnika“, odnosno prisluškivanje). Traži od Ulemeka da odmah ode u Kulu, jer je situacija dramatična. Ulemek pokušava da zove, ali svi fiksni i mobilni telefoni u centru Štolc su isključeni. „To nikad nije bilo. Shvatio sam da je panika, seo sam u kola i sjurio se tamo“, kaže Ulemek.

Iz dugačkog i na momente patetičnog Ulemekovog izlaganja izdvajaju se ovi bitni momenti: nakon što je čuo da JSO traži smenu ministra Mihajlovića, Ulemek se uverio da su „momci sto posto u pravu“ i nevoljko pristao da ostane sa njima dok se zahtev ne ispuni. Sledi cirkus koji čitaoci „Vremena“ dobro pamte: blokada autoputa kod Vrbasa, neuspešni pokušaji Mijatovića, Čanka, Mihajlovića, Čede Jovanovića, Momčila Perišića i drugih da pregovaraju (samo su Mihajlovića i Jovanovića uopšte pustili da uđu). U međuvremenu, stiže poruka od Spasojevića: Đinđić je u Americi, moli da se hitno nađete čim se vrati. Sav satkan od želje da pomogne, Ulemek pristaje, ali da Đinđić dođe kod njega u Kulu. I zaista, Đinđić dolazi pravo s aerodroma negde pred zoru, mrtav umoran. Pregovori opet ne uspevaju, Đinđić se vraća u Beograd, a Jedinica sledećeg jutra kreće u istom pravcu. Prvo su, priča Ulemek, hteli da zauzmu aerodrom, da spreče admirala Jokića da tog dana odleti u Hag i pokažu da je dosta bilo sa isporučivanjem Srba. Onda su se setili da je Aerodrom savezni objekat pa bi moglo da bude problema sa vojskom, pa su rešili da blokiraju Gazelu. I od toga su odustali, jer nisu hteli da u gradu nastane opšti haos, kaže Ulemek. Na kraju su delimično blokirali autoput kod Sava centra, da ljudi mogu da idu na posao.

Sledi nova runda pregovora, koje Ulemek vodi sa Đinđićem u zgradi Vlade. Zahvaljujući njegovoj diplomatskoj veštini, dolazi do kompromisa: Mihajlović ostaje, odlaze Petrović i Mijatović. Na Ulemekovu sugestiju za načelnika i zamenika načelnika RDB-a dolaze Andrija Savić i Milorad Bracanović. „Posle su neki pričali da sam ih ja postavio, a ja sam ih samo predložio“, kaže Ulemek. „Kakva bi to država bila u kojoj pojedinac kao ja postavlja načelnike?“ Zaista.

KRAJ TUŽNE PRIČE: U međuvremenu je Ulemek i odsvedočio svoje, ali je odlučio da se ne vraća u Atinu: žena mu je pred porođajem, a to u Grčkoj mnogo košta, nego da se svi za stalno vrate u Beograd. Zove ga Bracanović i pita: imaš li ti nešto s drogom? Ulemeku je neprijatno, priseća se onih 700 kila, ali Bracanović u stvari misli na Spasojevića, za koje svako dete već zna da je glavni diler teških droga u Srbiji. Bracanović moli Ulemeka da učini nešto korisno za državu i Službu: da nagovori Spasojevića da vredne podatke o kampovima za obuku terorista na Kosovu i u Sandžaku ljubazno ustupi Službi; drugim rečima, da angažuje svog drugara kao doušnika. I opet, Ulemek pristaje, razgovara sa Spasojevićem, a ovaj sav ponosan pristaje.

Veći deo Ulemekovog izlaganja od tog trenutka pa do atentata na Đinđića je zapetljan, pun digresija i trivijalnih detalja kojima nećemo zamarati čitaoca. Ukratko, Ulemeku je vraćena pratnja JSO-a, i sve više vremena provodi u Kuli, uvežbavajući Jedinicu za nekakvu vežbu sa grčkim specijalcima koju je isposlovao preko iste one firme koja je htela da ulaže u Srbiju. Stalno izbijaju nove krize u kojima Ulemek sa manje ili više uspeha posreduje: te posvađali se Čume i Duća, te jedan njegov prijatelj (Duća) oteo drugog (Miliju Babovića), te ubijen Gavrilović, te žena trovala Čumeta, te ovo, te ono. Sa svim tim događajima Ulemek navodno nema ništa, on samo pokušava da pomogne, mada slabo stiže zbog silnih priprema u Kuli, a pošto je retko u Beogradu često nije ni znao šta se dešava.

Isti princip važi i za ubistvo premijera. Dvanaestog marta je, kaže on, čuvao bolesnu decu. „U nekom trenutku je dotrčala moja supruga i rekla da je na televiziji videla da je izvršen atentat na Đinđića. Bio sam zbunjen i šokiran. Posle sam na televiziji video svoju sliku i čuo saopštenje MUP-a Srbije koje me povezuje sa atentatom, pa sam odlučio da se sklonim u stan koji mi je ranije ponudio Spasojević“, rekao je Ulemek. Zatim se sakrio u svojoj kući, u dvorištu, u prostoriji gde je boravilo obezbeđenje. On je tamo došao sa Novog Beograda po snegu, u noći između 13. i 14. marta, prerušen, sa ženskim naočarama, beretkom i dva bela čaršava radi kamuflaže. Pomagali su mu žena i sin koji su mu donosili poruke i hranu, a 2. maja ove godine odlučio je da se preda jer mu je bilo dosta da sluša laži o sebi i JSO-u, „kako ne bi bili kolateralna šteta“.

Zadovoljstvo utvrđivanja logičnosti i istinitosti Ulemekove priče sa zadovoljstvom prepuštamo Sudu i, naravno, čitaocima. Za sada ćemo se ograničiti na par malih detalja koji odmah bodu oči: kao prvo, Ulemek nije mogao dobiti blanko hrvatske pasoše na crnoj berzi, jer su pasoši za njega i njegovu ženu izdati u hrvatskom konzulatu u Mostaru, što su hrvatske vlasti zvanično potvrdile. Sem toga, eventualni kupac blanko pasoša teško može sam da ukuca svoje podatke ispod specijalne folije, već isključivo uz pomoć posebnog štampača. Ili je Ulemek i to nabavio na „crnom marketu“?

Drugo, Ulemekova fotografija nije objavljena na televiziji 12. marta, već tek dan kasnije. Treće, u Beogradu i okolini u noći između 13. i 14. marta nije padao sneg. Prema podacima Hidrometeorološkog zavoda pao je petnaestog uveče, krupan i vlažan. Istopio se pre nego što je prekrio tlo.