Državna služba kao srpski san

Zašto je i kako je u Srbiji državna služba postala „sanjani ideal“ za najveći broj njenih građana, nasuprot evropskim prilikama, gde ona, uglavnom, ne pruža najbolje šanse mladim ljudima željnim dobre zarade i profesionalnog izazova – nije pitanje na koje je moguće lako dati jednostavan, a celovit odgovor. U istraživanju ozbiljnijem od novinskog, zapravo bi se moralo poći od prirode same vlasti i shvatanja te vlasti u narodu, to jest od duboko ukorenjenog shvatanja da je ovde država, kako je to još pre sto godina ocenio Svetozar Miletić, „leno državnog birokratskog aparata“.

No, ako preskočimo danas tragikomičnu, ali istorijski razumljivu „državotvornu opsesiju“ srpske elite i početke uspostavljanja državnog aparata sredinom 19. veka, kada se, u vreme „ustavobranitelja“ s razlogom gradio autoritet činovništva u jednom dosta „divljem političkom poretku“, pa danas pokušamo da analiziramo zašto je državna služba toliko primamljiva, brzo ćemo doći od osnovnog, elementarnog razloga: ona donosi privilegiju lakšeg posla, bolje i sigurnije plate, kao i niz drugih privilegija, što institucionalnih, što korupcionih.

Problem je što te privilegije u državnom sektoru više ne može da plati onaj „privatni“ koji sve teže posluje u uslovima privredne krize i sve češće se pita da li je uopšte moguće da „jedan zaposleni u privatnom sektoru izdržava petoro ljudi – dvoje koji primaju državnu platu ili penziju i troje u svojoj porodici“, kako je izračunao mladi ekonomski analitičar Pavle Mihajlović („Dnevnik“, 22. januara).

SISTEMSKA NERAVNOPRAVNOST: Sistemski gledano, sve polazi od svojevrsne „neravnopravnosti“ državnih ustanova i javnih preduzeća, na jednoj, i privatnih firmi, na drugoj strani. Od poreskih i paraporeskih obaveza do pristupa raznim fondovima, bankarskim kreditima, osiguranju, pa i poslovnim partnerima. Jer, smatra se da će država uvek imati snage da namakne sebi dovoljno prihoda da ispuni nekakvu obavezu svojoj ustanovi ili preduzeću. Ponekad je reč o direktnoj državnoj garanciji, a ponekad o jednostavnoj mogućnosti da se država može tužiti sudu da ispuni nečiju obavezu – pa je svako spreman da posluje sa državnim organima ili firmama pod državnom kabanicom. Na privatnike se, po pravilu, u najboljem slučaju uvek gleda kao na „nepouzdane“ partnere (a često se oni doživljavaju samo kao „špekulanti“ ili jednostavno kao registrovani „lopovi“). Reč je o tome da se na sve one koji žive na tržištu gleda kao na one koji sutra mogu da propadnu i padnu u stečaj. Dok se državno bankrotstvo shvata samo kao neka metafora zločestih pesimista. Uostalom, državno bankrotstvo će platiti narod, a privatno bankrotstvo samo poverioci.

Taj „sistemski“ privilegovani položaj državnih organa, ustanova i javnih preduzeća jednostavno se širi i na sve one koji su našli načina da se u njima zaposle. Tako se gotovo „institucionalna privilegovanost“ državnog sektora „personalizuje“ i na klasu nameštenika, koja se u Srbiji tradicionalno doživljava kao klasa povlašćenih. A borbu protiv „činovničkih sistema“ ili „birokratizacije“, brzo su realno, ali ne i retorički, napuštali i nekadašnje narodnjačke stranke Srbije iz 19. veka i komunisti iz 20. veka. Čini se da su tu borbu konačno napustile i „prodemokratske stranke“ – čim su osvojile vlast. Pojednostavljeno rečeno, sve političke snage u istoriji Srbije dolazile su na vlast borbom protiv činovništva i namešteništva – pa su se odmah razmeštale na zatečene pozicije i terale dalje istim putem privilegovanja države i državnog aparata – u ime viših, obično nacionalnih ili klasnih ciljeva.

Ako pogledamo osnovne brojeve, videćemo da država direktno zapošljava oko 310.000 ljudi (uprava, socijalno osiguranje, zdravstvo, obrazovanje), a ako se tome dodaju i zaposleni u javnim preduzećima, može se reći da je država direktni poslodavac za oko 450.000 radnika. Kad se sa tim zbroje i zaposleni u paradržavnim institucijama, ova brojka se penje na oko 630.000 „nameštenika“ – u okviru od ukupno zaposlenih 1,79 miliona građana Srbije. Na drugoj strani je takozvani privatni sektor sa oko 1,15 miliona legalno zaposlenih i još oko 400.000 onih koji rade u „sivoj zoni“. Pojednostavljeno, u Srbiji je u „državnoj službi“ oko 30 odsto od ukupnog broja zaposlenih, dok se u zemljama Evropske unije to učešće kreće između 10 i 20 odsto. Već i ovaj raskorak mnogo govori u prilog ocene da je „država najjača industrija“ u Srbiji.

Ako prenebregnemo primedbu da su zaposleni u državnoj službi uglavnom bolje kvalifikovani, onda ćemo videti da je prosečna mesečna zarada u takozvanom javnom sektoru za oko 15 odsto viša od proseka u zemlji, a oko 25 odsto viša nego kod privatnih poslodavaca. A što je najvažnije, ona očigledno ne zavisi od uspeha na tržištu – pa je zbog toga „redovna i sigurna“, što je u našim nesigurnim vremenima veoma bitna „privilegija“.

SIGURNOST I SINEKURE: Ni ove, a ni neke preciznije brojke i procenti, ne mogu nam dati pravu sliku nekakvog boljeg društvenog i ekonomskog položaja državnih nameštenika od svih drugih zaposlenih u Srbiji, a naročito kod onih koji rade u privatnim kompanijama u „domaćem vlasništvu“. Samo primerice, mogu se navesti te njihove „druge privilegije“.

Prvo, značajna sigurnost zaposlenja (osim ako ne potpišete neku „antidržavnu“ peticiju). Koliko je ta sigurnost velika i u tranzicionim vremenima, vidi se i po tome što je u proteklih godinu dana oko pola miliona ljudi izgubilo zaposlenje, u čemu samo nešto preko 5000 zaposlenih u državnoj službi. Mada se priče o „restrukturaciji“ javnih službi i javnih preduzeća ispredaju već decenijama, nema tog ministra koji je išta konkretno preduzeo da smanji broj neracionalno uposlenih. Čak i dalje možete na javnom televizijskom servisu videti reportaže o školama sa tri đaka u nekim zabačenim selima – a takvih, koje nemaju dovoljno dece u Srbiji ima više hiljada. Dok su gužve u dobro opremljenim bolnicama na jednoj strani velike, isto tako imate i one koje nemaju dovoljno bolesnika, ali imaju suviše doktora i medicinskih sestara, itd.

Osim sigurne i redovne plate, državni nameštenici i poslenici iz javnih preduzeća imaju još niz ne tako beznačajnih ekonomskih privilegija – raznovrsne godišnje ili jubilarne nagrade, veoma česte dnevnice za službena putovanja po zemlji i u inostranstvu (kod privatnika se retko „službeno putuje“), regres za prevoz i godišnje odmore, neretko i mogućnost letovanja u odmaralištima datog organa, ustanove ili javnog preduzeća po povlašćenim cenama, koja se otplaćuju na rate u relativno dugom roku. Uzgred budi rečeno, kada se pisac ovih redova u jednom društvu požalio da je večito radio u firmama koje nisu imale svoje odmaralište, to je primljeno kao sitničavo kukumavčenje.

Da ta „nusprimanja“ imaju ekonomsku težinu vidi se i po tome što se upravo oko takvih „dodataka“ vode najteži pregovori prilikom svakog štrajka prosvetara, policajaca ili medicinskog osoblja. U privatnim kompanijama takvi dodaci su retki ili su vezani za konkretne poslovne radnje.

Toj sigurnosti zaposlenja i redovne plate treba priključiti i mogućnost da se u okviru datog državnog nadleštva obezbedi rodbini, prijateljima i onima koji su spremni da „podmažu“ uslugu, preko reda i „pre roka“, niz rešenja i akata koji život znače, od pasoša i ličnih karata, do građevinskih ili vatrogasnih dozvola, upisa u željenu školu, ispitnih pitanja ili polugotovih disertacija, itd. Nemoguće je, dakako, izračunati ekonomsku težinu ove „privilegije“ onih koji imaju neku poziciju, pa i golo zaposlenje u državnoj administraciji i u nekom važnom komunalnom ili proizvodnom javnom preduzeću.

Ovde ne možemo ulaziti u priče da se radna mesta u državnim i javnim ustanovama i preduzećima „prodaju“ za velike pare, da su političke stranke sistem sinekura razvile do neslućenih razmera (pa da zapošljavanje na privilegovana mesta, na primer ona ambasadorska, ulazi i u koalicione dogovore), te da politički obojena javna preduzeća imaju čitav niz ljudi na platnom spisku koje niko nikad nije ni video na ulazu tih preduzeća… Tu „patologiju“ državne službe valjalo bi posebno istražiti.