Država se trese zbog cene čarapa, šlemova i pancira

Sve je počelo, da podsetimo, optužbama ministra finansija Mlađana Dinkića na račun stranačkog kolege Prvoslava Davinića, ministra odbrane SCG. Dinkić se sredinom prošlog meseca žalio da Ministarstvo odbrane (MO) ne ume da raspolaže državnim novcem i pokušao da Daviniću nametne tutora u vidu Aleksandra Radovića, poreznika. Davinić je to uvređeno odbio, optuživši Dinkića da insistiranjem na uvidu u vojne finansije podriva bezbednosnost zemlje. Dinkić je uzvratio više od godinu dana starom pričom o satelitu koje je MO pokušalo da iznajmi za šezdeset i tri miliona dolara, navodno radi nadzora nad jugom Srbije i Kosovom, a u stvari da bi se neko omastio provizijom (taj posao nikada nije realizovan). Premijer Vojislav Koštunica se, isprva diskretno, stavio na Dinkićevu stranu, apelujući na Davinića da podnese ostavku. Tokom prvog takvog razgovora sa Koštunicom, Davinić je obećao da će razmisliti, ali je odlučio da ostane na funkciji. Nakon drugog takvog razgovora, u sredu prošle nedelje, premijer je izgleda nastupio sa jačim argumentima, i Davinić je javno obećao da će se povući. I taman kada je izgledalo da će se sve završiti relativno bezbolno, kadrovskom smenom u vrhu MO-a, Dinkić je lansirao „kamuflažnu aferu“ i situacija je prerasla u krizu.

POŠTO PANCIR, DRUŽE: Dinkić je u četvrtak, 1. septembra, na konferenciji za novinare izneo detalje ugovora koji je vojska zaključila sa Miletom Dragićem, zrenjaninskim proizvođačem vojne odeće, obuće i opreme. Iz ugovora se vidi da je od Dragića, odnosno njegove firme, naručeno robe u vrednosti od oko trista miliona evra i to: 69.000 šlemova, isto toliko pancirnih prsluka, kompletnih uniformi, borbenih ranaca itd. Posebnu pažnju ministra Dinkića privukla je činjenica da je naručeno pet stotina skupih pilotskih jakni, iako SCG gotovo i da nema ratno vazduhoplovstvo. „Ugovor je potpisan na period od 1. januara 2006. godine do kraja 2010. godine, a kako je dobavljač iz Srbije, cenu od 296 miliona evra platiće Srbija, jer je Ustavnom poveljom regulisano da dobavljače iz Srbije plaća srpska strana“, objasnio je Dinkić. Rekao je da će zahtevati da se ugovor raskine, a Davinić pozove na odgovornost. Istog dana, Davinić je isključen iz stranke, a njegovi dojučerašnji partijski drugovi odjednom su počeli da o njemu govore kao o kriminalcu. Predsednik Tadić izjavio je da je Davinićev položaj „neodrživ“, čime se i Demokratska stranka jasno svrstala protiv Davinića.

Ministar odbrane reagovao je munjevito, još pre nego što su izveštači stigli da sastave izveštaj sa Dinkićeve konferencije za novinare. Optužio je ministra finansija da je odao vojnu tajnu i osporio mu nadležnost da odlučuje šta vojsci treba, a povukao je i obećanje da će dati ostavku. Sutradan se obratio novinarima. „Nemam moralno pravo da se sada povučem sa položaja jer bih onda prihvatio Dinkićeve optužbe“, rekao je Davinić, ponavljajući da „iznošenje podataka u javnost na način na koji je to uradio ministar Dinkić predstavlja izdaju zemlje i ugrožavanje bezbednosti“. Davinić je optužio Dinkića da mu je „krajnji cilj da uništi Vojsku SCG“ i da je ucenio Vladu Srbije da će je oboriti ukoliko ne podrži smenu ministra odbrane, kao i da je pretio da će obustaviti finansiranje vojske i Saveta ministara.

U međuvremenu, javnost je počela da se bavi detaljima ugovora sa Dragićem, a ponajviše cenovnikom: ispostavilo se da Dragićeve „zaštitne čarape“ koštaju po četrdeset evra par, dok je cena pancirnog prsluka više od 1750 evra po komadu. Iako je bez tehničke specifikacije ove opreme teško izvršiti poređenje sa cenama slične robe na slobodnom tržištu, sasvim je izvesno da Dragićeva oprema spada u najskuplje na svetu. Sam Dragić je u javnim nastupima pokušao da dokaže da su njegovi proizvodi vrhunskog kvaliteta i da će spasiti živote mnogih vojnika. Malo koga je uspeo da ubedi. Ipak, izjavio je da će insistirati da se ugovori poštuju i da će se protiv njihovog raskidanja „boriti svim sredstvima“.

KO JE ŠTA ZNAO: Davinić je od samog početka tvrdio da je afera isfabrikovana, da su o ugovoru na vreme bili obavešteni članovi vlade Srbije, predsednik Boris Tadić i Koštunica, a da je opremu u pomenutim količinama zahtevao Generalštab i da je, uostalom, Savet ministara SCG, koji je jedini nadležan da odobrava izdatke za vojsku, odlučio da se ugovor potpiše. Odmah su stigli oštri demanti, najpre iz Vlade, a zatim i od predsednika Tadića; svi su izjavili da pojma nisu imali šta se dešava. Ispostavilo se da su ugovori sa Dragićem potpisani 25. septembra, u jeku Dinkićevog sukoba sa Davinićem, a da je Svetozar Marović sednicu na kojoj je odlučeno da se uđe u posao sa Davinićem održao tri dana ranije, i to telefonom, ne pominjući članovima Saveta ministara o kojim je sumama reč.

Istovremeno, od Davinića se ogradio i načelnik Generalštaba, general Dragan Paskaš, ako je verovati saopštenju GŠ-a iz koga proizilazi da ni Paskaš nije bio obavešten. S druge strane, MO insistira da su sporni ugovori potpisani na osnovu više Paskaševih pisanih zahteva, i izneli dokumenta koja to potvrđuju. Pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse Milun Kokanović izjavio je da je Generalštab VSCG upoznat sa svim nabavkama za Vojsku jer se nabavke pokreću na zahtev Generalštaba. „Pri sklapanju ugovora s preduzećem „Mile Dragić“ u potpunosti je poštovana zakonska procedura, a načelnik Generalštaba VSCG Dragan Paskaš je 16. avgusta poslao dopis ministru odbrane Prvoslavu Daviniću u kojem je tražio da od tog preduzeća bude nabavljeno 30.000 uniformi i zaštitna balistička oprema“, rekao je Kokanović.

Kokanović je naveo i da je Paskaš isti akt uputio ministru i 19. avgusta i dodao da uniforme nisu odobrene jer nisu do kraja ispitane, a da bi plaćanje uniformi trebalo da bude obezbeđeno prodajom nekretnina u vlasništvu VSCG. Kokanović je rekao da su ugovori potpisani na osnovu petogodišnjeg plana opremanja iz referata Uprave za razvoj i opremanje Generalštaba VSCG, usvojenog na (telefonskoj) sednici Saveta ministara, koji je Davinića zadužio da sprovede taj plan. Izostalo je, međutim, objašnjenje zašto je količina robe naručena od Dragića duplo veća od one koju je Paskaš tražio.

SVE ĆE DA VI TUŽIM: Kao što je Dinkić više puta najavio, stvar je stigla do organa gonjenja. U ponedeljak 5. septembra državni tužilac Slobodan Janković saopštio je da se obratio Ministarstvu odbrane SCG, Ministarstvu finansija i Ministarstvu unutrašnjih poslova radi pribavljanja relevantnih podataka i provere okolnosti ugovaranja nabavke opreme za Vojsku. Sasvim netipičnim gestom, Janković je napomenuo i da će „javnosti biti dostupni podaci Tužilaštva o proverama činjenica i eventualnoj sudskoj obradi tih slučajeva“. Istovremeno, republički javni pravobranilac Milan Marković izjavio je da je od Vlade Srbije dobio zahtev za obustavljanje izvršenja i zahtev za poništavanje dva ugovora o nabavci vojne opreme koje je MO potpisalo sa kompanijom Proizvodnja „Mile Dragić“. „Sada prikupljamo dokumentaciju o potpisivanju tih ugovora, a javnost će o daljim koracima biti detaljnije obaveštena pošto detaljno pregledamo tu dokumentaciju“, rekao je Marković.

Kao da to nije dovoljno, u slučaj se umešao i specijalni tužilac za organizovani kriminal, koji je takođe zahtevao od MUP-a da „utvrdi relevantne okolnosti“. Kao šlag na torti, iz Bezbednosno-informativne agencije (BIA) stigao je glas da Miletu Dragiću sledi poziv za informativni razgovor sa njihovim operativcima. Time se celokupan represivni aparat Srbije uključio u ovu aferu, što verovatno znači da javnost može da se nada novim pikantnim detaljima o čarapama, šlemovima i pancirima. Takođe je verovatno da će se saznati mnogo više o Dragiću, živopisnom liku koji je karijeru počeo kao džudista, kumovao sa pokojnim Radoslavom Stojičićem Badžom, drugovao sa Nebojšom Pavkovićem, bančio sa Davinićevim zamenikom iz Crne Gore Vukašinom Marašem, i pozajmljivao svoj privatni helikopter Bogoljubu Kariću. Dragićev rođeni brat je, inače, šef zrenjaninskog ogranka Karićeve stranke, i možda nije slučajno što je Karić napustio zemlju, navodno strahujući od hapšenja, nekako baš u vreme izbijanja „kamuflažne afere“.

Ipak, „ministarstvima sile“ će biti veoma teško da nađu zakonske mogućnosti da istraže ovaj slučaj, jer se očekuje da se vojska i MO zaklone iza institucije vojne tajne. Sem toga, javni pravobranilac Srbije ne može da poništi ugovor sa Dragićem, ma koliko to želeo, jer je u konfliktu interesa: nakon ukidanja vojnih sudova, on je podjednako obavezan da zastupa interese Vlade Srbije i MO-a. Zatim, koliko god ugovori bili skandalozni, iz svega dosad rečenog proizilazi da su potpisani u skladu sa važećom procedurom i zakonima, i biće ih teško osporiti na sudu.

DOĐEM TI, DOĐEŠ MI: Srpski državni vrh se kao nikad ranije ujedinio u nameri da Davinića skine sa funkcije i po mogućstvu strpa u zatvor, ali to neće biti moguće izvesti bez dogovora sa Crnogorcima, koji su u početku čvrsto stajali uz Davinića, a sada daju naznake da bi mogli da ga puste niz vodu. Problem je što će račun koji se Crnogorci spremaju da na ime toga ispostave po svemu sudeći biti veći od štete prouzrokovane ugovorima. Predsednik SCG Svetozar Marović je rekao da „u načelu“ podržava Koštuničin stav da se afera raščisti do kraja, ali je odmah zatim usledilo jedno „ali“: „Mislim da je pravo pitanje zašto je to baš sada bačeno u javnost i tako proizvedena medijska i politička eksplozija, koja nije predmet interesovanja samo naše, nego i evropske javnosti. Mora biti otkriveno ko stoji iza afere i s kojom namerom je ona plasirana jer ta afera urušava državnu zajednicu i slabi poziciju zemlje u pregovorima o stabilizaciji i pridruženju Evropskoj uniji“, rekao je Marović. On je ujedno za sredu, 7. septembar (dan nakon zaključenja ovog broja „Vremena“), najavio sednicu Vrhovnog saveta odbrane na kojoj će se raspravljati o Daviniću. VSO, međutim, nema ovlašćenja da postavlja i smenjuje ministra odbrane, niti da odlučuje o spornim ugovorima, tako da će to biti samo prilika za odmeravanje snaga.

Istovremeno, iz Crne Gore se sve glasnije čuje da će u slučaju da Davinić bude smenjen oni insistirati da na njegov položaj dođe neko iz te republike. Premijer Milo Đukanović je u ponedeljak u Nikšiću izjavio da nastojanje Srbije da se Davinić smeni vidi kao „pokušaj da se u potpunosti preuzme kontrola nad institucijama državne zajednice“. „Koštunica i njegova vlada se samo deklarativno zalažu za očuvanje državne zajednice, ali u stvari nastoje da očuvaju velikosrpsku ideju i onaj oblik zajednice sa Crnom Gorom koji će im obezbediti da se ta iluzija očuva“, rekao je on.

Srpsku pregovaračku poziciju otežava i to što unutar Vlade ne postoji konsenzus o tome ko bi trebalo da zameni Davinića. Kandidata ima nekoliko, ali nijedan zasad ne može da računa da će ga većina podržati. I konačno, socijalisti i radikali su već signalizirali da će glasovi njihovih poslanika u skupštini SCG, kada rasprava o Daviniću počne, biti predmet trgovine.

Crna Gora, inače, ima interesa da sačuva postojeću strukturu upravljanja vojnom imovinom, jer dobija svoj deo od prodaje vojnih nekretnina iako ništa ne ulaže u zajedničku vojsku. Centralnu ulogu u tom sistemu ima Fond za reformu vojske, kojim rukovodi Savet ministara, koji je ovlašćen da prodajom vojne imovine namiče sredstva za reforme (za detaljnije objašnjenje vidi tekst „Odbrana kasice-prasice“ u prošlom broju „Vremena“). Upravo je iz tog fonda, a ne iz budžeta Srbije, trebalo isplatiti Dragiću onih 296 miliona evra.

Ono što je u ovoj priči daleko skandaloznije od brojanja čarapa i cene pancira jeste način na koji je upravljanje imovinom vojske zakonski regulisano, a regulisano je katastrofalno. Iako je zakonitost postojanja Fonda odavno osporio Ustavni sud, on i dalje radi, a javnost tek ponekad sazna šta se sve prodaje i kupuje. Sem toga, taj fond je suprotan i Zakonu o sprovođenju Ustavne povelje, gde se u članu 21 jasno kaže: „Institucije koje obavljaju poslove institucija državne zajednice u prelaznom periodu, kao i Vojska Srbije i Crne Gore, na mogu raspolagati nepokretnostima koje su u momentu usvajanja Ustavne povelje imovina SRJ.“ Zanimljivo je da niko iz Srbije ni iz Crne Gore dosad nije primetio ovu stavku, iako su se o mnogo manjim kršenjima Povelje vodile ogorčene rasprave. Sem toga, popis vojne imovine koji je prema istom zakonu odavno trebalo da bude završen, nikada nije ni započet.

„Kamuflažna afera“ je stoga mnogo više od još jedne priče o korupciji i vojnim liferacijama: ona je sasvim ogolila jedan sistem koji je napravljen tako da omogući lopovluk svake vrste. Ukoliko taj sistem opstane, a sve se slomi samo na Daviniću, Dragiću i drugovima, velika pljačka države će se nastaviti, dok i narod i vojska ne ostanu bukvalno i bez čarapa i bez gaća.