Prva tri meseca ove godine naučila su nas da je u Srbiji ozbiljna veština preživeti porođaj, pa i sopstveno rođenje. Prošla godina naučila nas je da ne prežive svi osnovnu školu. A ni hodanje ulicom nije uvek moguće bez smrtnog ishoda. Ali, ovo što živimo nije i ne može da bude tragedija, jer uporno izbegavamo moralno pročišćenje
Bilo je zimsko prepodne kada je u jednom naselju u Mladenovcu odjeknuo prasak petarde. Probudio je bebu iz komšiluka, bebinoj mami je dozlogrdilo i poslušala je savete koje svi delimo oko novogodišnjih i božićnih praznika. Prijavila je onog koji je petardu bacio.
Dva meseca kasnije, zatvorenik B. S. (74) preminuo je u Kazneno-popravnom zavodu u Padinskoj Skeli. Uzrok smrti: unutrašnje krvarenje. Ispostaviće se kasnije da je krvarenje posledica višenedeljnog mučenja koje je B. S. trpeo od svojih “cimera” u ćeliji u Padinskoj Skeli. Njih trojica, stari 20 i 21 godinu, zlostavljali su ga, tukli, ponižavali i seksualno zlostavljali.
Tri ljudska bića mučila su jedno ljudsko biće onako kako samo čovek može da zlostavlja čoveka. Zveri to ne rade, pogotovo ne svojoj vrsti.
Mnogo je pitanja koja je slučaj ubistva u Padinskoj Skeli otvorio, ali prvo i najbitnije je ono: zašto ljudi zlostavljaju jedni druge.
PSIHOLOGIJA ZLOSTAVLJAČA
Iako je profil zlostavljača bilo kog tipa nemoguće napraviti, višedecenijska istraživanja ukazuju na neke poveznice koje ih karakterišu. Tako, na primer, psiholozi nailaze na slabije razvijene sposobnosti rešavanja problema, rigidnost u stavovima, ali i jedan paradoks: zlostavljači su često uvereni da su uvek u pravu, dok u isto vreme imaju nizak nivo samopoštovanja. Reč je, međutim, o mehanizmu odbrane.
Nedostatak samopoštovanja i loša slika o sebi su osobine koje svoje temelje dobijaju tokom detinjstva. Zato među zlostavljačima ponekad ima onih koji su u detinjstvu i sami bili žrtve zlostavljanja. Često nisu svesni loše slike o sebi koju imaju, te umesto da rade na sebi, biraju agresivne obrasce ponašanja prema drugima.
Međutim, ključ svakog zlostavljačkog odnosa leži u kontroli i zloupotrebi nesrazmere moći. Nesrazmera moći, sama po sebi, nije ni dobra ni loša pojava. Ona naprosto postoji. Klasični primeri nesrazmere moći su odnos između deteta i roditelja ili nadređenog i zaposlenog. Jasno je da roditelj i nadređeni imaju veću moć u rukama i nije svaka upotreba te moći zlostavljanje. O nasilju – psihološkom, fizičkom, verbalnom i drugom – govorimo tek kada dođe do zloupotrebe te moći.
Iako smo naveli primere dece i roditelja i radnog kolektiva, socijalne veze su složene, pa do zloupotrebe moći može da dođe u bilo kom odnosu. To nas vraća nazad u zatvor u Padinskoj Skeli. Trojica nasilnika imali su na svojoj strani mladost, fizičku snagu, veće iskustvo u zatvoru… I to su zloupotrebili.
ODNOS KOJI MOŽE DA SE PREOKRENE
Specijalni pedagog sa višegodišnjim iskustvom u radu sa bivšim zatvorenicima i maloletnim prestupnicima Boris Herman govori za “Vreme” o grupnoj dinamici koja postoji među zatvorenicima. On kaže da postoje različiti faktori koji utiču na to da li će se neka patologija razviti ili neće: “Ljudi se u zatvoru menjaju i dolaskom u instituciju svoje ponašanje prilagođavaju aktuelnoj situaciji, dnevni raspored promena emotivnog stanja počinje da se menja i odnos straha prema sreći i besu nije isti kao i na slobodi”.
Herman navodi brojne druge situacije u kojima se kod ljudi aktivira mehanizam prilagođavanja: “I kada odete u bolnicu sa nepoznatim ljudima, vi imate određeni osećaj nelagodnosti. Kada odete u neki drugi kolektiv, takođe osećate više ili manje nelagodnost. Đak prvak koji u školu dođe 10. umesto 1. septembra ima nelagodu jer ulazi u kolektiv koji se već dobro poznaje”.
On objašnjava da su sve ovo situacije u kojima imamo više ljudi: jedne koji se trude, ali se ne uklapaju u ambijent, i one koji su potpuno naviknuti na takav način života.
“Štaviše, postoje ljudi koji se u zatvoru bolje snalaze nego na slobodi”, kaže Herman. “Uticajniji su na zatvorenike nego što bi to bili da su na slobodi.”
On dodaje da u takvom ambijentu izolacije, promene rutina, u odnosu sa drugim zatvorenicima i u ambijentu prepunom psiholoških izazova veliki broj osuđenika “puca”. Jedni se zatvaraju, a drugi postaju agresivniji: “To da li će neko u zatvoru dozvoliti svom unutrašnjem zlu (ako ga ima) da ispliva zavisi od niza okolnosti. Pitanje je da li bi ova tri momka u nekom ozbiljnijem zatvoru, pod uslovom da sva trojica služe kaznu istovremeno, bili mučitelji ili bi bili žrtve”.
IPAK SE SVE SVODI NA MOĆ
Odgovor na pitanje odakle mučitelji dolaze težak je, jer mučitelji svoj posao rade u tajnosti, a malo ko je ikada pristao da razgovara sa novinarima ili istraživačima.
U okviru “Irak History Project”, projekta usmene istorije koji je sproveo Institut za ljudska prava Univerziteta De Pol nakon pada Sadama Huseina, intervjuisano je četrnaest Sadamovih bivših mučitelja. Istraživači su sa njima razgovarali o tome šta su uradili i zašto su to uradili. Iako psihološki normalni ljudi, ispitanici su, pokazalo se, dobrovoljno učestvovali u torturi i nalazili su načine da svoje postupke nekako sami sebi opravdaju. Većina muškaraca koji su intervjuisani izrazili su žaljenje zbog onoga što su uradili. Neki od njih su svoj izbor karijere pripisali traumatičnom detinjstvu u kojem su trpeli nasilje od nasilnih očeva alkoholičara. Jedan je objasnio da je toliko mrzeo svog oca i da je “imao snažnu želju da mu se osveti”. U potrazi za nečim što bi ga “učinilo vrednim i položajem”, prijavio se za posao u bezbednosnim snagama. Kada je njegova prijava prihvaćena, pozdravio je “srećne vesti”, jer će “imati moć nad ljudima poput njegovog dominantnog oca”.
U suštini, ovo istraživanje nije otkrilo mnogo od onoga što znamo još iz Nirnberškog procesa o ljudima koji “samo rade svoj posao”. No, da li je institucionalno mučenje i ono što o njemu znamo primenljivo na zatvorsku dinamiku?
Na Jutjubu je moguće naći dokumentarni film “Život iza rešetaka u srpskim zatvorima”. Film se sastoji isključivo od svedočenja zatvorenika i zatvorenica iz različitih zatvora u Srbiji. Izgleda da je sudbina B. S. najekstremniji primer zatvorske svakodnevice i lanca nasilja o kom zatvorenici svedoče. Naime, jedan od učesnika u filmu govori otvoreno o seksualnom zlostavljanju, ali i o torturi koju sprovode zaposleni, najčešće ničim izazvani. I tako se zapravo upada u lanac nasilja: čuvari zlostavljaju zatvorenike, zatvorenici jedni druge.
KAKO TO U PADINJAKU DA SE DESI
Smrt B. S. dogodila se u Padinskoj Skeli dok je ležao tridesetodnevnu zatvorsku kaznu jer nije hteo da plati novčanu. Svi smo se “zakačili” za to da u Padinjaku leže prekršaji i lakša krivična dela. Međutim, ljudi ne idu u zatvor za najgore što su u stanju da urade nego za ono što su uradili. Da li je uopšte relevantno što se ovo desilo u zatvoru otvorenog tipa?
“To što se ovo dogodilo u ustanovi otvorenog tipa pokazuje da u toj instituciji rad osoblja nije bio na potrebnom nivou”, kaže Boris Herman i nastavlja: “Zbog toga se dogodio neoprostiv propust, ali, kao što rekoh, sve je stvar okruženja. Ta tri momka bi u nekom drugom zatvoru bili možda žrtve, a ubijeni bi bio zlostavljač ako bi umeo da ubedi druge da mu pruže neophodnu podršku u tome”.
Herman podseća da smo svedoci toga da postoje mnogi ljudi u ovoj državi za koje se govori da su umešani u krivična dela nisu bili u zatvoru ni jedan dan. “A kada govorimo o Padinjaku kao ustanovi (zvanično) otvorenog tipa, više iznenađuje krajnje uspešno sakrivanje ovakvog zlostavljanja jer je moralo biti više svedoka i strah ubijenog da prijavi zločin. Njih su dani delili od puštanja na slobodu. Inače, zatvori samo rade svoj posao. Sud je taj koji donosi presude.”
Njih su samo dani delili od puštanja na slobodu. Kako su onda postali – hajde da ostanemo pri pravnoj terminologiji – osumnjičeni za ubistvo?
“Za mene najbitnije pitanje jeste koliko još potencijalnih ubica šeta u našem okruženju, a da mi to ne znamo”, kaže Herman. “Bar ono što sam mogao da vidim u medijima jeste da prijatelji, sugrađani, komšije za ova tri tek punoletna momka imaju uglavnom reči hvale. Tek po neko kaže za nekog od njih da je bio nestašan, ali ništa strašno. A onda njih trojica odu u zatvor gde se pretvore u monstrume. Ako ne nosiš ličnu kartu, kazna je 5000 dinara, a ako je uopšte nemaš, 50.000 i 30 dana zatvora. I jedno i drugo može da ukaže na prisustvo inaćenja. No, prekršaj od 5000 do 50.000 je jedno. Višednevno zlostavljanje je nešto sasvim drugo. Dakle, za mene glavno pitanje jeste koliko mogućih ubica srećemo svakodnevno i kako ih otkriti i sprečiti pre nego što unesreće i svoj i živote drugih ljudi.”
TRAGEDIJA PO ARISTOTELU
Prema Aristotelu, tragični junak je centralni lik tragedije, koji umire ne zbog vlastite krivice, već sudbine koja mu je donela nesreću (bez krivice kriv). B. S. je umro bez svoje krivice. Sudbina mu je donela nesreću da baci petardu i probudi bebu. Tragična je i sudbina majke te bebe. Mnogi su se ovih dana okomili na nju. Da budemo savršeno jasni: njene krivice ovde nema. Ona je uradila nešto što svako od nas treba i mora da uradi, za opšte dobro. Nije njena krivica što su naše institucije i naši zatvori mesta gde ljudi bivaju ubijeni. Nije njena krivica ni to što B. S. nije imao ili nije hteo da plati kaznu od 30.000 dinara. A i ako nije hteo da plati, opet, nije ni on kriv: napravio je izbor koji mu je ponuđen. Možeš da platiš, a možeš i u zatvor. Koliko je puta svako od nas izgovorio: “Idem u zatvor da se odmorim”? Tragična krivica je krivica zbog koje tragični junak trpi. Njegova tragička krivica zato nije namerna pogreška ili kršenje zakona, nego je rezultat sudbinske zablude, neminovnog sukoba ideala i zbilje. Da li je život običnog čoveka u Srbiji zapravo rezultat sudbinske zablude, sukob ideala i zbilje?
Prema Aristotelu, tragični junak u najširem smislu reči žrtva je vlastite nesrećne sudbine. On se sukobljava sa drugim karakterima ili sa svojom okolinom zbog nekih ideala koje suprotstavlja stvarnosti, zbog vlastite plemenitosti, vrednosti, nekim moralnim načelima ili zbog ličnog sticaja životno važnih okolnosti. Da je B. S. samo rekao, samo da je smogao snage, da je na lekarskom pregledu dan pre smrti priznao da ga cimeri muče, možda ne bi umro. Možda ne bi dočekao kraj.
Prema Aristotelu, tragični kraj je krajnji rasplet tragedije u kojem junak teško strada: ubijaju ga ili se sam ubija, biva prognan i sl. Tragički završetak je konačna cena koju junak plaća za vlastitu doslednost, a njegova je žrtva najveća žrtva koju čovek može dati, vlastiti život. Ovde prestaje svaka sličnost sudbine B. S. sa tragedijom u aristotelovskom smislu. Jer, da bi tragedija bila to što jeste, smrt junaka mora da ima smisao i mora da dođe do katarze.
Za Aristotela, katarza je moralno otrežnjenje, čišćenje duše posmatrača nakon što je saznao konačnu sudbinu glavnog junaka. Nama se to nije dogodilo. I neće. Možda je ovde katarza nemoguća. Jer, previše je tragičnih sudbina, od začeća do starosti. Jer, samo u poslednjih godinu dana videli smo previše toga u svakoj fazi života.
Jedna beba umrla je već na rođenju jer je doktor skakao majci po stomaku. Zaglavila se u porođajnom kanalu i doživela prvi udah, ali tu joj se život završio.
Neka su deca doživela mnogo udaha, osmeha i radosti, među njima i polazak u školu. A onda se pojavio K. K. i pokosio ih mecima. Devet devojčica i jednog dečaka.
Mnoge devojčice dočekale su da odrastu i postanu majke, ali porođaj nisu preživele jer neki lekar nije prepoznao eklampsiju, stanje smrtonosno za porodilje.
Žene mahom prežive porođaj, ali ne prežive muškarce koje zavole. Samo od početka godine, četiri žene nisu preživele muškarce koje su volele. Prošle – njih 28.
Neko manje-više uspešno gura kroz život i bezbrižno hoda ulicom, ali onda otpadne točak autobusa i usmrti ženu.
I na kraju, neko baci petardu.
Sve, ali baš sve ove smrti mogle su da budu sprečene, samo da je svako radio svoj posao. Ali, “svoj posao” predano, izgleda, rade samo oni mučitelji iz Sadamovih zatvora s početka teksta. A katarze nema, pa nema…
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
