Država bez građana

Ove nedelje bi dva puta stvarana i rasturana država Južnih Slovena proslavila 90. rođendan. Je li ona bila istorijska šansa ili najskuplje plaćena promašena investicija u srpskoj istoriji? Da bi saznali odgovor na ovo pitanje, moramo se vratiti na početnu tačku i odbaciti naknadna iskustva. Prebacivanje srpskoj političkoj eliti da je bila kratkovida, liči na prekore posle razvoda braka („jesam li ti rekao/rekla da taj čovek od početka nije bio za tebe“). Brakovi se, međutim, sklapaju sa verom u buduće zajedništvo, kao i države.

Razmotrimo ukratko razloge za i protiv Jugoslavije. U ozbiljnoj akademskoj zajednici najtemeljniji napad na Jugoslaviju kao nemogući projekt, „Skadar na Bojani“, izveo je Ivo Banac, profesor sa Jejla, kasnije aktivan čimbenik u izgradnji hrvatske države. Istih tih poznih osamdesetih, u srpskoj istoriografiji je izašla jedna od njenih najvećih knjiga Stvaranje Jugoslavije Milorada Ekmečića, u kojoj je praćen paralelni razvoj južnoslovenskih država i društava od kraja XVIII veka ka zajedničkoj državi. Da li je jugoslovenski projekat stvarno bio utopijski pokušaj da se ujedine civilizacijski, verski i politički nepomirljivo razdvojeni narodi, kako je tada tvrdio Banac, a danas i mnogi srpski intelektualci? Svaki integrativni projekat se suočava sa problemima različitosti. Nemačka je ujedinjena posle surovih ratova dva glavna pretendenta na centar, Pruske i Habsburške monarhije (da se ne osvrćemo na mnogo ranije verske ratove). Italijani su integrisani tek u drugoj polovini XX veka, a i tada su ostale pukotine između Severa i Juga. Indiju da i ne pominjemo. Drugi prigovor Jugoslaviji je da je ona bila elitni projekat bez podrške u svojim narodima, pogotovo kod Hrvata. Zaista, vatreni Jugosloveni su bili srpski i hrvatski intelektualci, dok je hrvatski narod, čim je dobio pravo glasa, pokazao nepoverenje prema tadašnjem uređenju SHS. Isto tako, zajednička država nije izdržala demokratiju, niti dvadesetih, niti krajem osamdesetih godina. Kao što je Vajmarska republika bila republika bez republikanaca, tako je Jugoslavija bila država bez jugoslovenskih građana, ili preciznije, sa nedovoljno njih, kažu neki. Nemogućnost održavanja te zemlje mnogi vide u tome što se dva puta raspadala. Ali se dva puta i sastavljala. Osim toga, raspad 1941. godine, pre svega, bio je rezultat okupacije. Pitanje je da li bi se bez aprilskog rata raspala zemlja koja je već počela da se federalizuje. Još nisu jasne sve međunarodne okolnosti drugog raspada zemlje početkom devedesetih.

Šta je Jugoslavija donela Srbima? Ogromne žrtve u Prvom svetskom ratu, od kojih se možda nikada nisu oporavili? Zaokružene i maksimalističke granice Hrvatske i Slovenije, stvorene su samo onde dokle je srpski vojnik stao opankom. Trst, koji je nekada bio najveći slovenački grad, to više nije, u austrijskim pokrajinama Koruška i Štajerska, Slovenci se bore za dvojezične table. Mnogi Srbi su danas ogorčeni zbog navodno neuzvraćene ljubavi i žrtve. Pre svega, srpski političari nisu stvarali Jugoslaviju iz ljubavi prema Slovencima i Hrvatima. Njihov cilj j bio da ujedine sve Srbe i ostale srodne narode, da stvore veliku državu sa dobro povučenim granicama. Od najzapadnijih srpskih naselja do granice sa Austrijom je tada bilo stotinak kilometara. U tom trenutku, većina Slovenaca je oduševljeno za Jugoslaviju, dok se verovalo da će Hrvati već popustiti u srpsko-slovenačkom „sendviču“. Ne treba potceniti ni međunarodni faktor. Pobednice Prvog svetskog rata, pre svega Francuska, očajnički se boje dve stvari: restauracije Habzburga (Britanija o tome ima drugačiji stav) i komunističke revolucije. Nezavisna Hrvatska bi bila lak plen i za jedno i za drugo, već su počeli veliki društveni nemiri, a tu je bila i Italija. Neki hrvatski i slovenački gradovi su bukvalno u trku zaposedani pre italijanske vojske. To objašnjava žurbu hrvatskih predstavnika 1. decembra 1918. godine da se ujedine sa Srbijom, makar prihvatili centralizam i sve drugo. Sa stanovišta velikih sila, Jugoslavija je, dakle, bila velika karika čak dvostrukog „sanitarnog kordona“. Danas mnogi Srbi žale za tzv. malim rešenjem srpskom državom koja bi obuhvatila Bosnu, delove Dalmacije i Hrvatske naseljene Srbima i sve ostalo na istok. To bi, veruju oni, bila politički mnogo stabilnija i homogenija država. Tu se javljaju dva problema. Prvo, Srbija već od 1912. godine nije više samo srpska država. Gledano iz ugla vojnih i bezbedonosnih rizika, daleko je gore stanje bilo u Makedoniji i na Kosovu nego u Hrvatskoj. Dvadesetih godina, država je vodila pravi rat sa albanskim kačacima i bugarskim komitama. Daleko su veće vojnopolicijske snage angažovane na jugozapadu i jugoistoku nego na severu i severozapadu. Zanimljivo da današnji kritičari preambicioznih severozapadnih granica zaboravljaju da su Srbi najveći istorijski gubitak zapravo pretrpeli zbog granice sa Bugarskom. Ni albanske golgote ne bi bilo da Srbija nije, mimo sporazuma, uzela istočnu Makedoniju. Bregalnica, povlačenje preko Albanije, Kajmakčalan, rat sa Bugarima 1941. godine, posledice su želje da Srbija uzme Strumicu, Štip i ostale krajeve istočno od Vardara, za koje se već tada znalo da nisu oduševljeni za srpstvo (za razliku od Kumanova i Tetova na primer). Ko danas prođe tim napuštenim polupustinjskim krajevima, ne može lako da poveruje oko čega su Srbi i Bugari ratovali tri puta u XX veku.

Jedan drugi problem je neiskustvo i nedostatak vizije srpskih političkih elita. Ljudi koji su stvarali Jugoslaviju su formirani u jednoj, maloj, homogenoj i centralizovanoj državi. Jedino njihovo iskustvo federacije, li pre konfederacije, jeste Austro-Ugarska, koja je bila u stalnoj državnoj krizi. Ne iznenađuje da su zazirali od federalnih i konfederalnih rešenja. Što se srpskih komunističkih elita tiče, posle obračuna sa Simom Markovićem i Filipom Filipovićem, jedan od glavnih kriterijuma za odabir srpskih komunističkih funkcionera bio je kritičnost prema srpskom nacionalizmu. Za razliku od Slovenaca, na primer. U trenutku krize osamdesetih, srpski komunisti nemaju nikakav nacionalni program, improvizuju ga iz kafanskih priča i stavova, od danas do sutra. Otuda ti čudni i tragični obrti. Kao kod Ratka Mladića, koji je, po sopstvenim rečima, bio skrhan padom Jugoslavije. Niko ni danas ne zna šta je bio državni projekat Slobodana Miloševića i koliko je bilo tih projekata. Na nesreću, u odlučujućem momentu i tadašnja Evropska ekonomska zajednica i SAD deluju improvizovano i od danas do sutra. Tada prednost dobijaju one države sa jasnim nacionalnim projektima, pre svega Slovenija, a u manjoj meri i Hrvatska.

Još jedna od mnogih zanimljivosti raspada Jugoslavije u globalnom kontekstu je i u tome što su se raspadale samo socijalističke federacije ili diktatorski projekti kao Ujedinjena arapska republika, Malajska federacija iz koje je istupio Singapur, ili Etiopija od koje se odvojila Eritreja. Indija je najšareniji mogući mozaik naroda, vera i kultura pa se drži na okupu, ali je u suštini demokratska i liberalna država, makar po svojim temeljnim načelima.

Tu se možda krije i jedan od odgovora. Jugoslavija je bila liberalan, demokratski, antiklerikalan i modernizatorski projekat. A tokom celog postojanja nije bila ni dovoljno liberalna, retko kada demokratska, a u modernizaciji dosta neuspešna. Ona nije stvorila svog građanina, politički, ekonomski i kulturno integrisanog u širu zajednicu, nezarobljenog lokalnim okovima vere, provincijalnih elita i sitnih interesa.