Društvo je u strahu od Vučića

Sve je uspelo da stane u poslednje dve nedelje: Đilasova krivična prijava protiv urednika dnevnog lista „Informer“ Dragana J. Vučićevića i Aleksandra Ignjatovića, reakcije vlasnika TV Pinka Željka Mitrovića i novinarskih udruženja na tu prijavu, posledična Đilasova tužba protiv Mitrovića zbog klevete, otkopane ratne sekire između Radio televizije Srbije (RTS) i televizije N1, „spektakularno“ Vučićevićevo dovođenje u sumnjive poslovne veze Dragana Đilasa i Dragana Šolaka koji je predsednik i suvlasnik Junajted grupe u okviru koje radi N1 što se odigralo na televiziji Pink, Šolakov kasniji demanti svih optužbi i, konačno, apel D. J. Vučićevića svim novinarskim udruženjima da dignu glas „zbog same profesije jer ono što se danas dešava nama, sutra se može desiti bilo kom mediju“.

Vrhunac svih dešavanja zbio se 18. oktobra kad je predsednik Aleksandar Vučić na konferenciji za novinare pred austrijskim predsednikom Aleksanderom van der Belenom kinjio i psihički zlostavljao novinarku RTS-a Tamaru Stojsavljević jer njene kolege idu kod Vuka Jeremića da plaču „zbog jednog saopštenja Milenka Jovanova, pa što niste išli da plačete u redakciju ‘Informera’ zato što Dragan Đilas traži da ide u zatvor glavni urednik ‘Informera’“. Jedini koji je na ovo šikaniranje hteo i smeo da reaguje bio je Miodrag Sovilj, novinar televizije N1, koji se obratio Vučiću: „Pre nego što postavim pitanje, da vas zamolim za dve stvari. Da prestanete da vršite pritisak na kolege sa javnog servisa. A druga stvar je da počnete da nas nazivate imenom N1. Mesecima nas nazivate Šolakovom i Đilasovom televizijom. Dragan Šolak jeste naš suvlasnik, ali Dragan Đilas nema apsolutno nikakve veze s N1. Molim vas da se prema nama ponašate profesionalno i odnosite na onaj način kako se mi odnosimo prema vama? Je l’ to u redu?“ Miodrag Sovilj je predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću održao lekciju koju ovaj nije naučio ni u kući, ni u školi, a ni na ulici. Lekciju o pristojnosti.

O pritiscima na nezavisne medije razgovaramo sa novinarom i direktorom programa televizije N1, autorom i voditeljem emisije „Pressing“ Jugoslavom Ćosićem, poznatim po svojim „hard talk“ intervjuima, i to baš na četvrtu godišnjicu od početka rada N1 30. oktobra 2014.

„VREME„: Primer da živimo u nenormalnoj državi je kada vaš novinar mora da zamoli predsednika da se ponaša pristojno. Zbog čega je to tako?

JUGOSLAV ĆOSIĆ: Zbog toga što je način na koji predsednik Srbije komunicira sa novinarima i medijima koji mu se ne dopadaju nepristojan, nenormalan i neprihvatljiv za standarde društva kojem težimo. Urednici i novinari N1 ne žele sa tim da se mire, i reakcija našeg novinara je izraz takvog stava.

Kakve su posledice po N1 kad vas Vučić proziva da ste američka, Đilasova ili Šolakova televizija? Sa čime se suočavate posle takvih etiketa?

Suočavamo se sa nizom pretnji i napada na društvenim mrežama. A onda, nikada ne znate da li će neko predsednikovo etiketiranje, napade u predsednikovim medija-habovima, kao i organizovano-spontane napade na mrežama razumeti kao dozvolu za fizičke napade u ime patriotizma. U to smo se uverili devedesetih. Mi kao profesija, a i društvo, imamo ogromnu frustraciju ubistva troje naših kolega koja su i do danas nerazjašnjena. U krajnjoj liniji, pogledajte i slučajeve van Srbije, ubistva malteške novinarke Dafne Koruna Galicije, koja se bavila istraživanjem korupcije, zatim slovačkog novinara Jana Kucijaka i njegove verenice, ranjavanje iz „sačekuše“ naše koleginice, novinarke „Vijesti“, Olivere Lakić. Pa i slučaj Kašogi. Po mom uverenju, ključna pretnja slobodi medija i osećaju bezbednosti u medijima u Srbiji je upravo ponašanje predsednika Srbije, kako god ga on objašnjavao. Kada on kaže da smo američka televizija, što je činio tri godine, sa jasnim kontekstom da smo nekakvi izdajnici koji rade protiv interesa svoje zemlje i protiv vlade, on daje primer drugima. Po teoriji imitacije francuskog sociologa Gabriela Tardea, svi ešaloni ispod njega prihvataju njegove stavove i poruke i multiplikuju ih. Tako, recimo, ministar policije čiji je posao da štiti i novinare, lično izjavljuje da je N1 CIA televizija. Sam ministar policije direktno proizvodi opasnost za novinare N1. To je nečuveno, to ne postoji nigde. A kad predsednik danas kaže da smo Đilas–Šolakova televizija, a njegovi partijski androidi to ponavljaju kao papagaji, on nameće kontekst da smo opoziciona a ne profesionalna televizija. Zapravo, sve što radi ima za cilj da obeshrabri nezavisne medije i novinare i da ih diskredituje. A pritom je više puta izjavio da on neće ometati nezavisne medije. Ali, istina je sasvim drugačija. Od početka agresivno etiketira N1, naravno i druge. Posebno je, na konferencijama za novinare, žestok prema novinarkama, što smo videli na primeru koleginice iz RTS-a. A kad ispred sebe vidi novinare, za oktavu je tiši, koliko sam primetio. Neki novinari N1 su dobijali „prijateljski“ savet da malo „olade“. U obračun sa nezavisnim medijima očigledno je uključena i BIA koja se, po mom uverenju, ne bavi stvarnim državnim neprijateljima već medijima i Tviterom. Baš me zanima da li je novi direktor BIA, od kada je postavljen, prvi put u istoriji uveo organizovani monitoring društvenih mreža?

Intervencija vašeg kolege Miodraga Sovilja je sasvim logična i racionalna. Zašto deo javnosti to doživljava kao hrabrost?

Zato što u atmosferi straha koji vlada u medijima to jeste hrabrost. Predsednik Srbije gotovo svakodnevno napadački reaguje na pojedinačne priče koje objavljuje N1, što meni na jedan izopačen način prija. Kao i na tekstove nekih drugih nezavisnih medija. Pretpostavljam da većinu drugih medija zapravo uopšte i ne prati jer tačno zna šta će na njima biti. Ali, sa druge strane, jako me brine osećaj da sa tim neće stati. Kada je odnos prema medijima u pitanju, ja mislim da će ovaj sistem sve uraditi da proguta medije koje nema pod kontrolom. Taj proces je, metaforično, sličan preživljavanju ajkule. Mora stalno da se kreće jer ako stane, udaviće se. Dakle, neće stati osim ako ne oseti jak otpor. To je sad pitanje naše profesije i solidarnosti. N1 će se tome suprotstaviti.

Poslednji sukobi na medijskoj sceni uz učešće političara počeli su krivičnom prijavom Dragana Đilasa protiv „Informera“ zbog toga što su ga tokom leta u više tekstova označili kao: „lopova, opozicionu bandu, idiota, bahatog kretena…“. Koliko krivične prijave i privatne tužbe mogu da uvedu red u medije?

Ako je reč o medijima, ja mislim da prijave za tekstove ili izgovorenu reč, za koje je zaprećena kazna zatvora, ne mogu da uvedu nikakav red. Mogu samo da nas vrate u vreme verbalnog delikta. Apsolutno sam protiv svakog zatvorskog kažnjavanja za izgovorenu reč ili tekst u medijima. Kako je to izgledalo, jako se dobro sećam iz vremena čuvenog Vučićevog zakona o informisanju kada je nekoliko naših kolega osuđeno na zatvorske kazne. Ali nisam protiv finansijskih kazni i obaveze objavljivanja presuda jer to utiče na kredibilitet medija. Kad neko od čitalaca ili gledalaca vidi da je neki medij tri ili pet puta osuđen zbog laži i neistina, i to vidi upravo na ili u tom mediju, trebalo bi da se zapita o kredibilitetu i karakteru tog medija. Problem je što su sudovi neefikasni i u dobroj meri politički instrumentalizovani, što se procesi razvlače godinama a obavezu objavljivanja moćni režimski mediji ne izvršavaju. Na isti način razmišljam i o Đilasovoj tužbi protiv Dragana J. Vučićevića, koju ste pomenuli. Ne podržavam je, što ne znači da sve što je Đilas naveo u tužbi nije tačno. „Informer“ jeste medij. Ima pojavni oblik novina, izlazi svakog dana, registrovan je kao medij. Ali Dragan J. Vučićević sigurno nije novinar. Kao što ni perjanice nekih televizija koje čitaju naručena pitanja ili glasno negoduju i ometaju druge u postavljanju pitanja nisu novinarke i novinari. Mogao bih da ih nazovem, na primer, radnicama tih medija. Ili radnicima. Ali novinarima svakako ne. I to je osnovna razlika.

Udruženje novinara Srbije saopštilo je da je Đilasova krivična prijava pritisak na „Informer„, a nekoliko dana kasnije Nezavisno udruženje novinara Srbije i Nezavisno društvo novinara Vojvodine „izražavaju nezadovoljstvo i ozbiljnu zabrinutost zbog odluke suda kojom su ‘Kikindske’ obavezane da tužiocu Danijelu Kulačinu zbog povrede ugleda i časti isplate 70.000 dinara, plus 86.000 za sudske troškove„. Kako vi gledate na to? Da li je važno ko je tužilac, a ko tuženi?

Kao što sam već rekao, principijelno ne podržavam bilo kakvu zatvorsku inkriminaciju koja je u vezi sa sadržajem bilo kog medija. Pa i „Informera“. I u tom smislu slažem se sa UNS-om. Razlika je u tome što su „Kikindske“ ozbiljan i profesionalan medij u kom rade novinari, a „Informer“ je, iako po formi medij, u suštini jedinica za specijalne medijske operacije i propagandna mašina vlasti. I naravno da je u Srbiji i dalje važno ko je tužilac a ko tuženi.

D. J. Vučićević je odgovorio napadom preko TV Pinka na kojem je na dve povelike table pokušao da u poslovno sumnjivom odnosu poveže Dragana Đilasa sa Draganom Šolakom, tvrdeći da je to pravo istraživačko novinarstvo. Vučićević kaže da Đilas i Šolak preko povezanih lica izbegavaju plaćanje poreza u Srbiji. Iskusan ste novinar, kako vam se čini ovo Vučićevićevo istraživanje?

Liči mi na isto ono istraživanje na osnovu kog je predsednik Srbije izjavio da u Americi na svakih 10 sekundi pogine jedan perač prozora. Imajući u vidu osmočasovno radno vreme, to znači da u Americi dnevno pogine 2880 perača prozora. Ili na ono istraživanje koje je predsednik citirao i po kom se više dece rađa na nižim nego višim spratovima, pa će zato zgrade sa subvencionisanim stanovima ubuduće biti niže. Eto, tako mi se čini. A što se tiče izbegavanja poreza, ne vidim da, osim u tabloidima, postoji bilo kakav proces protiv Junajted grupe bilo gde u regionu i šire. Pa, Aleksandar Vučić danas realno ima moć i da nevine ljude pošalje u zatvor. A ako nešto stvarno nije po zakonu, zamislite šta može sa stvarnim kriminalcima. Uostalom, o tim navodnim vezama i Junajted grupa, a i Dragan Šolak su rekli šta imaju u saopštenjima i neću ja da ga branim. Ali meni, kad me već pitate, gledajući iz ugla novinara koji je neko vreme proveo u inostranstvu, stvarno smešno zvuči optužba i ideja da neko ko vodi kompaniju vrednu nekoliko milijardi evra a čiji su većinski vlasnici fondovi sa investicionim kapitalom od hiljade milijardi, „nešto mulja“, da citiram predsednika, sa lokalnim političarima, valjda zbog još hiljadu evra.

Po čemu se Dragan Šolak razlikuje od vlasnika i suvlasnika drugih televizija? Zašto Aleksandar Vučić nikad ne kaže: „A, znam ja vas sa Mitrovićeve televizije„? Ili: „Sa Peconijeve televizije„?

Dragan Šolak je, koliko je meni kao novinaru poznato, i SBB i Junajted grupu izgradio na tržištu, bez ikakvih veza sa politikom. To je, čini mi se, potpuno jasno. A većinski deo Junajted grupe je 2013. prodat KKR-u za više od milijardu dolara. Dakle, pre svih ovih optužbi iz tabloida. Sa druge strane, imperija Željka Mitrovića, koga pominjete, izgrađena je i sve ove godine se održava na tako jasno vidljivim vezama sa različitim režimima, od JUL-a do SNS-a. Za vlasnika TV Prve i O2 može se naslutiti da je u trenutku kada je, nakon TV Prve, kupio i B92 to učinio protiv tadašnjih zakona Srbije jer su te dve televizije po svemu sudeći kupila povezana lica. Ne smem da vam tvrdim, ali ubrzo nakon te druge akvizicije pokrenuta je integracija ove dve televizije u različitim sektorima, što je solidan dokaz za ovo što pretpostavljam. I to je, čini mi se, izvor ranjivosti vlasnika te televizije i sunovrata B92 čije nekadašnje novinare veoma poštujem i volim. O TV Happy stvarno nemam šta da kažem.

Dalje, svi vlasnici privatnih televizija sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji su apsolutne gazde svojih televizija i direktno utiču na njihovu uređivačku politiku. Dragan Šolak je samo najmanji suvlasnik grupe čiji su većinski vlasnici dva ogromna međunarodna investiciona fonda i Evropska banka za obnovu i razvoj. Da li zaista mislite da on iz te pozicije tek tako može da utiče na uređivačku politiku televizije N1? I kako bi takav uticaj objasnio većinskim partnerima koji dolaze iz jednog sasvim drugačijeg društvenog i medijskog okruženja? Ali iznad svega, urednici i novinari N1 su vrhunski profesionalci koji imaju i čvrsto slede profesionalne standarde. Oni nikad ne bi pristali da se bave propagandom. Bilo čijom. Ja na njih mogu da utičem u zanatskom smislu, ali u smislu profesionalne etike, teško. Oni će vam svi reći ono što je na svom Tviteru napisao Edvard Snouden: „Radije ću biti bez države nego bez glasa.“ Sve Šolakove „nevolje“, a i napadi na N1 počeli su onog trenutka kada se pojavila televizija N1 i kada je bilo jasno kakvu uređivačku politiku ima. A zašto predsednik etiketira samo nas, što je gotovo jedinstven slučaj u Evropi, to je pitanje za predsednika Srbije. Ono što ja znam jeste da, za razliku od nekih drugih vlasnika i glavnih urednika koje on u telefonskom imeniku očigledno ima na takozvanom brzinskom biranju, to nije slučaj sa N1. Meni Dragan Šolak nikada u životu nije rekao: „Opali Vučića“ ili „Podrži Đilasa“. Jasno mi je da u percepciji medija predsednika Srbije tako nešto verovatno zvuči neverovatno, ali tako je.

Vi ste prvi na Tviteru napisali da je iste večeri kada je vaš novinar Sovilj skrenuo predsedniku Vučiću pažnju na ponašanje, Radio–televizija Srbije uklonila plaćenu reklamu za EON, uslugu koju pruža SBB, sestrinska firma N1. Verujete li da je lično Vučić to naredio ili je to posledica dodvoravanja RTS–a predsedniku, da se ne bi nervirao i ljutio?

Pa, svejedno je. Zamišljam direktora RTS-a i njegove najbliže saradnike kako ne mogu da spavaju od straha, a pritom trpe poniženja od strane predsednika Srbije. Pa oni ne brane svoje novinarke i novinare. Urednici i novinari RTS-a su toliko zastrašeni da se, mislim, boje i od kolegijalne podrške na terenu. I verujem da bi je najradije izbegli, zbog osećaja da mogu trpeti posledice. Na RTS-u ima naravno odličnih novinara i urednika, ja to jako dobro znam. Kao što ih ima, recimo, i u dnevnom listu „Novosti“ ili nekim drugim. Ali oni ne mogu da se suprotstave takvoj razmeri kukavičluka i poltronstva svojih urednika i direktora. A u vezi sa reklamom, potpuno je jasno o čemu se radi. RTS ju je emitovao danima pre nego što su je skinuli, upravo u danu kada je Miodrag Sovilj rekao predsedniku to što je rekao. To je vrlo simptomatično i objašnjenje da RTS ima pravo da ne emituje reklamu koja dolazi od strane konkurencije zvuči besmisleno. Pa što odmah nisu odbili da je emituju ako je to razlog? A naknadna objašnjenja za tzv. „pirateriju“ stvarno zvuče tragikomično. Pa SBB, koliko ja znam, emituje RTS-ove programe zato što ga na to obavezuju zakon i uredbe. REM nikada nije doneo uredbu po kojoj to ne važi za druge platforme osim kablovskog sistema. A RTS, koji finansiraju svi građani Srbije, želi da naplati distribuciju svojih programa na svim drugim platformama osim kabla. Tužili su SBB sudu i tražili, kao privremenu meru, da se zabrani SBB-u da dalje distribuira njihove programe. Sud je to odbio.

Vučić se ljuti na N1 jer je na vašoj televiziji malo predstavnika vlasti. Zašto ih je tako malo, pa je predsednik nezadovoljan?

Zato što on lično daje takvu intonaciju. Neću da tvrdim da postoji takva direktiva, ali je jasno šta poručuje svojim ministrima i političkim partnerima. Zvali smo ih bezbroj puta, i zvaćemo ih i ubuduće. Kao i njega lično. To je ovakva strategija – nećemo kod vas jer nam se ne dopadate, a pošto nas nema, vi ste „opoziciona“ televizija. Ali, ne mogu da nas izbegnu na konferencijama za štampu, mada su i to pokušavali. Recimo, gradska vlast, dok je gradonačelnik bio Siniša Mali, duže od dve godine televiziji N1 nije slala pozive za događaje. Zamislite taj nivo i taj strah. Uprkos tome, vesti i dnevnik N1 su objektivni, profesionalni i izbalansirani.

Upravo danas, u skoro već zaboravljenoj „Ilustrovanoj politici“ objavljen je tekst u kome lično vas i televiziju N1, kao da je to nešto netačno, neprijatno i sramotno, označavaju da „bombastično obeležava datum kada je došlo do zatvaranja medija“ aludirajući na zloglasni Zakon o informisanju koji je u Narodnoj skupštini Srbije usvojen pre ravno dvadeset godina, 31. oktobra 1998.

To je polupismeni traktat mržnje Đorđa Martića, bivšeg glavnog i odgovornog urednika „Politike ekspres“ u vreme kada je objavljen tekst „Ćuruvija dočekao bombe“. Nekoliko dana nakon objavljivanja tog teksta Slavko Ćuruvija je ubijen, a Martić je, prema sopstvenom svedočenju na sudu, učestvovao u koncipiranju tog teksta koji je potpisao Miroslav Marković. Sve poruke i optužbe iz tog teksta, o izdajnicima i stranim plaćenicima, nakon kog je Ćuruvija ubijen, vide se i u ovom tekstu. Nema nikakve razlike. To je čovek za čijeg je mandata glavnog i odgovornog urednika „Politika ekspres“ dodirnula istorijsko dno beščašća. A to što je posle toliko godina ponovo izronio u nekom mediju samo je dokaz današnje patologije javnog prostora.

Možete li da uporedite stanje u medijima devedesetih, dvehiljaditih i danas? Šta je drugačije, a šta isto? Šta je bolje, a šta nije?

Devedesetih su nezavisni mediji masakrirani a život novinara je bio u opasnosti. Sve uz neviđeno jedinstvo SPS-a, JUL-a i SRS-a. Tada smo imali onaj čuveni Vučićev zakon o informisanju, a njegov tadašnji partijski šef i potpredsednik Vlade Vojislav Šešelj je na konferenciji za novinare, nakon ubistva ministra odbrane Pavla Bulatovića, optužio novinare za to ubistvo. Poručivao nam je da će država „adekvatno“ reagovati protiv svih novinara koji, po njegovom uverenju, deluju prema instrukcijama Zapada kao i da će to iskusiti u praksi. Da će oni koji se hvataju sablje, od sablje i poginuti, i da to treba da imamo u vidu. Rekao je tada: „Ne mislite valjda da ćemo mi dozvoliti da nas ubijate kao zečeve, a da ćemo mi vas da tetošimo ovde i uzgajamo u saksijama.“ Sve je to poručivao dok je uz njega sedeo generalni sekretar SRS-a Aleksandar Vučić. Za medije to je bilo vreme užasa, nesigurnosti i straha.

Dvehiljaditih smo se u početku osećali bolje. Onda se, nakon ubistva Zorana Đinđića, a u vreme Koštunice, ponovo, kao Gospa, ukazao u javnom prostoru govor o medijima kao izdajnicima, nepatriotama. Pritisci na medije nisu nestali ni u vreme Borisa Tadića, ali su bili indirektniji, blaži i uglavnom su se preneli na finansijsko polje. Nije bilo direktnih pretnji za bezbednost, ali jeste ignorisanja i ponižavanja medija. Na primer, tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić samo jednom je bio gost u mojoj emisiji, koju sam tada radio na B92. Pošto mu se to gostovanje nije dopalo, nikada više nije pristao da dođe dok je bio predsednik. A i neki drugi ministri nikada nisu pristali na gostovanja. Drugim rečima, i tadašnje vlasti su pokazale da intimno nisu u stanju da prihvate koncept makar i relativno slobodnog novinarstva. Usput, dok je DS bio na vlasti a uoči izbora 2012, u emisiji koju sam tad radio gostovali su i Zorana Mihajlović i Jorgovanka Tabaković, a i Aleksandar Vučić. To vreme ipak, po mom uverenju, ni na koji način ne može da se poredi sa odnosom vlasti prema medijima danas. Mislim da danas predsednik Srbije direktno i smišljeno zastrašuje medije, iako sve što govori uvija u oblandu takozvane sopstvene slobode govora. Novinari i mediji koji nisu pod kontrolom vlasti, ponovo osećaju strah. Kao i celo društvo. Uzrok tog straha je Aleksandar Vučić, lično. Ne znam šta će biti u budućnosti. Imam veliku zebnju.