OPLENAC, 6. OKTOBAR: Porodica Karađorđević;… / fotografije: m. milenković
Posmrtni ostaci kneza Pavla Karađorđevića, kneginje Olge i njihovog sina Nikole sahranjeni su u kripti mauzoleja dinastije Karađorđević na Oplencu. Ekipa nedeljnika "Vreme" je, tokom pogrebne ceremonije, bila među narodom
Iz Lozane, švajcarskog gradića na granici sa Francuskom, kovčezi sa posmrtnim ostacima kneza Pavla Karađorđevića, njegove supruge Olge i sina Nikole, uz himnu „Bože pravde“, uneseni su u beogradsku Sabornu crkvu 4. oktobra. Nakon liturgije koju je služio patrijarh Irinej, građanima je bilo dozvoljeno da u mimohodu odaju počast kneževskoj porodici. Sutradan uveče, 5. oktobra, kovčezi su prevezeni na Oplenac, brdo u opštini Topola u Šumadiji.
UNIFORME, AUDI I PAVLOVIĆ: Kažu da u Topoli nikad nisu videli toliko policije kao te subote. Uzbrdo kroz park, ka crkvi Svetog Đorđa na Oplencu, narod je, držeći ruke na leđima, milio od ranog jutra. Još ni prodavci suvenira nisu stigli, a desetak omladinaca, u majicama na kojima je pisalo „Kraljeva omladina Inđija“, zauzimalo je mesto pored tepiha prostrtog od bivše kuće kralja Petra I (danas muzej „Petrova kuća“) do crkve.
Unutra, ispred oltara, ležala su tri kovčega. Jedan prekriven zastavom Srbije, a preko druga dva zastave sa simbolima dinastije. U vrhu kovčega – žito i upaljena sveća. Ulaz u crkvu je za građane bio dopušten do osam časova, a posle se moglo ući samo uz odobrenje jednog momka u odelu sa plavom značkom na kojoj je monogram princa Aleksandra. „Pa nemojte, molim vas. Izlazim za minut!“, bezuspešno je molio jedan mladi sveštenik da ga puste unutra.
Nisu uspeli da uđu ni pripadnici Ravnogorskog pokreta. Na stepenicama je jedan iz tima organizatora, takođe sa plavom značkom, objašnjavao sekretaru ravnogoraca, kako se ovaj predstavio, da će pored crvenog tepiha stajati gardisti, a nikako – oni. „Jesmo li rekli da ne sme biti nikakvih uniformi! A šta je ovo? A?“, cedio je kroz zube ovaj sa značkom. Desetak ravnogoraca, sa različitim zastavama, uniformama i bradama ipak su ostali da stoje uz tepih. „Kad dođe garda, moraćete da se pomerite“, završio je besno momak iz organizacije.
U devet i trideset, pola sata pre liturgije, počela je petominutna zvonjava iz crkve. Jedna bakica je kroz lovački dvogled pratila šta se dešava na ulazu crkve. Ispred Petrove kuće stizalo je sve više automobila sa zvanicama. Stigao je i vladika Pahomije. Pomoćnici počeše da ga oblače i on posle nekog vremena pođe tepihom. Stiže i autobus sa još simpatizera ravnogorskog pokreta. Iza njega moćni beli audi A4 na čijim vratima je veliki logo Narodnog pozorišta iz Beograda, a zatim, iz suprotnog smera, i džip britanske ambasade.
Jedan policajac viknu kolegi: „Pavloviću! Skloni mi ove ljude odavde. Neću nikog da vidim na platou.“ Pavlović, skoro duplo krupniji od nadređenog, klimnu glavom i poče da gura narod.
UDBA, ČKE I DŽO: Na tepihu se pojavi princeza Jelisaveta u pratnji dvojice momaka u viteškim kostimima. Bez komunikacije sa narodom i sa visoko podignutom bradom, elegantno ode ka crkvi. Iza nje, na početak špalira, stade princ Aleksandar sa sinovima. „Hvala što ste došli“, reče narodu. „Veliki dan…“, odgovori neko. „Da. Veliki“, uzvrati princ na tu stranu. Dve gospođe šapuću gledajući u jednog od prinčevih sinova: „Isti kralj. Isti!“ Druga: „Da, ali on najmanje boravi ovde.“ „Imaju oni svoja posla“, odgovori treća brišući maramicom naočare. Pred stepenicama, kad je princ prolazio, jedan dedica munjevito skide šajkaču sa kokardom sa glave i iz sveg glasa povika žustro gestikulirajući desnom rukom: „Živeo kralj!“ Princ klimnu glavom, a ovome tiho odgovoriše dva ženska glasa iz mase: „Živeo!“
U deset se opet oglasiše zvona i poče liturgija. Nekoliko stotina ljudi ispred crkve se malo opusti. Četvorica u majicama sa likom Draže Mihajlovića ugrabiše priliku da se slikaju na crvenom tepihu. „Ne, ne. Nikola je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Imam, bre, celu knjigu dinastije“, objašnjava jedna gospođa svojoj prijateljici. Iza njih, onaj sveštenik koga nisu pustili u crkvu, čudi se kako mu prijatelj nije čuo hit pesmu „Čke beogradske“, pa poče da mu je peva. Džo Bagerista se slika sa jednim momkom pa ga preseče sa pitanjem: „Gde si ti juče ispred Skupštine?“ Ovaj se malo zbuni pa se seti da je to „juče“ – 5. oktobar. Džou su telefonom pretili da će da ga hapse ako dođe. Opsovao ih je. „Bilo nas je ukupno deset. Sramota!“, kaže.
U hladu lokalni novinar drži mikrofon ispred jednog iz naroda koji priča: „Karađorđevići su osnivači i države i nacije, a ne kao Obrenovići. Oni su samo osnivači države!“ Dvojica staraca slušaju jednog mlađeg: „Udba je falsifikovala kraljev testament i napisala da mu je želja da se on ne sahrani u Srbiji.“ Ovi zinuše i vrte glavom: „C, c, c.“ „Ali otkrili su da je kralj baš tad kad je napravljen taj – lažni testament, bio u komi. Tako će da ubede Amerikance da ipak dozvole prenos moštiju.“ Jedan od slušalaca opsova komuniste. Naslonjena pored na kamenu ogradu, odmarala se starija gospođa teško dišući. Sa stakala na naočarima nije skinula reklamu optičarske radnje pa svet na Oplencu gleda kroz natpis „Trend“. Onaj novinar i dalje drži mikrofon ispred istog govornika: „Pedeset posto Balkana se nalazi u raomingu. Političkom raomingu, ekonomskom raomingu, istorijskom raomingu…“ Džo Bagerista sluša i klima glavom.
Uskoro stiže garda pa malo raširi špalir. Policajac objasni da se mora stajati korak unazad iza gardiste. „Pobogu, ljudi, šta vam znači pola metra“, viče pozornik gubeći živce… Počeše da stižu državni zvaničnici. Ispred ministara nauke i prosvete Žarka Obradovića, kulture Bratislava Petkovića i pravde Nikole Selakovića, dvojica gardista su nosila venac na kome je bila, u čvor, zavezana srpska zastava. Iza njih druga dvojica drže venac sa posvetom: „Regentu Pavlu, Olgi i Nikoli Karađorđević. Predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić“.
Policajci se zatim malo uzbuniše. Ne daju više nikome da prelazi stazu. „Što niste stavili klupe da narod sedne?“, viče jedna žena na njih. Sa radio-veze se začu: „Sprem’te se. Stižu!“
ZNOJ, SUZE I RUSI: Izađe predsednik Nikolić i uzdržano se nasmeši narodu. Poče spontan aplauz, a jedan viknu: „Nema aplauza! Nema aplauza!“, a to kao da ohrabri ove što tapšu, pa se aplauz raširi niz špalir prateći predsednika kome je jedan gardista, višeg čina, sve vreme nešto šaputao na uvo. Na samom ulazu u crkvu uz aplauz zaori se i jedno „Ua!“, a zatim neko povika: „Ne aplaudira se na sahrani! Ne znate, bre, ni običaje.“
Oni sa plavom značkom namestiše providnu govornicu nasred stepenica. Izađoše svi iz crkve i prvi za govornicu stade predsednik: „Danas potomcima ukazujemo na jedini put kojim mogu da stignu do samopoštovanja i poštovanja drugih, kojim mogu da postanu dostojni svojih slavnih predaka. Koliko je naroda u svetu koji su imali careve, carice, kraljeve, kraljice, kneževe, kneginje?“ Kroz gužvu se, tokom govora, probijala okasnela ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović. Stade pored princeze Jelisavete, koja je poljubi pružajući joj ruku koju ministarka nije videla, pa je princeza posle nekog vremena spusti.
Nakon govora narod je aplaudirao, pa se obratila i princeza Jelisaveta, i dalje elegantna i odmerena. Sunce izađe iznad crkve i obasja lice jednog od gardista. Da mu ne škripe čizme od diskretnog premetanja s noge na nogu, izgledao bi skamenjeno. Kapljica znoja mu pade sa brade i ostavi jedva primetan trag na kragni plave uniforme kad poče sa govorom princ Aleksandar. Prvo na srpskom, a zatim na engleskom. Dok je okretao papir, jedan od „kraljeve omladine“ iz Inđije, crven u licu, nadljudskim glasom viknu „Sa verom u Boga!“, „Za kralja i otadžbinu!“, pa tri puta: „Živela Srbija!“ Odgovoriše mnogi, a povika i jedna žena sa stepenica, odsečno gestikulirajući ispruženom rukom: „Živeo princ Petar!“
Princ Aleksandar poče na engleskom, ali mu glas ubrzo zadrhta, udari mu crvenilo u lice, a kroz narod se ote uzdah: „Plače!“ Protrlja oči i jedva suzdrža jecaj. Ohrabriše ga aplauzom, a on nečujno odgovori „Hvala“ i nastavi. Na kraju zagrli i dva puta poljubi svoju tetku princezu Jelisavetu i zvaničnici se raziđoše.
Momci iz protokola odnesoše govornicu, a narod krenu ka ulazu u crkvu. Dvojica ravnogoraca se zgledaše pa krenuše i oni, još jednom da probaju: „Ako mogu komunjare, možemo i mi.“ Opet bezuspešno. Za to vreme, iza crkve, na stazi ka Aleksandrovoj vili, nekoliko ruskih umetnika, na suncu i u miru, slika obran kraljevski vinograd.
Srbin posle 71 godinu
Pavle Karađorđević rođen je u Sankt Peterburgu 27. aprila 1893. godine kao sin kneza Arsena i kneginje Aurore Pavlovne Demidov di San Donato. Njegovi roditelji su se 1895. godine razveli i knez Pavle je od 1896. godine živeo u domu svog strica, potonjeg kralja Petra Karađorđevića.
Knez Pavle je rano ostao bez majke (svega dva puta ju je video), preminula je 1904. godine, a i njegov otac, srpski knez Arsen, stalno je bio van kuće, najčešće na ratištima, bio je borac u devet ratova (karijeru je završio kao general ruske carske konjice i smatra se za Srbina sa najvišim vojnim odlikovanjima u istoriji).
Po završetku gimnazije knez Pavle je, 1913. godine, započeo klasične studije na Oksfordu, koje je morao da prekine kada je Austrougarska objavila rat Srbiji. Po završetku rata 1918, vraća se na Oksford gde diplomira istoriju umetnosti i postaje master of arts.
U Londonu je upoznao kneginju Olgu (1903–1997), najstariju kćer grčkog princa Nikole. Majka kneginje Olge je bila velika kneginja Jelena Romanova, unuka imperatora sve Rusije Aleksandra II (1818–1881).
Knez Pavle i kneginja Olga venčali su se u Beogradu 22. oktobra 1923. godine. Kum mu je bio vojvoda od Jorka, potonji engleski kralj Džordž VI. Kneginja Olga je rodila dva sina, Aleksandra (1924), i Nikolu (1928-1954), i kćer Jelisavetu (1936).
Muzeji i slike bili su opsesija kneza Pavla. Osnovao je Muzej savremene umetnosti 1929. godine, u Konaku kneginje Ljubice. Septembra 1933, kralj Aleksandar imenovao je kneza Pavla za šefa svih muzeja u Jugoslaviji. Početkom 1935. godine, spajanjem Istorijsko-umetničkog i Muzeja savremene umetnosti, u Beogradu je počeo da radi Muzej Kneza Pavla. Muzej Kneza Pavla posle rata je postao Narodni muzej.
U Marseju je 9. oktobra 1934. godine ubijen kralj Aleksandar. Kraljevim testamentom knez Pavle je bio predviđen za namesnika (zajedno sa Ivanom Perovićem i Radenkom Stankovićem) maloletnom kralju Petru II. Na tom mestu je ostao sve do puča 27. marta 1941. godine, kada je zbačen sa vlasti, uhapšen i oteran u izgnanstvo u ponoć tog istog martovskog dana: najpre u Grčku gde je predat Englezima koji su ga internirali u Keniju.
Posle aprilskog sloma Jugoslovenske vojske (1941), pučistička vlada generala Simovića je zajedno sa kraljem Petrom II pobegla iz zemlje i našla utočište u Londonu. Tamo je započela i satanizacija kneza Pavla. Svedočenje o tome ostavio je Miloš Crnjanski u svojim Embahadama.
Prema ispovesti Jelisavete Karađorđević period internacije bio je najgori u njenom životu. „Tata je prodao El Greka i počeli smo normalno da živimo. Posle bede u Keniji, to je odjednom bio normalan život.“ Porodica kneza Pavla praktično ceo život proživela je od El Grekovog Lakonona, koji je knez prodao u Americi.
Zahvaljujući vezama kneginje Olge, knez Pavle je dobio odobrenje od engleskih vlasti (sredinom 1943) da se preseli u Južnu Afriku, u Johanesburg. Tek krajem 1947. godine, on i porodica dobijaju odobrenje da se vrate u Evropu. Izabrao je Pariz za grad u kome će živeti.
Knez Pavle Karađorđević preminuo je u Američkoj bolnici, u Neiju kraj Pariza, 14. septembra 1976. godine. Sahranjen je u Lozani, zajedno sa sinom Nikolom i suprugom Olgom.
Odlukom Državne komisije od 17. septembra 1945. godine, knez Pavle je proglašen ratnim zločincem i oduzeta su mu sva građanska prava i imovina u zemlji.
Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu 28. novembra 2011. Činom rehabilitacije poništene su sve pravne posledice navedene odluke, uključujući i kaznu konfiskacije imovine.
Radoslav Petrović, vlasnik rasadnika na obroncima Avale, neguje dve nove vrste ruža, od kojih je jedna ponela ime kneza Pavla Karađorđevića. Ruža kneza Pavla bila je jedan od cvetova koji su ispratili posmrtne ostatke kneževe porodice do kripte mauzoleja na Oplencu 6. oktobra 2012. Posle 71 godine izgnanstva knez je sahranjen uz najviše državne počasti i po rečima njegove ćerke Jelisavete, „ponovo postao Srbin“.
…Princeza Jelisaveta sa sinom Nikolom Balfurom i ćerkom Katarinom Oksenberg;…
foto: reuters
…Dolazak pred crkvu princeze Jelisavete;…
…Karađorđevići sa predsednikom Nikolićem;…
…Ravnogorci u publici
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
