Oko sedamsto hiljada ljudi gledalo je, ili barem bacilo pogled, na snimak “Nemanja kod ćacija UŽIVO” na Jutjubu. Nemanja je Šarović, a “ćaci” je zbirni sleng za studente “koji žele da uče” i, uopšte, one koji glume građane zabrinute zbog protesta.
Na gledanosti bi pozavidele i televizije sa nacionalnom frekvencijom. Ali za Šarovića je to uobičajeno otkako krstari ulicama pred kamerom zrenjaninske KTV. Za gledanost ne može biti rđavo ni to što je u subotu (8. mart) priveden – šestorica policajaca su ga jedva uneli u auto, a mikrofon je odneo sve do stanice.
Video od subote je prvorazredni slow TV – šest i po sati neprekinutog prenosa. Šarovića hapse, mikrofon preuzima kolega. Čeka se ispred policijske stanice u Majke Jevrosime, pa kod Urgentnog centra gde je Šarović prebačen, svuda je gužva, haos, sagovornici se nalaze spontano, na kraju Šarović izlazi i daje izjavu.
No, drugi život ili barem druga karijera Nemanje Šarovića (50), posle godina provedenih u Srpskoj radikalnoj stranci, događaj su malo verovatan. Prilika kakva se retko kome ukaže.
Danas, kažu, Šarovića na ulici pozdravlja i staro i mlado, i levo i desno. I oni koji preziru radikale dive se načinu na koji novopečeni reporter raskrinkava imaginarijum Aleksandra Vučića.
NA ZADATKU
Šarović je postao poznat po odlascima na mitinge SNS, gde razgovara sa narodom. Uvek je nasmejan, samouveren, dopola pita, a od pola komentariše. A narod, najčešće dovezen autobusom, ćuti, beži, prekriva lice. Neki prostodušno govore da su zaposleni u ovom ili onom javnom preduzeću i da su morali da dođu.
“To je direktan kontakt, suština. Razlog da idem tamo je da tu suštinu režima oslikam”, rekao je Šarović za naš njuzleter “Međuvreme” početkom februara, posle Vučićevog skupa u Jagodini.
Mnogo koji novinarski udžbenik kaže da je razgovor sa običnim ljudima bit novinarstva. Ali neki kažu da nije u redu da se prostodušni ljudi, često u besparici i ne shvatajući da će se sa njima terati šega, prikazuju tako nefiltrirano, uživo.
To je najedilo Dragoslava Bokana, jednog od prvaka režimske propagande. On je poučio ljude da, kad dođe “neprijateljski voditelj”, a oni neka mu kažu da sve pita Vučića ili njega, Bokana.
“Da prebace na nas, da se mi obračunamo sa onima koji pokušavaju da podmetnu priču da je na strani vlast samo primitivan narod, iako nama ne smeta što je to primitivan narod. Ali to nije istina”, rekao je Bokan za TV Informer.
Šarović kaže da mu je žao ljudi sa kojima priča: “Oni su u nekom stanju iznude i najlakše je osuđivati. Treba im prići i osloboditi ih zarobljeništva, stokholmskog sindroma. Jer oni kao žrtve često opravdavaju onog ko im nanosi zlo.”
Zrenjaninsku KTV naziva “jedinom slobodnom televizijom” i nema dobro mišljenje o etabliranim medijima – ni režimskim, ni drugim. Posle privođenja konačno je gostovao na televiziji N1.
“Ja sam znao donekle kako će to izgledati. Oni su sprovodili obuku šta treba reći ako ih presretne Nemanja Šarović”, rekao je o dešavanjima u Pionirskom parku.
NIJE SE PRODAO, A MOGAO JE
Šarović nije menjao nacionalne stavove. U SRS ušao je kao mladić, od 2004. i u Centralnu otadžbinsku upravu. Bio je poslanik u više mandata. Sa Vojislavom Šešeljem se konačno razišao 2020. godine. Prema Šaroviću, prvo je Vučić napustio Šešelja, a onda se Šešelj pridružio Vučiću. Šarović je pak osnovao pokret “Ljubav, vera, nada”, koji nije imao nikakve uspehe.
Njegov kolega sa KTV Aleksandar Dikić, inače član Demokratske stranke, kaže da se ljudima kod Šarovića dopada integritet i da mu mnogi zato opraštaju i “ružnu prošlost”. On mu dođe, kaže Dikić, kao ogledalo za radikalski korpus među naprednjacima – zbog Šarovića vide kakvi su.
“Mnogi su pokušali Vučiću da konkurišu političkim idejama i nisu uspeli. Ljudi se jasno razlikuju jedino po integritetu, poštenju i nepotkupljivosti – to je kod Šarovića u prvom planu. Čak i kad se ne slažete sa njim, on je politički talenat mogao da unovči mnogo unosnije nego Aleksandar Martinović ili Nataša Jovanović, ali je to odbio.”
Popularnost Šarovićevih emisija, nastupa i reporterskih poduhvata Dikić objašnjava naviknutošću publike na rijaliti u politici. “Pa i taj njegov hod kroz naprednjake, propitivanje i provociranje, neka je vrsta rijalitija. Šarović je njihove skupove sveo na Farmu i Zadrugu. Taj vajb rijalitija oduševljava deo publike.”
Čaršija kritičkih novinara ne zna tačno kako da se ponaša prema Šaroviću i njegovoj neslućenoj popularnosti. Jedni kažu – nije novinar nego i dalje radikal koji ide među “svoje”, u nekadašnje biračko telo radikala.
Ali tapija na novinarstvo nema – čovek s mikrofonom, u svakoj vrsti novinarskog poduhvata, može biti tretiran samo kao novinar. Tako je Šarović postao i prvi znani novinar koji je priveden pošto je odbio da sam ode, a policija tobože bila zabrinuta za njegovu bezbednost.
