Dramaturgija lova na veštice

Sudeći po pisanju „Informera“, pitanje je dana kada će za navodni pokušaj atentata na premijera i njegovog brata, napola realizovan državni udar i navalu špijuna na nejaku Srbiju, biti optuženi neki mediji i neke nevladine organizacije. Jedino tako, naime, može da se protumači poslednji frontalni napad urednika tog lista Dragana J. Vučićevića na „Vreme“, organizaciju CRTA, Jelenu Milić, Krik, CINS, BIRN i Sonju Biserko. Do utorka, 8. novembra, odnosno zaključenja ovog broja „Vremena“, „Informerov“ spisak „stranih plaćenika“ završio se upravo tim imenom, ali pošto se ovaj feljton nastavlja – sigurno je da će ih u danima koji slede biti još.

UZORI I IDOLI: Sve je počelo u petak, 4. novembra, kada je najtiražniji domaći tabloid objavio kako je „Putin upozorio srpske službe“ da je „CIA spremna i da ubija po Srbiji“. Na osnovu neproverenih navoda dobijenih iz neproverenih i neimenovanih izvora, „Informer“ je izneo i „dva moguća scenarija koja pripremaju američki obaveštajci. Prema prvom, treba „ubijati Vučićeve saradnike, pa to predstaviti kao obračun mafijaša“, dok bi prema drugom trebalo „ubijati najglasnije protivnike Vlade i za ta ubistva optužiti vlast“.

Drugi scenario je ovde naročito indikativan. Ako ostavimo po strani „Informerove“ teorije (kojima medijski iole pismena osoba ne bi ni u snu poverovala), neko bi mogao da zaključi da upravo takva dramaturgija aktuelnom režimu daje otvoreni alibi ne za teror nad svakim ko mu se ne dopada, već za – fizičku eliminaciju nepoželjnih pojedinaca. Proguta te mrak, a za to – najpre u „Informeru“, a zatim i zvanično – budu okrivljeni CIA i razni drugi faktori koji sve to navodno rade kako bi napakostili Aleksandru Vučiću.

No, kako „Informer“ malo toga prepušta mašti svojih čitalaca, i ovaj put je čitava ta stvar prevedena i objašnjena tako da svima sve bude jasno. Tik do teksta o dva scenarija, objavljen je i tekst „Željko Cvijanović apeluje: Vučić mora kao Orban“, gde narečeni Cvijanović – predstavljen kao urednik „Novog standarda“, a već poznat kao dežurni „Informerov“ analitičar za sve – „apeluje“ da je u aktuelnoj bezbednosnoj situaciji neophodna „efikasna reakcija države“ i da za tu reakciju nema mnogo vremena. „Promene u sistemu bezbednosti, u medijima i državnom aparatu moraju biti veoma brze i dobro osmišljene…“, reče Cvijanović, na navodeći kakve veze imaju sistem bezbednosti i mediji, odnosno zašto bi i s kojim pravom država uopšte intervenisala u medijima (koji su, inače, uglavnom u privatnom vlasništvu i koji imaju pravo i obavezu da budu uređivački nezavisni od volje vladara). Navodeći da bezbednosne službe u Srbiji još nisu sposobne da odgovore svemu što im se u narednom periodu sprema, Cvijanović predlaže premijeru da izabere između modela mađarskog premijera Viktora Orbana ili modela bivšeg ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča.

„Prvi je“, kaže Cvijanović, „odlučujući se da povrati suverenitet svoje zemlje, tiho započeo dubinske promene u službama bezbednosti i u državnom aparatu, tako da u Budimpešti pokušaji obojene revolucije nisu dali rezultat. S druge strane, Janukovič je naivno verovao da će, kada je njegov odnos sa Briselom došao u krizu, ceo brod pratiti namere svog kormilara. Tako je praktično postao žrtva pete kolone u svojim redovima. Trenutno kod Vučića vidimo Orbanovu rešenost i Janukovičevu situaciju.“

Sličnih poruka bilo je i u nastavku ovog feljtona. Nakon Cvijanovića, posebna pažnja posvećena je stavovima naglo rehabilitovanog Ištvana Kaića, ali i uvek aktivnom naprednjačkom analitičaru Dragomiru Anđelkoviću, koji medije i organizacije o kojima je reč naziva „uslužnim“: „Oni su instrument Zapada i sredstvo za ostvarivanje ciljeva Brisela, Vašingtona, Londona… To više nije nikakva tajna. Srbija, ako ne želi da se stalno vraća i iznova suočava s ovim problemom, treba po uzoru na Rusiju da zakonom reguliše strano finansiranje NVO u našoj zemlji.“ Neupućenom čitaocu ovde se, naravno, ne objašnjava kako je u majčici Rusiji nevladin sektor manje-više ugušen, a i ono malo jada što je preostalo podložno je zabrani ukoliko Putin proceni da je ova organizacija „nepoželjna“.

AKCIJA – POČETNE RUNDE: Vrlo brzo posle Cvijanovićevog apela, zapravo već sutradan, zvanični i nezvanični uređivački kolegijum „Informera“ i na delu pokazuje da premijeru ne manjka „Orbanove rešenosti“ da se obračuna sa „petom kolonom“. Te subote, naime, krenuo je feljton „Tajni dosije: Ko, kako i koliko plaća medije i NVO u Srbiji?!“. U uvodnoj epizodi na tapetu su se našli nedeljnik „Vreme“, CRTA i Jelena Milić – koji su, od raznih međunarodnih faktora navodno primili XY desetina i stotina hiljada dolara ili evra, sve kako bi lansirali „lažne afere“ i „konstantno izazivali politički haos i nestabilnost u Srbiji“. Čitava ta priča bazirana je na navodnim tvrdnjama izvesnog N.S. koji je – kako se tvrdi – „finansijski stručnjak preko koga su u poslednjih nekoliko godina u Srbiju, uglavnom sa Zapada, stizale milionske uplate“.

Isto tako „pouzdane“ informacije objavljene su i u izdanjima od ponedeljka i utorka, s tim što je spisak plaćenika sad logično nastavljen – najpre iznosima koje su navodno primili „Kurir“, CINS, BIRN i KRIK, a potom i Helsinški odbor za ljudska prava. U utorak su tabelarno – čisto da čitaoci ne zaborave – prikazani iznosi koje su od stranih vlada i organizacija dobili svi već navođeni plaćenici.

Na pitanje da li i koliko način finansiranja utiče na njihovu uređivačku politiku, direktor CINS-a Branko Čečen odgovara kontrapitanjem: „Koji je povod da mi uopšte pričamo o našem finansiranju? Da smo objavili nešto što je politički obojeno, što je netačno ili što nije važno za građane, pa i da pričamo o tome. Ali, sve što mi objavljujemo, jeste važno. Uostalom, država iz istih tih fondova dobija mnogo više novca. Ogromni delovi plata, i premijera i ministara i guvernerke, dolaze baš iz fondova EU. Nemam ja savetnike iz Evrope, imaju ih oni. A ako sam ja izdajnik – onda su i oni.“ On poziva nadležne da pokažu šta to CINS radi na štetu ove države, napominjući da je taj Centar u okviru projektnog finansiranja dobijao novac i iz srpskog budžeta, kao i da će se, „ako Rusi budu davali nešto za projekte iz domena ljudskih prava“ prijaviti i na takav konkurs.

Čitava priča o finansiranju medija i nevladinog sektora mnogo je već puta prežvakana. Početkom godine nju je vrlo efektno otvorila „Politika“, tada još pod komandnom palicom Ljiljane Smajlović – i to nizom tekstova u kojima su navođene hiljade i desetine hiljada evra ili dolara koje je ova ili ona organizacija dobila za ovu ili onu stvar. I tadašnja „Politika“, baš kao danas „Informer“, zgodno su zaboravili da pomenu kako su sporni iznosi dobijeni na vrlo strogim i vrlo kontrolisanim konkursima, za vrlo konkretne i vrlo nadgledane projekte osmišljene u javnom interesu, na duže vremenske periode, uz poreska i razna druga davanja, itd. Nije tu pomenuto ni da je država zapravo najveći „strani plaćenik“, pošto se iz evropskih budžeta najviše para odliva baš u njene institucije. U ovim tekstovima nije navedeno da su „sporni“ iznosi uglavnom odavno poznati jer ih i donatori i primaoci uredno navode na svojim veb-sajtovima. Konačno, pogrešna je bila i računica: ispostavilo se da su mnogi od navedenih iznosa naprosto – netačni. Neki i u potpunosti lažni i klevetnički, poput onog da je „Vreme“ dobilo pare sa tajkunskog računa iz Belgije.

ŠTA JE SLEDEĆE?: No, baš zbog činjenice da smo sve ovo videli već nekoliko puta, u raznim medijskim izvođenjima i interpretacijama, postavlja se logično pitanje o tajmingu i o tome šta je sada zapravo novo.

„Novo je da optužbe iz medija dobijaju i praktičan odraz: novinarke CINS-a su praćene i fotografisane, meni su na kolima napisali ‘Čuvaj se’. Šta je sledeće? Prebijanje, ubijanje? Zbog toga to nije dobro“, objašnjava Predrag Petrović, izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. „Kao što je funkcionerima sada naredio da ne izlaze u medije tako bi i tabloidima morao da sugeriše da ne rade to što rade. Možda ovo nisu napadi iz političkog centra, ali su dovoljni da se napravi nepovoljna atmosfera. Pritom, mislim da ne postoji opasnost od ‘običnog sveta’, ali da ona svakako postoji od partijskih šrafova, manjih i većih, u sadejstvu s državnim strukturama. Oni preko partijskih ljudi mogu saznati podatke koji mogu biti iskorišćeni za eventualni napad na ljude koje su tabloidi već označili.“

Opasnost vidi i Branko Čečen, koji smatra da je aktuelna kampanja vrlo ciljano lansirana u politički ozbiljnom trenutku. „Ako posmatramo ‘Informer’ kao medij za puštanje probnih balona za određene politike, imamo jezive navode – scenarija, zaključno sa Anđelkovićevim predlogom da se nevladine organizacije urede po uzoru na Rusiju. Ja to vidim kao ostavljanje otvorenih vrata i manevarskog prostora za nešto što vlast treba da uradi. Plasiranje određene verzije uzroka i počinilaca, u kontekstu cele te stvari s oružjem i pokušajem atentata, jeste ono što mene brine. Ne bi to bilo prvi put da se jedna hipoteza iskoristi kao propagandni kanal za spinovanje.“

Sagovornicima „Vremena“, baš kao i svim mislećim ljudima, sasvim je jasno da „Informerov“ najnoviji feljton i te kako ima veze s aktuelnim aferama. Međutim, daleko je manje jasno šta bi u ovom trenutku tim povodom moglo da se uradi.

Ćutanje na sve ono što „Informer“ objavljuje, pokazalo se kao nedelotvorno: taj tabloid nastavlja po starom, bez ikakvog osvrta na elementarne profesionalne standarde, s vrlo konkretnim ciljem targetiranja nepoželjnih pojedinaca, organizacija i medija. S druge strane, ako se „galami“, činjenica je da se „Informeru“ i načelima koja zastupa daje na značaju koji možda i nemaju.

Stavovi su različiti, ali sva je prilika da će, hteli – ne hteli, oni koji su dosad uglavnom ćutali, a koji su po n-ti put direktno napadnuti, morati malo da galame. Država ostaje nema na otvorene pretnje, premijer ih prećutno odobrava, i samo je pitanje dana kada će neki od „Informerovih“ scenarija preći iz faze sinopsisa u fazu nečega što se realno dešava.

Vikanje je zato neophodno. Ovaj put iz vrlo konkretnog razloga: kako bi se sačuvali goli životi.