fotografije: ivan šepić
Na tribini koju je u Centru za kulturnu dekontaminaciju organizovao "Peščanik", u ponedeljak veče, ozvaničeno je priznanje ovog dela građanske Srbije da, umesto rada na izgradnji društva i institucija o kojima toliko priča, bira da se izoluje i zatvori u svoj vlastiti krug istomišljenika
Sala Centra za kulturnu dekontaminaciju, kultnog mesta građanski orijentisane Srbije, bila je u ponedeljak uveče dupke puna zainteresovanih da čuju da li danas u Srbiji ima smisla govoriti o kraju jedne epohe. Da li je Srbija posle majskih izbora okončala jedno poglavlje svoje istorije i zakoračila u novo ili i dalje živi u kontinuitetu sa svojim devetnaestovekovnim političkim težnjama – to je bila tema tribine koju je organizovao „Peščanik“, pod nazivom „Divlje društvo – Divljačka država“ i podnaslovom „Da li je završena jedna epoha“. Učesnici tribine bili su istoričarka Dubravka Stojanović, advokat Srđa Popović, sociološkinja Vesna Pešić, profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić, glavni urednik izdavačke kuće „Fabrika knjiga“ Dejan Ilić i urednica „Peščanika“ Svetlana Lukić.
Pošto je reč o ključnim figurama okupljenim oko sajta i radio-emisije „Peščanik“, nema sumnje u to da su posetioci ove tribine unapred mogli makar da naslute šta će ko od učesnika reći. Ipak, atmosfera je odisala izvesnom dozom pompe i utiskom da se dešava nešto veliko i važno. Možda je razlog tome prilično pretenciozno i, po priznanju urednice „Peščanika“ Svetlane Lukić, „pompezno forumulisana tema“. Pretenzija se dala naslutiti već u najavi događaja, koja je, osim informacija o vremenu i mestu održavanja, sadržala delove prepiske najavljenih učesnika. Jedan od njih, na početku prepiske, kaže: „Svi osećamo da je nastalo neko novo stanje, koje se ne može definisati dosadašnjim pojmovima i argumentima. U svakom slučaju, oni nisu dovoljni. Kao da je jedna epoha završena, ušli smo u nešto novo i mislimo da je potrebno to nekako imenovati, objasniti. Dodatna novina je to što je nestalo ono što smo zvali civilnim društvom, i naravno, što je posle najnovijih raspleta u DS-u i LDP-u uništena i poslednja nada da na njih možemo da računamo. Građanska Srbija je ostala bez kompasa i postavlja se pitanje šta da se radi.“
Šta je to novo, kako ga prepoznati, u kakvom je diskontinuitetu sa starim, šta je to staro što je završeno, međutim, pitanja su na koja ova tribina nije dala nikakve odgovore. Naprotiv, kao i mnogo puta do sada, od „Peščanika“ smo dobili vrlo detaljnu i jasnu sliku šta je to što u srpskom društvu i među političkim, kulturnim i intelektualnim elitama ne valja, uz prilično defetistički zaključak da do promene teško da može doći. Zašto? Zato što su nam elite loše, institucije korumpirane, između vladajućih i opozicionih struktura nema suštinske razlike, nema pravne države, a društvo je u pretpolitičkom stanju. Jedina mana ovog objašnjenja je što je cirkularno, i samim tim – neupotrebljivo.
„Peščanikova“ tribina koja se u ponedeljak dogodila jeste označila jedan kraj, ali ne kraj epohe. Pre je to bilo ozvaničenje poraza, formalni kraj jednog idejnog, političkog ili društvenog kruga, onakvog kakvog smo ga dosad znali; kruga građanski orijentisanih, politički angažovanih, nezavisnih intelektualaca prepoznatljivih po nastupima u „Peščaniku“. Ta scena je, zapravo, sa majskim izborima i načinom koji je odabrala da se spram tih izbora postavi, naprosto – implodirala. „Čak i oni koji paniče i pričaju o povratku u devedesete znaju da nije ni dovoljno ni produktivno o Dačiću govoriti samo kao o portparolu genocida, o Vučiću kao Šešeljevom učeniku… Njihova biografija je važna, ali se njome ne može sve objašnjavati i tumačiti, celo to katastrofalno stanje u kome se nalaze društvo i država. Tim biografijama se ne mogu tumačiti ni mnogi njihovi loši potezi, jer su oni samo nastavili da upotrebljavaju alatke koje je napravila i ostavila u nasledstvo Demokratska stranka, a ne Slobodan Milošević i Šešelj“, kaže jedna od replika u prepisci kojom je tribina najavljena.
Ova tribina je zato bila pokušaj da se vidi da li je počela nova epoha, ne za srpsko društvo, već za dotično društvo, odnosno kuda dalje može da ide ne Srbija, već „Peščanik“. To se jasno videlo ne samo na tribini, već i u njenoj najavi i načinu na koji su i jedna i druga koncipirane. Gotovo svaki od učesnika, uz donekle izuzetke Dubravku Stojanović i Dejana Ilića, manje ili više neposredno je to i priznao.
U delu tribine predviđenom za pitanja publike, za reč se javio poslanik Liberalno-demokratske partije Miljenko Dereta: „Da nije bilo Dejana Ilića, ja bih otišao veoma nezadovoljan, jer nisam čuo nikakvu terapiju za srpsko veoma bolesno društvo, kako je, s pravom, dijagnozu svojevremeno postavila istoričarka Latinka Perović.“ Odgovorila mu je Svetlana Lukić, rekavši: „Mi nećemo u institucije“, dodavši da je on za iznošenje svojih stavova odabrao Skupštinu Srbije, a „mi ovaj prostor“. Te su dve rečenice najneposrednije priznanje ovog dela građanske Srbije da, umesto rada na izgradnji društva i institucija o kojima toliko priča, bira da se od njih izoluje i zatvori u svoj vlastiti krug istomišljenika.
Ionako mučan utisak zbog dobacivanja publike koja je pokušala da spreči Deretu da govori, pojačava činjenica da je Svetlana Lukić ovo rekla nakon negodovanja Srbijanke Turajlić. „Ja poštujem mišljenje Miljenka Derete, iako se sa njim ne slažem i neću da sedim tamo gde njemu nije dozvoljeno da to mišljenje izrazi“, rekla je Turajlić i odmah dobila packu u vidu stava da se „ne može odgovarati na pitanja nekoga ko je poslanik u Skupštini Srbije“. Da ne bude zabune, a lako bi moglo da je bude: akteri tribine nisu diskvalifikovali Deretu kao poslanika nekakve kompromitovane institucije, već on, kao poslanik i donosilac odluka, treba da odgovara na njihova, na pitanja običnih, nezadovoljnih građana.
Suočen sa posledicama svog delovanja, ovaj krug angažovanih intelektualaca po svemu sudeći bira da bude irelevantan, dok broj posetilaca u sali CZKD-a svedoči o tome da postoji solidan broj onih kojima je njihovo mišljenje važno. Bez obzira na to, oni biraju strateški pravac kom su temelje udarili akcijom glasanja belim listićima: kritiku koja je jalova, onoliko koliko je i kilava, svodeći sami sebe na tužno društvo iz ćoška, važno jedino sebi, a i to ne previše.
U tom smislu, ilustrativna je jedna rečenica iz prepiske učesnika tribine: „Sklonila bih se u publiku, jer ne znam šta treba raditi.“
Razlika među sferama
Petog oktobra se suštinski nije dogodila nikakva reforma, već smo upali u patološko stanje. U knjizi Divlje društvo pokušala sam da razmotrim koje bi bilo dominantno shvatanje društva koje mi imamo. Mi živimo u sistemu sa jednom dominantnom političkom determinantom. Da bi postojali društvo i njegova dinamika, da bi postojali nezavisni pojedinci, slobodni ljudi, oni sebe moraju da utemelje u nekakvoj nezavisnosti. A da bi bili nezavisni kao građani, oni moraju negde da rade i da postoji nekakva ekonomska sfera koja može da se razlikuje od političke. Te distinkcije ovde nema. Nemamo ekonomiju, i kad nemaš od čega da živiš, onda je to naš osnovni problem. Mi stalno slušamo o silnim ideološkim problemima. Dubravka je pomenula granice. Onda ispada da su nam prioritet granice, pa je onda bolje pričati o granicama nego o malinarima. Izbor prioriteta je takođe nekakva ideologija. Srđa je pomenuo Latinku Perović, koja je rekla da će Srbi nestati. Pa naravno da će da nestanu kad nemaju od čega da žive. Niko ne odgovara na to glavno pitanje. I kad već tog odgovora nema, onda nekakve ideologije kolaju. I zato mislim da bi najbolje bilo da se vratimo nekakvom marksističkom pristupu i da kažemo da takvo nepostojanje ekonomije stvara te lažne izmišljancije u kojima mi živimo, a da nikako ne možemo da se koncentrišemo na to da nešto napravimo i da proizvodimo, prodajemo, da imamo profit i da se od toga živi i da se napravi nekakvo društvo.
Završena priča
Ja ipak mislim da 1987. jeste počela jedna nova epoha i da je ona završena, a mislim i da je pitanje granica Srbije rešeno. Da li ćemo se mi oko toga buniti još 100 godina, nema nikakvog značaja. Ta granica je jasna. Sadašnja vlast pokušava da sebi spase obraz i da još nešto oko toga pregovara, ali ni ona u to ne veruje.
Ima jedna rečenica Latinke Perović koja kaže: „Srpskom narodu preti nestanak.“ Nije mi baš bilo jasno kako to gospođa Perović misli, ali nedavno sam čitao Knuta Vonegata, kog ne volim naročito, ali ima jednu misao koja kaže da svi živimo svoje živote kao neke priče. Ako čovek potraje do nekih uobičajenih šezdeset godina, sva je prilika da je njegova priča završena. Ono što ostaje je epilog. Život nije završen, ali priča jeste. Ovo se takođe odnosi i na nacije. Jedna priča je obnovljena 1987. i mislim da je i ona završena, a mi živimo epilog te priče. Ona je počela sa događanjem naroda, ali je završena i tu se više ništa ne događa. Osnovni zapleti su raspleteni, procesi završeni, teme potrošene. Ja sam tako razumeo stav Latinke Perović o nestanku srpskog naroda. Ne fizički i ne biološki, nego kao jedne potrošene priče.
Bez moderne
Ne smemo zaobići činjenicu da je Srbija jedva imala modernu u političkom, pravnom i ekonomskom smislu. Nama poznata moderna bila je socijalistička i komunistička. Drugu nismo imali. Tu su postojali obrasci moderne od arhitekture do književnosti, ali je sve vreme postojao i patrijarhalni obrazac koji je u jednom delu disidencije bio snažno utemeljen. To se najbolje videlo kada je 1990. došao višepartijski sistem i kada je taj obrazac počeo da raste. Socijalistički obrazac moderne je imao mnogo problema da se preobrazi u građanski i nikada do kraja nije uspeo.
Možda u užasnom kraju leži neka šansa za izlaz. Ali, tu nema recepta, mora se preći uobičajeni put, a to traži najmanje dve generacije. Civilni sektor i nevladine organizacije nisu dovoljni. A da li je vreme za nove ljude, za novu stranku – ne znam, i ne znam ko u ovom društvu ima energije za tako nešto.
Nedovršena država
Pre svega imamo unutrašnje političke probleme, pravni okvir, odnosno Ustav. Tu leže odgovori na pitanje kako smo stigli dovde. Od 1835, kada je donet prvi, Sretenjski ustav, Srbija je promenila ukupno jedanaest ustava. To znači da su oni menjani na svakih petnaest godina. Pored učestalosti donošenja ustava, zanimljivo je i ono što se događalo prilikom njihovog usvajanja i u onom interregnumu između dva ustava. Od javnosti su oni potpuno osporavani, elite su priznavale da ti ustavi ne valjaju i da će to što ne valja ubrzo biti promenjeno… Od 1835. do 2006. godine postoji kontinuitet u tome da su svi ustavi doneti da bi se na brzinu rešio neki trenutni problem, a najčešće je taj problem bio Kosovo.
Kontinuitet imamo i kada je reč o institucijama. I Miloševićeve i one pravljene posle Petog oktobra pripadaju dubokom kontinuitetu sa svim onim što je postojalo otkako je ovde država nastala. Institucije su podrivane i potkopavane od strane vlasti i nijedna nije radila svoj posao, što je bio jedan od ključnih problema posle 2000. godine. Institucija predsednika, konačno, u poslednjem, Tadićevom periodu srušila je sve druge institucije, jer se vladalo bez prave transparentnosti, ključna vlast bila je u rukama ljudi koji formalno nisu imali nikakve funkcije. Time je napravljena suprotnost pravnoj državi, partijska država koja dubinski razara društvo. To je najdublja korupcija, koja je na kraju pojela i državu i društvo.
Ključno pitanje jeste koji su faktori zbog kojih su napravljeni odgovarajući ustav i sadržaj institucija. Činjenica je da ni elite ni društvo od 1804. do danas nisu prihvatili granice zemlje u kojoj žive. Država je nedovršena jer granice nisu tamo gde oni misle da treba da budu. Taj problem nastaje još od Prvog ustanka, sa upadom Karađorđevih snaga u Hercegovinu. A ideje o takvim granicama su neostvarive i to je temeljna frustracija koja podgreva utisak nedovršenosti države. Ako gledamo procese dugog trajanja, onda smo mi još uvek u epohi koja je počela 1804. i još uvek smo u 1804. godini. Zato mislim da je pravi put da se preokrene redosled prioriteta, sa priznanjem granica u okviru kojih se Srbija nalazi i da se donese pravi pravni okvir.
Šta čekamo
Zašto niko nije napisao novi ustav, kada već postoji nezadovoljstvo postojećim? Da li je neko napisao zakon o medijima? Da li je neko seo i napisao zakon o strankama? Nije stvar u tome da li će nam se ukazati nova šansa, već da li ćemo je mi iskoristiti. A zašto bismo mi tu šansu čekali? Hajde da mi uradimo posao. Kada nam se šansa ukaže, da budemo spremni za tu šansu. Barem tri poslednje šanse smo propustili, nismo bili spremni. I uvek nam je neko drugi bio kriv.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
