Doktore, kako je to biti gradonačelnik?

„Posle vas će ostati samo ruševine i pepeo“, poručila je transparentom inicijativa „Ne davimo Beograd“ u toku (iznuđene) pauze za vreme javne rasprave i prezentacije Studije o proceni uticaja na životnu sredinu projekta izgradnje gondole od Kalemegdana do Ušća održanih u utorak 11. juna u maloj sali gradske uprave iako je interesovanje građana prevazilazilo čak i kapacitete velike sale. Pomenuti transparent na najbolji način opisuje sedmogodišnju vlast Aleksandra Vučića kojoj se kraj, nažalost, još uvek ne nazire. U najvećoj opasnosti jeste upravo Beograd koji je dugo vodio dvojac Vučićevih najpouzdanijih ljudi Siniša Mali i Goran Vesić, a od pre godinu dana jedan lekar na privremenom radu u politici i čovek koji je koliko prošle nedelje otvorio izložbu u Beogradu na vodi posvećenu pedesetogodišnjici izdavanja stripa Alan Ford – Goran Vesić. Od svih živopisnih likova kultnog stripa Vesić predstavlja neobičan i teško shvatljiv spoj nekoliko njih: od Sira Olivera, preko gradskih otaca do Superhika. Jedno je sasvim sigurno – nikada nije, niti će ikada zaslužiti ulogu Broja Jedan. O talentu beogradskih vlasti da upropaste skoro sve čega se dotaknu pisano je mnogo toga, da pogledamo šta su uspeli da unište za poslednjih godinu dana.

SVETLO IZNAD BURETA BARUTA

Počelo je zatvaranjem Glavne železničke stanice 1. juna prošle godine. Posle 134 godine neprekidnog rada vozovi više ne saobraćaju Savskim amfiteatrom. Međutim, plan da se kompletna železnička infrastruktura izmesti sa desne obale Save postoji odavno, ali pod uslovom da se pre toga dovrši i osposobi stanica Centar (poznatija kao Prokop) što se nije desilo, a neće ni skoro. Vozovi sada umesto sa jedne, saobraćaju sa ukupno tri stanice u Beogradu (Centar, Topčider i Zemun). Kad Vučić, Mali, Vesić, a, izgleda, i doktor Radojičić ne bi bili nokat i meso, mogli bismo da kažemo da za preuranjenu odluku izmeštanja železnice nisu krive gradske vlasti jer ju je donela „Infrastruktura železnice Srbije“. Zato se gradska vlast istakla premeštanjem Beogradske autobuske stanice, s tom razlikom što nova stanica ne da nije dovršena kao što Prokop nije, nego njena gradnja nije ni započeta u trenutku kada je počeo da se izmešta saobraćaj sa BAS-a. Na predviđenoj lokaciji nove stanice, preko puta Buvlje pijace na Novom Beogradu, mogu se videti zemljani radovi i građevina podignuta ispod „Mosta na Adi“. Ipak, BAS još uvek funkcioniše kao i ranije iako je „zvanično“ izmeštena.

Pruga koja je išla obalom Save i Dunava ukinuta je, a korišćena je za prevoz tereta ka Pančevu i od njega, deo tereta činile su i opasne materije iz Petrohemije i Azotare. Prevoz opasnih materija preusmeren je prema Novom Sadu i dalje prema Beogradu, a od kada je 1. februara ove godine ukinuta pruga između ova dva grada zbog trogodišnje rekonstrukcije i pančevačka hemijska postrojenja postala odsečena, postavilo se pitanje kuda će ići opasni teret. Tada je nađeno solomonsko rešenje: vozovi sa opasnim materijama saobraćaće ispod centra Beograda kroz tunel „Vračar“, koji se proteže od Pančevačkog mosta do Veterinarskog fakulteta. Dve godine pre toga gradski arhitekta Milutin Folić objasnio je da se opasni teret transportuje oko Kalemegdana jer „u tunel ne smeju da uđu“. Kad su se u februaru takvi vozovi „odvažili“ da uđu u tunel, Goran Vesić je na pitanje novinara N1 kako je sad to dozvoljeno odgovorio hitrim jezikom kojim izbegava da bude prekinut da je sve po zakonu. Vesić, inače, svoje odgovore počinje pozivajući se na zakon iako ga za zakon niko ne pita. Još je dodao: „I ranije je išlo kroz tunel, ništa se tu nije promenilo. To su priče koje su, takođe, netačne. Neka vam samo neko pokaže da prevoz nije išao kroz tunel, taj vas laže. Jednostavno, to nije tačno.“ Da Vesić ne govori istinu dokaze je izneo Nenad Stanisavljević iz „Železnica Srbije“ rekavši da opasne materije nikad nisu transportovane kroz tunel, da je to sada privremeno i jedino rešenje i da je sve bezbedno pa građani nemaju razloga za brigu. Još jedna činjenica: „Železnice Srbije“ su naručile studiju koja bi trebalo da definiše uslove prevoza opasnih materija ispod centra Beograda, ali u trenutku kad je dozvoljen transport kroz tunel, studija još nije bila završena.

Izdaci za novogodišnju rasvetu iz godine u godinu rastu geometrijskom progresijom. Na jednom od tendera za nabavku novogodišnjih ukrasa krajem 2018. (kao i prethodne godine) pojavila se samo jedna firma – „Kip lajt“. Vrednost nabavke bila je 250.000 evra. Portal „Pištaljka“ pisao je da su u opisu ukrasa koji su na tenderu traženi stajali i takvi biseri poput „55 figura od aluminijuma u obliku svetlećeg buketa od tri cveta sa po pet latica, koje moraju biti dekorisane svetlećim LED crevom prečnika 13 milimetara sa minimum 36 LED dioda po metru toplo bele boje“. Na sreću građana srpske prestonice i velikog broja turista, „Kip lajt“ je na lageru imao baš takve figure. Za razliku od prethodne godine kada je novogodišnja rasveta isključena tek krajem marta, ove sezone ukrasi su svetleli svega 95 dana – od sredine novembra do 18. februara. Zato su postavka i uklanjanje rasvete trajali još toliko – po 45 dana za svaku operaciju.

RUŠI, PREKOPAVAJ, SECI

S druge strane, ulice se raskopavaju i obnavljaju na veliko, bez obzira na planove ili dozvole. Na primer, rekonstrukcija Topličinog venca počela je krajem septembra ne samo bez građevinske dozvole, već i bez bilo kakve najave stanarima da će im ulica biti raskopana. Goran Vesić je, naravno, mrtav ladan izjavio da dozvola postoji, a kada je bio pritisnut dokazima da te dozvole nema ni u jednoj gradskoj instituciji, počeo je da se „vadi“ na planove iz osamdesetih godina prošlog veka prema kojima bi skoro ceo centar grada trebalo da postane pešačka zona. Ovo poslednje što Vesić priča čak i ima nekog smisla – zaista i prethodna, a sada i aktuelna gradska vlast stalno izvlači neke planove iz fioke i počinje rekonstrukciju vitalnih saobraćajnica, bez obaziranja na silne stvari koje su se u Beogradu izmenile za poslednjih 35 godina. Tolika užurbanost i takav obim građevinskih radova prilikom rekonstrukcije ulica i fasada, bez obzira na stavove stručnjaka i želje stanovnika grada, ozbiljno ukazuju da je mogući motiv za raskopavanje kilometara ulica u isto vreme i izazivanja potpunog kolapsa u saobraćaju – čista korupcija. Kao da neko mora što pre i što više da zaradi na građevinskim radovima i materijalu. Započeta je i rekonstrukcija podugačke ulice sa tri imena: Dušanove, Džordža Vašingtona i Kraljice Marije u isto vreme kad i obimna rekonstrukcija Trga republike, tako da su za kretanje centrom tokom majskih kiša bile potrebne gumene čizme.

Naravno, nijedan trenutak nije propušten da se napomene kako je prilikom prethodnih rekonstrukcija (a, to su naravno, obavljale neke druge, „tajkunske“ ili „izdajničke“ vlasti) sve rađeno naopako, pa sad oni, jadni, sve moraju ispočetka. „Ko ti je ovo radio?“, omiljeno je pitanje srpskih majstora. Tako je danima izveštavano da su pronađeni ostaci Stambol kapije, pa se pričalo kako će se to lepo konzervirati, staviti pod staklo da građani i turisti mogu da vide istorijsko-arhitektonsko nasleđe. Na kraju je ispalo da su to, u stvari, temelji austrijske kapije, odustalo se od staklenih ploča i konzervisalo najprimitivnijim načinom zaštite – zatrpavanjem peskom. Javnost, pogotovo ona koja se okuplja na protestima „Jedan od pet miliona“ glasno se bunila zbog ovakvog odnosa prema gradu i njegovim stanovnicima, ali gradska vlast je ostala gluva.

Predsednik opštine Stari grad, koja je najviše ugrožena ovim urbanističkim eksperimentima, Marko Bastać organizovao je nekoliko akcija kojim su povremeno prekidani radovi na Trgu republike, a najavio je i referendum za stanovnike Starog grada za 16. jun na kome će se izjasniti da li žele ovakvu promenu izgleda centra Beograda. U opis poslova gradske vlasti ulazi i to da je oduzela skoro sve važne ingerencije opštini Stari grad, tako da je to jedina opština koja u potpunosti zavisi od volje gradskih otaca Beograda. Otkako se vreme konačno prolepšalo, komunalni policajci idu po centru i pišu kazne vlasnicima i zakupcima ugostiteljskih objekata koji imaju bašte na trotoaru. Zašto? Pa, zato što nemaju rešenje o korišćenju javnog prostora za ovu godinu. A zašto nemaju? Pa, neki nisu podneli zahtev, a neki jesu, čak su i platili traženi iznos za zakup, ali ta rešenja više ne može da izdaje opština Stari grad, a dok im odgovarajuća gradska služba taj dokument ne izda, proći će sezona. Do tada niko nema dozvolu za 2019.

Događaj koji je najviše naljutio Beograđane jeste seča nekoliko stotina stabala na Kalemegdanu i Ušću, sve zbog teško shvatljivog projekta izgradnje gondole koja će povezati tvrđavu sa parkom. Inicijativa „Ne davimo Beograd“ je na Ušću čak organizovala sadnju novog drveća na mestu gde je staro posečeno. Gradonačelnik Zoran Radojičić i njegov zamenik Goran Vesić se nimalo ne uzbuđuju – za njih je gondola turistička atrakcija, novi vid gradskog prevoza, komercijalna investicija koja će vrlo brzo praviti profit. Uzalud gnev javnosti, upozorenja stručnjaka, SANU, oni nastavljaju dalje. Jedina institucija koja je mogla da ne dozvoli takav štetočinski projekat, Zavod za zaštitu spomenika kulture, dala je dozvolu za građevinske radove na Kalemegdanu, tvrđavi-spomeniku u koji se kunu i žele da ga stave na Uneskovu listu Svetske baštine. Čak ni odluka Upravnog suda, kojom je naložen prekid radova na Kalemegdanu, nije izazvao nijednu grimasu na Vesićevom licu. Treba li da podsetimo da kada se krenulo u seču stabala, sredinom marta, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture nije bilo izdalo građevinsku dozvolu. To će učiniti tek 1. aprila.

Na kraju, postavlja se pitanje šta će u takvom društvu jedan uspešan lekar, profesor i naučnik? Zašto je cenjeni doktor, za koga stotine roditelja čijoj je deci pomogao imaju samo reči hvale, spao na takve grane da mu najbliži saradnik bude jedan Goran Vesić? Zato što je postao direktor Univerzitetske dečje klinke u Tiršovoj ulici 2013. godine? Samo zato što ima viziju da napravi novu, moderniju dečju kliniku, tzv. Tiršovu 2? Da bi legalizovao vikendicu na Zlatiboru koju je izgradio 2017. godine? Zar je bilo šta od toga cena za nekoga za koga očekujemo da je ugledan, pošten i moralan? Danas se može reći da Srbija još od Prvog srpskog ustanka nije imala goru vlast od ove, da čak i Slobodan Milošević deluje kao razuman čovek, a doktor Zoran Radojičić je svesno izabrao da takvima služi. U ime svih dečjih života koje ste dosad spasli, doktore, zar vas nije bar malo sramota?