Sada je i grčka policija počela da se pita šta se zapravo događalo u onoj tajanstvenoj junskoj solunskoj noći kada je uhapsila Dejana Milenkovića: zašto nije imao nikakva dokumenta, ali je imao mnogo para; kud je krenuo, jadan; i zašto sve to upadljivo ne zanima ovdašnje vlasti
U utorak 12. oktobra Vrhovni sud Grčke razmatrao je žalbu Dejana Milenkovića Bagzija na odluku Apelacionog suda u Solunu da bude izručen sudskim vlastima u Beogradu. Krajem avgusta meseca, međutim, Bagzi Milenković izjavio je tom istom Apelacionom sudu u Solunu da se na odluku o izručenju žaliti neće, da moli samo zaštitu za sebe i porodicu, jer se oseća ugroženim. Sredinom septembra, međutim, adv. Biljana Kajganić, opunomoćenica Bagzija Milenkovića, podnosi ipak žalbu Vrhovnom sudu Grčke… U žalbi se, kako javljaju agencije, traži preciziranje odluke o izručenju: garancije da se Milenković neće goniti za dela koja nisu obuhvaćena zahtevom naših vlasti za ekstradiciju. Bagzi nema ništa protiv izručenja, ali hoće izričitu garanciju, na koju ima pravo po evropskim konvencijama koje su potpisale i Grčka i Jugoslavija: da će mu biti suđeno samo za ono na šta se zahtev za ekstradiciju odnosi.
Naša javnost ne zna sadržaj zahteva za izručenje, ali zna da se Bagzi traži kao jedan od optuženih za ubistvo Zorana Đinđića, za pokušaj atentata kod hale Limes 21. februara 2003, kao i mogući suoptuženik u raznim drugim ubistvima, otmicama i drugim teškim krivičnim delima. Vrhovni sud Grčke ima rok od deset dana da donese rešenje i dostavi ga solunskom sudu; u zavisnosti od prirode rešenja, taj će sud doneti svoju odluku i proslediti je ministru pravosuđa Grčke; kad ministar odluči šta će, procedura za izručenje počinje. Tu je reč o nedeljama, ako ne i mesecima, po svemu sudeći.
TORBA PARA: E, sad: dnevnik „Blic“ od ponedeljka 11. oktobra donosi vest da se grčka policija pita, sada već očito gubeći strpljenje, da zašto naše vlasti nisu pokazale nikakvo zanimanje na okolnosti na koje im je na vreme skrenuta pažnja u vezi sa praćenjem i hapšenjem Dejana Milenkovića. Ljudi, uostalom, postavljaju ista pitanja koja se postavljaju i ovde: kuda je to nesrećni Bagzi krenuo bez ikakvih dokumenata o identitetu, a sa 80.000 evra u torbi? Izvor „Blica“ iz grčke policije zaključuje svojom policijskom logikom kako mora biti da je krenuo u konzulat da kupi falsifikovani pasoš od nekog; iz nekog razloga tom policajcu se takav potez učinio verovatnim – s obzirom na iskustvo koje s tim konzulatom imaju, inače tu neprijatnu mogućnost ne bi pominjao. Nekoliko dana kasnije, konzul-žeran (privremeni vršilac dužnosti) Jugoslav Vukadinović smenjen je bez obrazloženja – barem za Grke i našu javnost. Kaže dalje izvor „Blica“:
„Neko iz Beograda je ubrzo (posle posete supruge Jasne, 9. juna; M.V.) signalizirao Milenkoviću da je otkriven i da mora da beži iz Grčke. Ko je to uradio, za sada se ne zna, niti je naša policija radila na tome. Milenković nije imao dokumenta i, zbog strogih kontrola, za bekstvo iz Grčke mu je bio potreban valjan pasoš koji je, kako pretpostavlja grčka policija, trebalo da dobije baš u našem konzulatu. Od koga, nije poznato, jer je slučaj posle smenjivanja Vukadinovića zataškan“, tvrdi izvor „Blica“. „Da Milenković planira bekstvo iz Grčke, prema zvaničnom saopštenju MUP-a, znala je i naša policija. Par sati pre nego što su Milenkoviću stavljene lisice, rukovodstvo srpske policije naredilo je punu pripravnost policajaca na graničnim prelazima zbog sumnje da će Milenković sa novim pasošem ući u SCG“, piše „Blic“. Da se podsetimo: te večeri kada je Bagzi uhapšen u Solunu, advokat Biljana Kajganić i supruga Jasna Milenković digle su u beogradskim medijima galamu kako je, eto, čovek u stvari rešio da se preda, a oni tako… Miroslav Milošević, načelnik Javne bezbednosti, tada je rekao da su stanice pogranične policije bile upozorene, itd. Jedino nije rekao da li su bile upozorene da će se pojaviti, pa da ga uhapse – ili da urade nešto drugo. Bilo kako bilo, nastala je izvesna, veoma vidljiva nervoza – kako među bagzijevcima raznih vrsta, tako i u vlasti. Prva žrtva te nervoze zbog nečega je postao gen. Boro Banjac, načelnik UBPOK-a (Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije): smenjen je i postavljen za načelnika OUP-a Čukarica; njegov prethodnik, puk. Vladan Anojčić, briljantan policajac sa odličnim ocenama, premešten je na mesto operativca u OUP-u Zvezdara (kadrovska politika ministra Jočića nastavlja se: puk. Mile Novaković iz UBPOK-a premešten je u policiju za strance, a pomoćnik načelnika GSUP-a Beograd Branko Možgon – u vatrogasce; obojica su takođe bili odlični policajci). Razlozi za tu nervozu razjasniće se tek kasnije, kada u javnost procure delovi telefonskih razgovora Biljane Kajganić i Dejana Milenkovića Bagzija 9. septembra. U međuvremenu, policajci u Srbiji počeli su da razmišljaju na sledeću temu: zašto bih se ja isticao u službi? Evo su se Milan Obradović, Branko Možgon, Boro Banjac, Mile Novaković, Vladan Anojčić, Guri Radosavljević i drugi isticali – pa šta im se desilo…
KONZULSKA VREMENA: Tu sad treba ići od početka. Generalni konzul-žeran (gerant; fr: privremeni vršilac dužnosti; imenuje ga ministar, a ne Skupština SCG koja ga potvrđuje kasnije kao punopravnog konzula) u Solunu, Jugoslav Vukadinović, došao je na to mesto u oktobru 2001, posle jednog mandata u Makedoniji i osam meseci u zemlji; kažu da je bio član JUL-a. Nije, međutim, „kum Gorana Svilanovića“, kako se pričalo okolo po SMIP-u. Tokom službe u Solunu izazvao je niz problema: nedisciplina (napuštao Grčku ne prijavljući putovanja SMIP-u); držao skupove solunskih Srba raznih vrsta (pretežno „bizmismena“ sumnjivog tipa) u konzulatu; rado primao pomoć „sponzora“; itd. Osoblje konzulata optužilo ga je za korupciju i o tome postoje dokumenta u SMIP-u. Konkretno, da je od izvesnog Zorana Zonje Petrovića, Arkanovog ortaka iz FK Obilić, koji je po Arkanovom ubistvu pobegao na Kipar i ne sme da se vrati, primio ili kupio (nije jasno) izvesni „mercedes 220 D“, registarskog broja BG 17-10 (prethodni broj iz 1998. bio je BG 445-415). Problem je bio u tome, piše u jednoj izjavi, što je vozilo bilo kradeno, pa je jedini način da se koristi bio sa diplomatskim tablicama „koje niko ne proverava“; Zonja je auto ostavio u Solunu, kod nekog Furtule, direktora FK Paok. Upozoren da je ta kupoprodaja opasna, jer je registracija bila istekla, vozilo ne može natrag u Jugoslaviju na produženje, a nezgodno je s grčkim vlastima, Vukadinović je navodno izjavio da će sve to „završiti kum Đ.P. … kome nije prvi put da to radi“. „Tako je i bilo“, piše dalje u navedenoj belešci. „Mercedes bez izlaska iz Grčke biva registrovan u Beogradu, a da tom prilikom službenik koji je izdao saobraćajnu dozvolu nije imao uvid u kompletan dosije vozila, odnosno da je izvršen niz radnji odgovornih lica u fazi registracije vozila kako bi se sačinio falsifikat saobraćajne dozvole i na taj način pred grčkim organima izvršila registracija na diplomatske tablice.“ Osoblje konzulata optužuje Vukadinovića i da je primio na poklon jedan kompjuter, a za uzvrat zaposlio u konzulatu izvesnu damu, suprugu darodavca, kao i za još neke zloupotrebe. Prema tvrdnji konzularnog činovnika koji je belešku sastavio, generalni inspektor SMIP-a, ambasador Dušan Lazić, obavešten je 24. oktobra 2002. o tome tokom informativnog razgovora.
NEKONTROLISANI PERIOD: Mi ne znamo da li je Jugoslav Vukadinović smenjen i povučen iz Soluna zbog gornjih optužbi, ili zbog dogovora koje su Bagzi Milenković i njegova beogradska ekipa možda s njim imali, ili zbog nečeg trećeg; kao što ne znamo zašto su smenjeni gorenavedeni policajci; kao što ne znamo šta je po pitanju Bagzijevih verovatnih dogovora sve učinjeno; ne znamo jer niko iz vlasti ne oseća potrebu da nam kaže. Znamo samo da je Okružno javno tužilaštvo iz Beograda tražilo da policija obavi izvesne informativne razgovore na temu Bagzijevih dogovora. U barem jednom slučaju, tema razgovora nije bio Bagzi niti Biljana Kajganić, nego Boro Banjac, kao da je OJT-u više stalo da Banjca identifikuje kao krivca za nešto, nego da razjasni inače jasnu priču o mogućim dogovorima.
Desilo se, dakle, nešto neplanirano, nešto je krenulo krivim tokom, neko je propustio nešto da primeti. Hronologija događaja je jasna: adv. Biljana Kajganić i Jasna Milenković javljaju Bagziju da može slobodno, „u dubini noćnog mira da zalupa na vratima okovanim“ solunskog konzulata, i da je stvar dogovorena, inače čemu se izlagati opasnosti; čovek taman krene tamo, brižljivo oslobođen od bilo kakvih dokumenata, ali sa 80.000 evra u torbi (valjaće mu za džeparac), kad ga uhapse ti nemogući Grci; njih je na dogovor upozorio UBPOK, „podivljali segment“ van kontrole novog rukovodstva MUP-a Srbije i BIA, ekipa za koju niko nije pretpostavio da raspolaže takvim saznanjima i da radi sa Grcima u deljaka…
Pitanje glasi: kako je bilo moguće da UBPOK i Grci uhapse Bagzija baš tada i tako i upropaste taj pretpostavljeni dogovor? Još jedno pitanje: zašto se Bagzi – kako kaže „Blicov“ izvor iz grčke policije – naglo prepao i rešio da zalupa na vrata konzulata? Da li je zaista bio upozoren iz Srbije, od nekoga ko je prokljuvio planove UBPOK? To bi značilo da je operativna bezbednost naše policije i dalje probušena. Možda bi bolje bilo da se ta mogućnost istražuje – umesto što se čačka po Bori Banjcu i oko toga da odakle je čuveni prepis Bagzijevih konverzacija procurio u javnost i kome je sve dostavljen u cilju „destabilizacije države„.
Sada se otprilike nazire uzročno-posledični lanac svih tih događaja. Zna se, naime, da je tokom akcija Svedok i Sablja BIA odvojila određeni kanal komunikacija za UBPOK; preko tog kanala išao je proizvod presretanja onih telefonskih komunikacija koje je UBPOK – po valjanim sudskim nalozima – tražio, a BIA tehnički obezbeđivala. Izgleda da je ta komunikacija prema UBPOK-u tekla bez kontrole novog rukovodstva BIA, najverovatnije zato što se na taj kanal komunikacija zaboravilo ili se smatrao za normalnu stvar, nešto što ne zaslužuje posebno upozorenje. Tokom tog nekontrolisanog perioda UBPOK dolazi do saznanja o Bagzijevoj lokaciji i sa grčkim kolegama organizuje nadzor i hapšenje u datom trenutku, koordinarujući u realnom vremenu složenu taktičku operaciju. Ako je ovaj scenario ispravan – a po svemu sudeći jeste – onda je iznenađenje (panika, rekao bi neko) zbog Bagzijevog hapšenja razumljivije, kao i histerija oko objavljivanja Bagzijevih dogovora.
Uostalom, sve se to dade proveriti iz prepisa Bagzijevih razgovora.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
