Kako, dakle, izgleda politički, građanski, moralni i ljudski profil budućeg predsednika Srbije, odnosno kandidata na predsedničkim izborima 2027. godine, kao i do kakvih političkih učinaka može da dovede pobeda opozicionog kandidata, odnosno koja vrsta odnosa moći bi se uspostavila ukoliko bi Vučić ponovo zaseo na mesto predsednika vlade? Na ovo pitanje u prošlom broju odgovarali su profesor Miloš Bešić, profesor Nebojša Vladisavljević i profesor Srđan Milošević. Da bi na tim izborima, posle promene Ustava, mogao da se kandiduje i Aleksandar Vučić, sagovornici “Vremena” su uglavnom odbacili kao malo verovatnu mogućnost, uz oprez koji nalaže dosadašnje držanje samog Vučića i njegove stranke: od njih se, saglasni su profesori, može sve očekivati.
DEJAN ILIĆ: NE TIČE NAS SE REŽIMSKI KANDIDAT
“Mislim da je rano razgovarati o izborima, mogućim savezima i kandidatima”, kaže Dejan Ilić, pisac i kolumnista na portalu Peščanik. “Niti je režim spreman da uskoro raspiše izbore bez obzira na pritisak, niti se front pobunjenih žitelja Srbije konsolidovao za eventualne izbore. Povrh toga, šta će režim raditi, koga će kandidovati, s kojom kampanjom će ući u izbore – savršeno je nebitno. To je stvar njihova i njihovih pristalica i glasača. Mi s tim nemamo ništa, niti ima razloga da o tome razmišljamo. Ta protivnička strana, s druge linije fronta, režim i njegove pristalice, svodi se samo na jednu osobu i njene odluke. Karakter i temperament te osobe sasvim oblikuje tu drugu stranu. Sva personalna rešenja, i ona u vezi s izborima i kandidatima, u tom smislu su nebitna i ni na šta ne utiču. S druge strane, mi još uvek čekamo da se glavni akteri pobunjenog dela društva dogovore o ciljevima i načinu da se do njih stigne. Uz sve to, stvari se menjaju iz dana u dan, ili čak iz sata u sat, i teško je onda govoriti o nečemu što nas najverovatnije čeka za najmanje pola godine, a verovatno tek za godinu dana. U ovom trenutku, kao idealan kandidat pobunjenih žitelja za neke izbore, kada ih bude, izgleda rektor beogradskog Univerziteta. Da li će tako biti i za godinu dana, nije uopšte sigurno. Imamo i iskustvo Kosjerića i Zaječara, što su dobri orijentiri za dalje dogovore i organizovanje.
Kako god bilo, čini mi se da ne treba žuriti s razgovorima o izborima i kandidatima, nego treba rešavati tekuće stvari i tražiti da se napravi dogovor u redovima pobunjeg dela društva. A najvažnija tekuća stvar je sudbina Univerziteta, kako da se on sačuva i kako da se izbegne sukob između studenata i profesora. To je sad mnogo važnije od priče o izborima i kandidatima.”
MIODRAG JOVANOVIĆ: OBNOVITI UGLED FUNKCIJE PREDSEDNIKA
Miodrag Jovanović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i jedan od inicijatora ProGlasa, kaže da se “od autoritarne vlasti i vlastodršca svašta može očekivati. Verujem da bi on lično preferirao takvo rešenje, ali budući da za promene Ustava nema potrebnu većinu, mislim da neće ići u tom pravcu. Može se očekivati da oproba taktiku Putina i Mila Đukanovića – malo predsednik, malo premijer, jer, naprosto, načinom vršenja vlasti Vučić je sebe uskratio za svaku mogućnost da nakon završetka predsedničkog mandata počne da radi nešto drugo ili da ostatak života provede igrajući šah na Kalemegdanu. Prva opcija, dakle, da se bavi nečim drugim, nerealna je jer on ništa drugo ne ume da radi. I druga je problematična jer će za tolika nepočinstava morati da odgovara. Upravo to i jeste razlog zašto smo kao društvo u političkom ćorsokaku u koji zapadne svaki politički sistem koji se preobrati u režim razobručene vlasti jednog čoveka.
Iskreno, nadam se da je ovaj ceo tekst jedan veliki hipotetički ogled i da ćemo termin predsedničkih izbora dočekati u situaciji već promenjene političke vlasti. Ako to ne bude slučaj, jasno je da će Vučić pokušati da pronađe nekog svog Medvedeva, ali iz današnje perspektive se to čini kao teško ostvariv poduhvat. Naravno, samo pod uslovom da na strani pobunjenog društva bude jedan jak zajednički kandidat. Budući da je, prema većini istraživanja, parlamentarna opozicija gotovo jednako, ako ne i više, postradala u ovim studentsko-građanskim protestima, najpametnija pozicija političkih stranaka, ako zaista žele da prežive, jeste da se konstruktivno uključe u formiranje jednog jedinstvenog fronta koji bi iznedrio zajedničkog predsedničkog kandidata. Pošto je prema slovu Ustava mesto predsednika jedna više simbolična i protokolarna pozicija, ne postoje nikakvi opravdani razlozi za nekakve kolone ili razilaženja. Ako studentski pokret uspe da zadrži svoju političku relevantnost, a čini se da je ona svakim danom sve očiglednija – nesumnjivo da se i u akademskoj zajednici može, odnosno treba tražiti idealan profil kandidata za budućeg predsednika Srbije. Pogotovo što, ponavljam, ta osoba pre svega treba da obnovi dignitet i ugled državnog organa predsednika Republike, koji treba da predstavlja sve građane ove zemlje, a koju je sadašnji vršilac te dužnosti obeščastio i bezočno bacio pod noge.”
JELENA JERINIĆ: VREME JE ZA KANDIDATKINJU
Jelena Jerinić, narodna poslanica Zeleno-levog fronta, profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu, misli da će Vučić “pokušati da sebi obezbedi novu tačku oslonca – institucionalnu ili vaninstitucionalnu – iz koje bi mogao da nastavi da vlada. Kao i ranije, probaće to da uradi kombinovanjem političkog pritiska i institucionalnog nasilja. U suštini, on vodi borbu za sopstveni legitimitet – unutrašnji, pokušavajući da vrati totalitarnu kontrolu nad državnim aparatom i društvom, ali i spoljni, u odnosu na međunarodne aktere. Prilike mu, međutim, ne idu na ruku. Nema dvotrećinsku većinu narodnih poslanika za promenu Ustava kojom bi sebi produžio mandat ili ukinuo neposredne izbore za predsednika Republike. Nije isključeno da će pokušati da kupi glasove nekih opozicionih poslanika, ali to nosi ozbiljan politički rizik. Setimo se da je i 2000. godine nelegitimna promena saveznog ustava bila okidač pada Slobodana Miloševića.
Ako odluči da se vrati na mesto premijera, Vučić mora prvo da dobije parlamentarne izbore. Skorašnje ankete pokazuju da se na strani pobunjenog društva konsoliduje nova većina sastavljena od studenata, građana, civilnog društva i opozicije. Vučić je istrošio većinu lojalnih i politički funkcionalnih kadrova, a partija mu je pretvorena u aparat poslušnika, bez ideološke ili kadrovske dubine. Zato nema kandidata sa stvarnom političkom težinom. Ima dve opcije – da pokuša da “uveze” neko zvučno ime iz sveta sporta, nauke ili biznisa, koje bi prodao kao integrativnu figuru, ili da ponovo pokuša masovnu izbornu krađu, što mu je više puta pošlo za rukom. Jedno ne isključuje drugo, naravno, ali je realnije da pokuša ovo drugo. Imajući u vidu njegovu dosadašnju političku praksu, gotovo je izvesno da će pokušati da kupovinom vremena, fabrikovanjem kandidata i sistematskim rušenjem poverenja u izborni proces, stvori prostor u kojem on, čak i bez jakog kandidata, zadržava odlučujući politički uticaj. Zbog toga opozicija mora da deluje strateški i hrabro. U uslovima direktnih izbora i moguće polarizacije, cilj nije nužno pobeda u prvom krugu, već ulazak u drugi. Ključ nije u rezultatima pojedinih partija, već u osobi koja može da generiše poverenje šire javnosti, prevaziđe podele i ponudi drugačiju – pozitivnu viziju Srbije. To mora biti ostvarena ličnost, sa zapaženom karijerom, neko ko ima kredibilitet u zemlji i u inostranstvu, ko ne robuje istorijskim mitovima, već oličava ideju moderne, demokratske, evropske Srbije. Srbija je, posle godina autoritarne muške politike sile i straha, spremna za snažnu, odlučnu ženu, nekoga ko ne proizvodi konflikte, već otvara prostore dijaloga i obnavlja poverenje.
Kada je reč o taktici, pobunjeno društvo može nastupiti sa više kandidata i kandidatkinja ako su oni jasno ideološki i vrednosno profilisani i ako postoji dogovor o uzajamnom nenapadanju i o uzajamnoj podršci kandidatu ili kandidatkinji koja prođe u drugi krug. U suprotnom, rasuti glasovi poklanjaju se režimu. Svi pobunjeni društveni akteri treba da pokažu disciplinu, političku zrelost i spremnost na šire saveze, ne samo među partijama već i pokretima, stručnjacima, umetnicima, sindikatima, univerzitetima. Kandidat ili, po mom mišljenju, radije kandidatkinja koja može ući u drugi krug mora da bude rezultat široke društvene koordinacije. Segmenti društva – studenti, akademska zajednica, civilni sektor, predstavljaju najvitalniji deo pobune protiv autoritarnog režima. Njihova energija i delovanje na ulici otvorili su prostor za političke promene, ali sada sledi faza strateškog promišljanja. Da bi ta energija imala trajan efekat, mora se pretočiti u mudre političke odluke, uključujući one u vezi sa predsedničkim izborima. Nije presudno da li će Srbija imati jednog ili dva demokratska kandidata, već da ta odluka bude strateški proračunata, zasnovana na istraživanjima i realnim kapacitetima za mobilizaciju birača. Ključno je da se nijedan birač ne nađe u situaciji da glasa “samo zato što mora”. Kandidat(kinja), bilo jedno ili dvoje, moraju biti integrativne figure koje ulivaju poverenje i ne izazivaju nelagodu pri glasanju, već nadu i sigurnost u promene. Vučićevo odlaganje izbora šteti samo njemu. Njegov pad je neminovan, pitanje je samo kada će se desiti poraz. Što duže odlaže, pad će biti suroviji, a posledice teže za saučesnike u kriminalnoj hobotnici SNS-a. U tom kontekstu, kao što opozicija mora razmišljati strateški, tako i studenti i pobunjeno društvo moraju preći iz protesta u fazu političkog delovanja – promišljeno, odgovorno i s vizijom budućnosti koju žele.”
*
Ovdašnja društvena anomalija, do krajnosti zaoštrena u cinizmu, utkana je u sistem koji je suštinski slab u odnosu na figuru predsednika u kojoj se neukusno, iritantno i uvredljivo nglašavaju snaga i omnipotentnost. Takvi ljudi su kao kap koja oboji punu čašu. Takvi ljudi uništavaju sistem da bi ga personifikovali. Aktuelni predsednik je čovek koji se ne libi da upotrebi grubu, brutalnu silu protiv studenata i građana, protiv tog nepodnošljivog, nezahvalnog sveta koji mu opstruira preko potreban doživljaj sebe kao istorijski verifikovanog natčoveka. Bez tog grandioznog odraza sebe samog, on je sebi niko i ništa. Zbog toga i toliki trud da ostane u fantazmu koji se kreće između mauzoleja i spomenika.
Ali takav čovek i nakaradni sistem koji mu služi mogu da pokrenu nešto što je u sumornom srozavanju za njega neočekivano – silu, pokret, otpor represiji. Takva osoba može, nehotice, da pokrene ono čega se izrazito plaši – sazrevanje društva. Dug je to put, ali jedini mogući za opstanak i istinsko napredovanje zajednice.
