Dobro delo za dobar san

Za „Vreme“ iz Beča

Avgust ove godine, međunarodna autobuska stanica u bečkoj opštini Erdberg. Tu u Erdbergu, kažu, počinje Balkan. I zaista se stiče utisak da više niste u Beču, već da ste dospeli na neko odredište u jugoistočnoj Evropi. Na jednom od komfornih autobusa bode oči reklama „Jer svako ima neki cilj“ – jasna izjava, tako jednostavna i neporeciva. U autobusu za Hrvatsku u letnjoj sezoni ima više putnika koji govore nemački, a odredište im je Jadransko more. Među njima su dve devojke, jedva da imaju dvadeset godina. Njihov glasan razgovor zabavlja čitav autobus. Jedna uzbuđeno priča o nekom dečku koji joj se nije javio, druga joj upada u reč i pita kako se provela na tenisu. Ona prva koja se zgražavala nad „tom muškom svinjom koja joj se nije javila“, negde između tenisa, plivanja na Dunavu i sladoleda koji je jela na reci, priča da je sa još dve drugarice bila u Trajskirhenu te da se najzad ratosiljala stare garderobe iz ormana.

Dakle, bila je u Trajskirhenu i odnela staru garderobu! Aktivnost u dokolici proizašla iz aktualnog povoda. Taj gradić u Donjoj Austriji je već godinama u žiži medijske pažnje jer je prihvatni centar za izbeglice koji se tamo nalazi prepun. Ovog neobično vrućeg leta situacija je postala toliko nepodnošljiva da je eskalirala. Mnogobrojne izbeglice morale su da spavaju pod otvorenim nebom, među njima i mala deca. Slike neodrživog stanja na ivici humanitarne katastrofe usred jedne od najbogatijih zemalja obišle su svet.

Socijaldemokratski gradonačelnik Trajskirhena Andreas Babler, jedan od malobrojnih pravih levičara među austrijskim socijaldemokratama, koji se godinama neumorno zalaže za humaniju politiku prema azilantima, zamerio je ministarki unutrašnjih poslova Austrije Johani Mikl-Lajtner da zloupotrebljava situaciju i da vodi „zlokobnu“ politiku. On tvrdi da ministarka iz redova demohrišćana namerno podgreva „ekspres-lonac Trajskirhen“, ne bi li dovela do eskalacije i tako poručila zemljama iz kojih potiču izbeglice: pogledajte šta vas ovde stvarno očekuje, sigurno ne zemlja Dembelija u kojoj teku med i mleko.

DEMONSTRACIJA SOLIDARNOSTI: Proteklog leta Austriju nije preplavio samo talas vrućine, već i talas saosećanja i spremnosti da se pomogne ljudima u nevolji. Civilno društvo se organizovalo preko društvenih mreža i upečatljivo demonstriralo šta je baza sve u stanju da uradi kada postoji dobra volja. Lična inicijativa kompenzovala je propuste politike, mnogi ljudi su spontano pritekli u pomoć i u izbegličkim centrima i na železničkim stanicama.

Atmosfera pod parolom refugees welcome doživela je vrhunac u subotu 3. oktobra na koncertu kojim se izražavala solidarnost sa izbeglicama pod nazivom „Voices for Refugees – koncert za humaniju Evropu“. Više od 120.000 ljudi se okupilo na Heldenplacu (Trgu heroja) u Beču, da bi demonstrirali za humaniju politiku prema azilantima i istovremeno slušali zvezde kao što su nemački bend Die Toten Hosen ili Conchita Wurst. Tih nekoliko sati Bečom je provejavao dah onih demonstracija Je–suis–Charlie: mešavina iskrene želje da se aktivno založiš za neku bolju politiku i dobrog osećaja da na pravoj strani u pravom trenutku činiš ispravnu stvar.

Vrhunac ove velike demonstracije bio je emotivni minut ćutanja na Heldenplacu – upravo na onom mestu gde je marta 1938. godine oko 250.000 ljudi euforično aplaudiralo Hitleru kada je objavio da će Nemačka anektirati Austriju. Heldenplac je bio i biće simbolički nabijeno mesto austrijske istorije, što je pored ostalih tematizovao Tomas Berhard u istoimenoj drami koju su pratili skandali. Svaka demonstracija solidarnosti civilnog društva na Heldenplacu uvek je i pokušaj da se ovo mesto „opere“ od istorijske odgovornosti i da mu se dâ novo značenje, i uvek nanovo sve što se tu događa asocira na Heldenplac kao mesto gde je kucnuo čas vladavine nacista.

OTREŽNJENJE: U međuvremenu je entuzijazam za pomoć izbeglicama u društvu uveliko opao, nastupilo je otrežnjenje. Ministarka unutrašnjih poslova Mikl-Lajtner sada se zalaže da se „restriktivno brane spoljne granice EU“, da se podižu ograde od žice i da se izgradi „tvrđava Evropa“. „Svako ko ima kuću, ima i baštu i ogradu, i sam odlučuje ko sme da uđe“, izjavila je Mikl-Lajtner tokom jednog tok-šoua na nemačkoj televiziji i tako ilustrovala predstavu o svetu koja se očigledno zasniva na ideji idiličnog, malograđanskog predgrađa: kuća, bašta, ograda.

Kaže se da je Austrija zemlja kojoj je pošlo za rukom da čitav svet ubedi da je Betoven Austrijanac, a Hitler Nemac. I zaista, Austrija stalno uspeva da se „sakrije“ iza Nemačke, da se šlepuje uz nju, a kad postane vruće – da na Nemačku svali krivicu za zajedničke poduhvate. To je tako i tokom sadašnje izbegličke krize: dok Nemačka preuzima glavni teret prihvatanja izbeglica, Austrija se ograničava uglavnom na to da „propušta“ izbeglice do granice sa Nemačkom, koja naglašava da priliv izbeglica mora da se uspori jer su trenutno svi kapaciteti popunjeni.

USPORITI PRILIV IZBEGLICA: Nemačka koaliciona vlada je prošle nedelje pobedonosno saopštila da je pronašla kompromis za tretman onih izbeglica koje verovatno nemaju šanse da dobiju azil u Nemačkoj. Neće biti strogih „tranzitnih zona“, što je zahtevao konzervativni predsednik vlade Bavarske Horst Zehofer, nego „tri do pet posebnih teritorija“ za registraciju onih koji traže azil, a nemaju ozbiljnih izgleda da ga dobiju. Izbeglice će imati „obavezu prisutnosti“, ali neće biti iza žica. Ali, ako napuste srez u kome su smešteni, gube sve privilegije i materijalnu pomoć. Zasada se ne zna kako bi to stvarno trebalo da funkcioniše, ali je jasno da će Nemačka usporiti priliv izbeglica jer više ne može da izađe na kraj sa tolikom brojem njih.

Ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer izjavio je da za Sirijce, koji mogu da računaju na azil, ta uredba važi na godinu dana, ali da nema govora o tome da im se legalno pridruže njihove porodice: „Broj izbeglica je tako velik da ne možemo da primimo još i njihove članove porodica.“

A Zehofer je rekao da bi „Nemačka kapitulirala kao država ako ne bi bila u stanju da kontroliše granicu dugačku 3000 kilometara“, te da Nemačka nije „nikakva socijalna služba za Balkan“, aludirajući na to da bi izbeglice koje se zateknu u Makedoniji, Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji tamo trebalo i da ostanu.

Kancelarka Angela Merkel je po običaju staloženo konstatovala: „Rešavanje problema s jedne strane mora da se ubrza, a s druge strane da se zavede red u postupcima za dobijanje azila.“ Poenta je jasna: izbeglice treba zaustaviti na spoljnim granicama Evropske unije. Ako zemlje EU koje su samo tranzitne za izbeglice to budu i sprovele, i pritom dobiju kritike, moći će da okrive Nemačku za svoje postupke.