Doba neizvesnosti

Neizvesnost će biti ključna osobenost života u Srbiji u periodu pred nama. I to ne samo u sferama visoke politike i statističkim vrtoglavicama makroekonomije. Neizvesnost je i u ključnim egzistencijalnim temeljima svakodnevice.

Da li ću biti zdrav, da li će moji bližnji biti zdravi? Da li ću zadržati posao, da li će mi biti smanjena plata? Kako ću izgurati sve ovo, izazove od kojih na mnoge ne mogu da utičem, svakako ne do kraja. Neizvesnost oko ovih životnih osnova sa sobom nosi snažan strah, neretko praćen osećajem bespomoćnosti, napadima panike, ili pak agresije. Biće neizvesno živeti u Srbiji u ovom dobu, a i pored svih mana našeg društva i problema kroz kakve svaki pojedinac inače prolazi, neuporedivo sa svime što smo iskusili u protekle dve decenije.

Samim tim je užasno teško predvideti kako će se stvari raspetljavati i oko najvažnijih političkih pitanja. Ali hajde da probamo da definišemo šta je to što nas čeka, ovu državu i njenu vlast, pomalo i opoziciju, da utvrdimo koji su to najvažniji izazovi, da vidimo čega se dolazećeg plaši i Aleksandar Vučić, najmoćniji čovek u Srbiji, šta sve ne može ni on da u potpunosti kontroliše… Pa i ako ne možemo unapred znati ishod predstojećih događaja – uz sve razumevanje ljudske potrebe za izvesnošću – hajde da bar malo izvučemo horizont iz guste magle.

ŠTA ĆE BITI SA ĐUKANOVIĆEM

Za život građana Srbije daleko od najznačajnijeg, ali kalendarski prvo u svemu što dolazi i od velikog interesovanja političkih krugova i uopšte javnosti u Beogradu, jesu crnogorski parlamentarni izbori. Zanimljivo, i za njih se vezuje epitet „nikad neizvesniji“. Da li će Milo Đukanović i njegova Demokratska partija socijalista zadržati vlast? Prema relevantnim istraživanjima, opozicija koja nastupa u tri precizno strukturisane koalicije i, s druge strane, DPS, socijaldemokrate i bošnjačke i albanske liste su praktično izjednačeni. Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori, sa mitropolitom Amfilohijem na čelu, u finišu kampanje je nedvosmisleno pozvala da se glasa protiv vlasti, što s obzirom na krizu izazvanu spornim Zakonom o slobodi veroispovesti i nije čudno.

Prava priroda odnosa vlasti Crne Gore i Srbije, i Đukanovića i Vučića lično, posle punih osam godina još nije razjašnjena. Nije mnogo jasnije, međutim, i kakve bi bile relacije zvaničnog Beograda i Podgorice u slučaju pada Đukanovića. Tvrde prosrpske stranke su tamo tek deo aktuelne opozicije i, šta god nam ovdašnji tabloidi poturali, neko drastičnije otopljavanje odnosa sa Srbijom ne bi imalo podršku ni dobrog dela političkih stranaka, ni dobrog dela birača. Takođe, Crna Gora je članica NATO-a, priznala je nezavisnost Kosova, napreduje, sada usporenije, ali ipak nedvosmisleno i brže od Srbije ka Evropskoj uniji. Insistiranje bilo koga u eventualnoj novoj vlasti u Podgorici da se odustane od tih strateških opredeljenja, još praćeno novim bratimljenjima sa Amfilohijem i Beogradom, vrlo brzo bi dovelo do političke krize i pada vlade.

Moguće je da vlastima Srbije odgovara da Crna Gora bude zabavljena svojim mukama, da upadne u još dublju nestabilnost, i zbog komšijskih takmičenja u evropskoj integraciji i visini prosečne plate i privrednog rasta, i kako bi Vučić sa Đukanovićem u penziji, a crnogorskom politikom u rasulu, ostao jedini regionalni „garant stabilnosti“. Međutim, suviše je tu nepoznanica u igri, od samih rezultata izbora 30. avgusta pa nadalje, da bi bilo ko u Srbiji kome je posebno važna Crna Gora imao miran san.

KAKO TRAMPA I ODBITI I PODRŽATI

Kalendarski druga neizvesnost, ali po značaju ipak mnogo veća od crnogorske, jesu predstojeća dešavanja s Kosovom. Vučić će biti u avionu za Vašington dok se u Podgorici budu još raspetljavali rezultati izbora kako bi sa kosovskim premijerom Avdulahom Hotijem, zbog opravdane sprečenosti Hašima Tačija, i još više američkim „specijalcem“ i organizatorom sastanka u Beloj kući Ričardom Grenelom razgovarao o… O – nečemu. Eto, sastanak najvišeg nivoa, na kojem bi u slučaju postignutog sporazuma (o nečemu) trebalo da se pojavi i predsednik SAD Donald Tramp lično, a nisu do kraja poznate ni teme ni ciljevi. Najviše se pominju razgovori o ekonomiji, praćeni onim o infrastrukturi, ali šta će konkretno biti na stolu i kakva vrsta papira će biti ponuđena dvema stranama, ostaje misterija. A očekivanja su razna, od spuštanja lopte ocenama da Grenel i Tramp žele da se drže ekonomskih stvari, jer je tu napredak najlakše postići, a može se medijski predstavljati kao istorijski korak ili šta im već zatreba, do spekulacija da bi se srpska strana mogla naći u najvećem mogućem problemu.

„SAD će na sastanku 4. septembra pokušati da postignu sveobuhvatan sporazum Srbije i Kosova“, ocenio je Džejms Ker Lindzi iz Londonske škole ekonomije, dugogodišnji pažljivi posmatrač ovdašnjih prilika. Lindzi je za Glas Amerike rekao da sastanak u Beloj kući treba sagledavati pre svega iz ugla kampanje za predsedničke izbore u Americi, da je Trampu potrebna još jedna velika spoljnopolitička pobeda, nakon sporazuma Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata, i da ekonomija ipak nije dovoljna.

„Ekonomski sporazum bi američke birače ostavio ravnodušnim, dok bi veliki politički dogovor bio poruka da na Balkanu postoji veliki problem i da je rešen pod liderstvom SAD, što Evropa nije mogla“, ocenio je Lindzi, kao i da zbog toga u Vašingtonu očekuje veliki pritisak na predsednika Srbije.

U ovom trenutku deluje teško zamislivo da bi Vučić mogao da pristane na sporazum, da ga verbalno javno prihvati, a kamoli potpiše, kojim bi se Kosovu omogućilo članstvo u Ujedinjenim nacijama, a isključivo takva vrsta „sveobuhvatnog“ dokumenta je prihvatljiva ne samo vlastima u Prištini već i njihovim međunarodnim saveznicima. Pritom, lideru bilo koje male zemlje na svetu, a koja želi bliskost sa SAD, nije baš životna želja da odbije zahtev predsednika Amerike, pogotovo kada je ovome stvar i lično važna, kao što je sada Trampu zbog izbora u novembru. Tu postoji još jedna važna nedoumica – čak i ako Bela kuća mimo volje zvaničnog Beograda požuri s kosovskim sporazumom, bilo to sada ili za mesec ili dva, ko kaže da će dokument kakav na istu temu, „polako ali neizbežno“, sprema EU biti povoljniji po Srbiju. Možda bude sličan, možda lošiji, bolji teško. Koliko neizvesnosti. A nastavak dijaloga Beograda i Prištine na najvišem nivou, koji se vodi pod okriljem EU, najavljen je već za 7. septembar u Briselu.

Na sve ovo, Srbija i sama ne može da ravnodušno očekuje predsedničke izbore u Americi, gde će nasuprot Trampu biti kandidat demokrata Džo Bajden, u prošlosti poznat po držanju albanske strane u sporu oko Kosova. Ipak, niti je iko relevantan u Vašingtonu prethodnih decenija bitno drugačije posmatrao Balkan, niti je Bajden „mrzitelj svega srpskog“, naprotiv, kao potpredsednik SAD je dva puta, 2009. i 2016, vrlo prijateljski posetio Beograd. Ono što može da izazove racionalno utemeljenu nesigurnost kod srpskih vlasti jeste Bajdenova nedavna izjava da će, za razliku od Trampa, politiku u našem regionu voditi usaglašeno sa EU, dok, stiče se utisak, Vučiću oko Kosova ipak više odgovara podeljenost među transatlantskim saveznicima, na kraju krajeva teže je kada nasuprot sebe imaš jedinstven blok nego igrače koji se i međusobno takmiče.

foto: tara radovanović / tanjug / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

MOŽE LI SE IZBEĆI KONFLIKT SA PUTINOM

Sledeća velika neizvesnost najvišeg rizika, takođe povezana s rešavanjem kosovske enigme, jeste Rusija. Koja je i sada zvanično na srpskoj strani. Ali, sve više samo zvanično. Moskva je iz pregovora o Kosovu isključena još 2010, sada u septembru biće tačno decenija, kada su Beograd i Brisel usaglasili rezoluciju izglasanu u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija o dijalogu uz ekskluzivno posredovanje EU, na osnovu čega je 2013. usvojen Briselski sporazum, bez saglasnosti i uz „bratsku“ skepsu Kremlja. Rusko udaljavanje iz suštine procesa traje do danas, bez obzira na povremene sednice Saveta bezbednosti o Kosovu i redovne odlaske srpskih zvaničnika na konsultacije kod Vladimira Putina i saradnika.

Poslednjih meseci, međutim, prikrivane tenzije sve češće i glasnije izlaze na videlo, pa deo tabloida bliskih vlastima u Beogradu već redovno objavljuje saznanja (i „saznanja“) o ruskom delovanju protiv srpskih interesa, koja Ambasada Ruske Federacije oštro intoniranim saopštenjima demantuje. I po pravilu ne zaboravlja da ukaže na stav o Kosovu: „Za nas je jedino i održivo moguće rešenje samo ono koje je u interesu Beograda na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, odnosno samo ono koje bi Savet bezbednosti podržao“, iznova je ovih dana poručio ambasador Aleksandar Bocan-Harčenko, kao i da je Rusija stoga „nezaobilazan učesnik rešavanja kosovskog pitanja“. Povod za najnovije ambasadorovo obraćanje su bile tvrdnje tabloida i komentatora bliskih Srpskoj naprednoj stranci da Moskva pokušava da ugura Socijalističku partiju Srbije u novu vladu Srbije i da u tom cilju „pritiska i agituje“, što je nazvao „lažima“, dok je za ponovljene optužbe o ruskoj umešanosti u opozicione demonstracije posle junskih izbora u Srbiji rekao da je „takozvani fejk, sto posto“.

Sve u svemu, Rusija je za ovih par meseci bila na meti medijskih prozivki u Srbiji češće i žešće nego za proteklih dvadeset godina, a kako mogući rasplet s Kosovom ulazi u završnicu, i nervoza aktera je sve izraženija. Vučiću, a bogami i Srbiji, otvoreni konflikt sa Putinom u ovom trenutku nije baš najpotrebniji na svetu, i krajnje je neizvesno kako će sukob niskog intenziteta biti držan pod kontrolom. Putinov najavljeni dolazak u Beograd u oktobru, na centralnu državnu ceremoniju otvaranja Hrama Svetog Save, kao i nastavak kupovine vojnog naoružanja od Rusije bez obzira na gunđanje Zapada, ukazuju da Vučić zaista pokušava da izbegne politički rat, ali kako će u tome uspeti i, pre svega, po koju cenu, spada u naše doba neizvesnosti, spada u sfere koje je nemoguće sa sigurnošću predvideti.

PRIJA LI NAM ZABAVA SA BRISELOM I BERLINOM

Dok o tome šta Evropljani zaista misle o pregovorima Srbije i Kosova koje odvojeno od njih organizuju Amerikanci može samo da se spekuliše i saznaje u kuloarima (ništa dobro, ukratko), jedna stvar u relacijama Brisela i Beograda je kristalno jasna – proces evropske integracije je u 2020. dramatično usporen, a odnosi sa nekim važnim zemljama pogoršani.

foto: marija janković

Može da priča ko šta hoće, činjenica je da ove godine nijedno poglavlje u pristupnim pregovorima nije otvoreno, bar ne još, i da je više država članica, uključujući Nemačku, Holandiju i Švedsku u junu to sprečilo pozivajući se na izostanak daljih reformi u oblasti vladavine prava, od čega, uz Kosovo, i zvanično zavisi dinamika i rezultat celog procesa. Za posebnu brigu srpskih vlasti je da su za najnoviju blokadu pristupnih pregovora glasali i iz Berlina, koji trenutno predsedava EU i koji je bar dosad bio najvažniji saveznik vlasti naprednjaka i Aleksandra Vučića. Pritom, i to u odsustvu uspeha prikazanog kroz otvaranje poglavlja, na jesen bi trebalo da bude objavljen novi izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije. A setimo se da je prošlogodišnji izveštaj EK, kada je situacija i s Briselom i s Berlinom po ovdašnje vlasti bila ipak bolja, i u široj javnosti i u vladi u Beogradu doživljen kao „najoštriji dosad“, pre svega u odnosu na ključno Poglavlje 23, na planu demokratizacije države, izgradnje institucija i medijskih sloboda, pa ga je premijerka Ana Brnabić nazvala „delimično neobjektivnim“, ocenivši da iznete kritike spadaju „u domen zabave“ i da uopšte nije zabrinuta za evrointegracije Srbije. Eto joj i eto nam zabave i brige.

Šta će pisati u ovogodišnjem izveštaju Komisije, kako će na primer biti ocenjeni situacija u pravosuđu, borba protiv korupcije, stanje u medijima i uslovi za održavanje fer izbora, još je jedna neizvesnost koja stiže na dnevni red ove jeseni, te ćemo saznati, između ostalog, i kakve su preporuke Brisela za nastavak izbornih reformi, u susret izjašnjavanju birača o predsedniku države i gradskim vlastima prestonice koje će se održati do marta 2022, sve uz vrlo moguće vanredne parlamentarne izbore.

KAKVA PITANJA ČEKAJU OPOZICIJU

Postoji, dakle, čitav niz pitanja čije rešavanje srpske vlasti ne mogu da kontrolišu ili bar ne mogu da dobiju željenu reakciju, niz procesa koji i od drugih zavise, a postoje i problemi koji su potpuno globalni i gde možemo da biramo „samo“ u kojoj ćemo meri, više ili manje, da stradamo.

Za mesece pred nama tu su pre svega ključni pandemija korona virusa i njene ekonomske posledice. Da li ću biti zdrav/zdrava, da li će biti zdravi moji bližnji? Ogromna briga, racionalan strah. Uz sve zdravstvene neizvesnosti, i s tim povezane dileme poput toga kako će deca pohađati školsku nastavu ili da li bi se ove zime morali obavezno vakcinisati protiv gripa, čekajući vakcinu protiv kovida, sve izraženije postaju i one koje se tiču bazične socijalne egzistencije – da li ću zadržati posao, da li ću dobiti otkaz, da li će mi biti smanjena plata, da li ću naći posao od kojeg mogu da živim… Država tu može da učini neke važne stvari – na primer, finansijskom podrškom gradskom hotelijerstvu spaseno je oko 15.000 zaposlenih, a desetine hiljada firmi je izbeglo kolaps isplatama minimalca, dok su sa onih 100 evra pomoći (kratkoročno) povećane javna potrošnja i naplata PDV-a… Međutim, dok se ekonomisti spore o svrsishodnosti donetih i najavljenih mera, a vlast se hvali visinama BDP-a i javnog duga, činjenica je da globalne udarce ne možemo potpuno izbeći i da će se mnogo ljudi u Srbiji u poslednjem kvartalu ove godine i dobrom delu sledeće suočiti sa golim preživljavanjem.

foto: sava radovanović / tanjug / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

A sve navedeno, od Kosova, odnosa sa EU i Rusijom, izostanka reformi, do pandemije i ekonomske krize, prostor je u kojem će svoju šansu za temeljno uzdrmavanje vlasti tražiti srpska opozicija. Šta će opozicionari da rade, posebno u susret izbornoj godini, koja praktično počinje u martu, još je jedna neizvesnost na dnevnom redu. Za društvo, ali i za vlast, koja ipak tu ne može baš na sve da utiče, nešto je i do lidera, a ponešto i do samih građana. Pre svega, pitanje o kojem će se tek pričati i na koje će političari opozicije morati da imaju konkretan odgovor kakav bi birači razumeli i podržali: ako ste bojkotovali parlamentarne i lokalne izbore zbog katastrofalnih uslova, zašto hoćete da izađete na predsedničke i beogradske? Šta se promenilo, ili za šta ste tačno sigurni da će se oko uslova promeniti. Da li je, ipak, tačno da ste ove bojkotovali samo da biste izbegli teški poraz, a da ćete na one izaći jer verujete u pobedu? Stranke članice Saveza za Srbiju su odluke o bojkotu parlamentarnih i lokalnih izbora 2020. godine donele u avgustu i septembru 2019, čak pre početka dijaloga o izbornim uslovima koji je organizovala EU, a koji su takođe bojkotovale (formalni poziv je, podsetimo, tada uputio Pokret slobodnih građana), odnosno čak devet do deset meseci pre samog glasanja. Sada će, prilično je izvesno, pod brendom Udružene opozicije Srbije ne samo čekati već i tražiti posredovanje Brisela, kako bi se, da upotrebimo evropsku frazeologiju, „nastavio proces reformi izbornog zakonodavstva“, a onda bilo kakav realan napredak iskoristio kao argument za učešće na izborima. Da li će sve baš tako biti, eto nam još jedne neizvesnosti.

U ovom kontekstu, predstoji jedan mali, ali važan test – da li će stranke opozicije, koje su bojkotovale kompletne junske izbore, izaći na lokalne izbore u Zaječaru koji treba da se održe do aprila 2021. godine. Ako to urade, na primer Demokratska ili Narodna stranka, šta se promenilo, kako će to da objasne i svojim ljudima i biračima u drugim opštinama širom Srbije.

Foto: Tanja Valič/Tanjug

KOJA SMESA JE POSEBNO ZAPALJIVA

Prilična neizvesnost će obeležiti dolazeću jesen i zimu i oko potrage za zajedničkim predsedničkim kandidatom opozicije koji bi mogao da bude jaka konkurencija Vučiću, kao i oko načina na koji će se nastupiti na izborima u Beogradu. Nije najjasnije ni kako će opozicija reagovati na poteze države u vezi s Kosovom, izgleda po principu svako za sebe pa kako se snađe. Ali, dosad bi bar trebalo da je jasno da najveću brigu vlast ima kada opozicionari za temu uzmu socijalne probleme konkretnih ciljnih grupa i sumnje na organizovani kriminal, korupciju i rasipanja sa državnom kasom, a kada se to uveže s dolazećom ekonomskom krizom i parlamentom bez protivnika vlasti, plus kosovska zaprška, stvara se smesa posebno zapaljiva za opstanak naprednjaka.

U ovom pokušaju definisanja najvažnijih političkih i ostalih neizvesnosti koje nam slede, postoji jedna i jedina čije rešavanje je potpuno u Vučićevim rukama: kada će nova vlada i ko će u njoj biti? Postalo je jasno da će formiranje vlade biti ostavljeno za septembar, nakon što šef države i naprednjaka završi ovu turu pregovora o Kosovu, a do tada trajaće tračevi i nagađanja o onima kojima se smeše funkcije i onima koji će sa njih otići. Vučić ima mnogo razloga za otezanje („Vreme“, br. 1545), ali neće moći doveka. Zato hajde da predvidimo drugu polovinu septembra za period kada će sve o novoj srpskoj vladi biti poznato, kao i da će Ana Brnabić ostati na njenom čelu, eto da bar malo relaksiramo stanje anksioznosti koje donosi doba neizvesnosti, da se napravimo da je nešto moguće videti kroz gustu i sve gušću maglu.