Kako su dvanaestoro penzionera zrenjaninskog Dijamanta i rodbina šestoro preminulih radnika ove uljare saznali 23. avgusta da već sedam godina u svojim rukama drže 62,4 odsto fabrike i šta je bilo posle
Uljara Dijamant
Ana Pataki ima srčane tegobe, povišen pritisak, penziju od 5600 dinara, mali stan u skromnoj neomalterisanoj zgradi i 1677 akcija zrenjaninske fabrike ulja Dijamant čija se nominalna vrednost procenjuje na oko 1.3000.000 nemačkih maraka. Ana Pataki prva je na spisku 28 najvećih akcionara najveće uljare na Balkanu, koji predstavljaju 3,3 odsto ukupnog broja akcionara i koji od 1994. godine u svojim rukama drže 62,4 odsto Dijamanta. Podatak da je verovatno najbogatija žiteljka Zrenjanina, Ana Pataki je saznala slušajući vesti na lokalnom radiju 23. avgusta ove godine. „Kad je spiker počeo da čita spisak akcionara, zainteresovala sam se, baš da vidim da li nekog znam. A kad je pročitao moje ime, ako me onda nije pogodio infarkt, nikad neće. Pa ja blage veze o tome nemam. Nisam znala ni kad su se deonice delile, a i da sam znala, ako je to trebalo da se plati, ja nisam mogla da ih kupim.“
Istog dana, na sličan način o svom imetku informisano je još jedanaestoro penzionera, za desetoro stalno zaposlenih (uglavnom rukovodilaca) može se pretpostaviti da su bili obavešteni na vreme, dok je četvoro akcionara umrlo nekoliko godina pre nego što je fabrika uopšte ušla u proces privatizacije; pored njih, zadovoljstvo spoznaje da su već sedam godina jako bogati ljudi nije imalo ni dvoje akcionara preminulih 1996. i 2000. godine. Dosledno poštujući odluke vladine Komisije za ispitivanje zloupotreba u privredi, svi oni platili su krajem avgusta porez na ekstraprofit – grupa obaveštenih, neobaveštenih, živih i pokojnih akcionara tako je zajedničkim snagama obogatila državnu kasu za 1.253.151 nemačku marku!
Ana Pataki
PRIJEM: „Živim sa sestrom. Ona ima penziju 2400 dinara, pa se zajedno nekako snađemo. Najviše nam ode na lekove, pa na račune koje moramo platiti da nam se ne bi nakupilo, a za hranu šta ima. Za hleba se uvek nađe. U uljari sam radila od 1951. do 1986. Od kad sam penzionisana, niko me iz firme nije zvao, čak ni kolege.“
Priča gospođe Pataki u početku liči na uobičajene penzionerske ispovesti, ali obrt od 26. jula ove godine pretvoriće je u zaplet za kojim bi zaplakali svi holivudski scenaristi. Tog dana telefonom je obaveštavaju da će u subotu 28. jula po nju doći šofer koji će je odvesti do fabrike. Na pitanje zašto bi je bilo gde vozili, dobija samo odgovor „Videćete“. Po dolasku u uljaru, Anu odvode u salu koju kako kaže „nikada u životu videla nije“, a posle pola sata čekanja prima je i direktor Savo Knežević. Doček je ljubazan: poslužena je sokom od paradajza, upitana kako je, kako je služi zdravlje.
„Kad sam ispričala da sam bolesna i da nemam za lekove, direktor mi je obećao da će obezbediti vozilo koje će me odvesti u Beograd, do kardiologa. Zahvalila sam na ljubaznosti i rekla da lekare imam i ovde, a da lekove svejedno moram da kupujem. Onda je on pozvao jednu osobu i rekao joj da se ‘gospođi Ani uruči 150 maraka u dinarskoj protivrednosti’. Pitala sam da li je to samo za ovaj mesec ili doživotno, a on mi reče da je doživotno. Pre nego što me šofer vratio kući, dali su mi da potpišem neki papir, a odgovor na pitanje šta potpisujem nisam dobila.“
Istog dana, pored gospođe Ane na razgovoru sa Kneževićem bili su i ostali akcionari – doček je, prema svedočenju malobrojnih koji su pristali da govore o tome, uglavnom bio sličan goreopisanom. Jedini izuzetak za sada je slučaj pokojnog Dušana Radosava: ćerka Dragica ispričala je aktivistima Otpora da je papir koji se pominje u svim pričama potpisao njen brat (inače stalno zaposlen u Dijamantu) kome je Knežević tom prilikom pretio ne obećavši ništa za uzvrat. Osim ovog, zanimljivo je i svedočenje Anke Predić koje jedino pruža odgovor na pitanje kakav su to papir u stvari potpisivali neobavešteni akcionari – ova penzionerka navodi da je prilikom susreta sa direktorom potpisala izjavu o plaćanju poreza na ekstraprofit od deonica. Na primedbu da ona deonice nema, odgovor je bio: „Dobićete!“
Što se ostalih akcionara tiče, iz zdravstvenih razloga oglasili su se uglavnom pisanim izjavama navodeći da nisu znali ništa o akcijama, da nikada nisu primili dividende i da se osećaju iskorišćenim. Takva reakcija usledila je, međutim, tek pošto su aktivisti Otpora na konferenciji za novinare 23. avgusta prvi put obnarodovali misteriozni spisak najvećih akcionara. Sve do tog trenutka, prijemu kod Kneževića niko od pozvanih nije pridavao veću pažnju. Pre odgovora na pitanje šta se sve događalo između 28. jula i 23. avgusta, potrebno je ipak malo vraćanje u prošlost.
UVERTIRA: Priča zvanično počinje 1991. kada je prema tada važećim zakonima privatizovano 20 odsto zrenjaninske uljare – pravi problemi, međutim, nastaju tek 1994. kada je trebalo da se privatizuje ostatak. Obaveštenje o uslovima upisa 80 odsto preostalih akcija stajalo je na oglasnoj tabli fabrike od 7 do 7.15 ujutro, a svi koji su posle tog trenutka otišli u upravu da se raspitaju o detaljima dobili su odgovor da je „sve već završeno“. Uslovi su pak bili više nego povoljni: akcije su mogle da se otkupe uz pomoć Dijamant banke (čiji je osnivač uljara) koja je za tu namenu davala desetogodišnji kredit uz kamatu od 9 odsto i s jednogodišnjim grejs periodom.
Posle toga čaršija je nagađala da je u procesu transformacije uljare mnogo toga bilo mutno, grupa od oko 150 penzionera godinama je tražila svoj deo, a posle aprilskog izveštaja vladine Komisije za ispitivanje zloupotreba stvari su konačno postale nešto jasnije: utvrđeno je da je najveći deo akcija 1994. otkupilo 28 najhrabrijih i najbržih (o ovim nalazima „Vreme“ je već pisalo 31. maja i 30. avgusta 2001). Navodeći da su vlasnici najvećeg dela akcija stekli imovinu zahvaljujući izuzetno povoljnom kreditu, Komisija je tada procenila da će oni morati da plate ukupno šest miliona maraka poreza na ekstradohodak. O konkretnim imenima ni reči. Uprkos tek tad zagolicanoj mašti javnosti, suočeni sa upornim pitanjima o tome ko se nalazi na misterioznoj listi najvećih akcionara, nadležni organi odgovarali su pozivima na legalizam: lista je mesecima čuvana u tajnosti zahvaljujući doslednom poštovanju zakonske odredbe prema kojoj poslovnu tajnu nekog preduzeća određuje samo preduzeće, a imena najvećih akcionara bila su definisana upravo kao poslovna tajna.
U međuvremenu, Narodni pokret Otpor, Centar za unapređenje lokalne samouprave i Ujedinjeni granski sindikati Nezavisnost najavljuju za 13. jun tribinu o privatizaciji Dijamanta na koju pozivaju sekretara Komisije Slobodana Lalovića, potpredsednika republičkog parlamenta Gordanu Čomić i pokrajinskog sekretara za poljoprivredu Igora Kurjačkog. Već ta tribina pokazala je da je tema suviše škakljiva: Savo Knežević pokušaće da zatraži zabranu skupa pozivajući se na autoritet Zorana Đinđića, dok će Čomić i Kurjački otkazati svoj dolazak dva sata pre početka. Na insistiranje prisutnih da prokomentariše problem spiska akcionara, Lalović tom prilikom odgovara: „Nisam znao da vam je stalo da saznate imena, na pamet mi nije palo. Inače, spisak ima Komisija i mogao sam ga poneti. Poslaću vam spisak ako mi dozvoli predsednik Komisije“ („Nezavisni“, jun 20001).
Ukoliko je Lalović u tom trenutku zaista imao spisak, malo čudno zvuči podatak da je 19. juna aktivista Otpora Dušan Juvanin pozvan u zrenjaninski SUP: „Na kako su rekli ‘prijateljski razgovor’ pozvali su me Milinko Vuković, načelnik uprave za privredni kriminal, i Ljubiša Kira, načelnik kriminalističke službe. Navodno, nisu na vreme saznali za održavanje tribine, ministar Mihajlović im je rekao da obavezno prisustvuju, pa su tražili da im kažem šta sve znamo. Odbio sam, tražeći da prvo oni objave podatke koje imaju“, kaže Juvanin za „Vreme“. Gradska skupština u međuvremenu upućuje republičkoj vladi zahtev da joj se dostave svi podaci do kojih je Komisija došla, ali odgovor ni do danas nije stigao.
Dok se čekao spisak, o problemu Dijamanta izjasnili su se i ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović i sam direktor Knežević: na tribini organizovanoj 13. jula Vlahović između ostalog izražava bojazan da će afera „uplašiti strane investitore“, dok se Knežević iz Londona javlja telefonom u program BK Televizije žaleći se kako je uljari „upravo sada“, zbog buke koja se digla, uskraćen velik devizni kredit!
(NE)ZVANIČNAVERZIJA: U situaciji u kojoj institucije ili ćute ili ne znaju ništa, Narodni pokret Otpor poseže za alternativnim izvorima. Iz Privrednog suda 10. avgusta oni dobijaju prepis liste najvećih akcionara, nekoliko dana identična lista stiže im od izvora koji još ne žele da otkriju, a konačno objavljivanje odlaže se dok ne stigne i Lalovićev (pre dva meseca obećan) spisak. „Prvi put kad smo videli spisak, razočarali smo se. Očekivali smo velika imena, a umesto toga dobili neke nepoznate nam ljude. Pošto smo mislili da su nam nešto poturili, čekali smo podatke iz zvaničnih izvora“, priča aktivista Otpora Petar Lacmanović. Za 23. avgust ipak zakazuju konferenciju za novinare, a to jutro stići će i treći spisak – sekretar vladine Komisije šalje im rukom prepisanu listu potpuno identičnu dvema koje su već imali!
Da li je u tom trenutku, nekoliko sati pre konferencije za novinare Otpora, direktor Savo Knežević znao da je poslovna tajna njegove fabrike konačno ugledala svetlost dana? Logično bi bilo zaključiti da nije. Međutim, isto to jutro, u četvrtak 23. avgusta, Knežević se samoinicijativno pojavljuje u gradskom SUP-u. Na pitanje zašto, pokušaće da odgovori načelnik SUP-a Dušan Zlokas: „Direktor nije ništa tražio od nas. Na pitanje o zloupotrebama prilikom privatizacije, rekao je da je sve urađeno po zakonu, a mi smo mu objasnili da će to objasniti kad dođu kolege iz Beograda koje vrše istragu.“ „Pitate me da li je čudno što nas posećuje direktor uljare?“ nastavlja načelnik. „Pa, kod nas dolaze razni ljudi, seljaci, radnici, inteligencija… poštena inteligencija. Kad bih vam rekao ko je sve danas bio kod mene, vama bi bilo još čudnije.“ Da pravog objašnjenja tog dana neće biti Zlokas pokazuje i odgovorom na pitanje o spisku akcionara (koja se tog momenta već čita u vestima): „Spisak će doći kad dođe. Nas interesuje samo da li je sve bilo po zakonu!“
I dok lokalni SUP čeka dalje instrukcije iz Beograda, a gradska skupština odgovor iz vlade, aktivisti Otpora počinju potragu za misterioznim akcionarima: rezultat je pokazao da većina akcionara ili ne zna da poseduje akcije ili je pokojna. Zbog toga se 29. avgusta opet zakazuje konferencija za novinare, a Knežević pokušava da korisno iskoristi vreme: prema podacima Otpora, on i Đuro Kesić (finansijski direktor uljare, direktor Dijamant banke i jedan od najvećih akcionara – sve to istovremeno!) u nedelju 26. avgusta provode ceo dan u banci. Dan kasnije, najveći akcionari opet će biti pozvani na sastanak sa direktorom, a šta se tada događalo za sada ostaje tajna. O tome je naime pristala da priča samo Ana Pataki. „Negde oko 21 čas zvala me je Albertina Blagić (inače zaposlena u Dijamant banci – prim. T.S.) i rekla da Knežević hoće da razgovara sa mnom. Pošto sam već bila upoznata sa situacijom, ja sam odbila, a ona mi je spustila slušalicu“, kaže nam gospođa Ana. Da je i na tom sastanku nepoverljivima (ili suviše pričljivima) nešto ipak ponuđeno pokazuje primer već pomenute ćerke pokojnog Dušana Radosava: iako je najavila učešće na konferenciji za novinare 29. avgusta, ona prekida sve kontakte s aktivistima Otpora. Čaršijom, međutim, kruži priča da je, pozivajući se na nasledna prava, tražila (da li i dobila?) ogromnu kancelariju u upravnoj zgradi! Inače se pretpostavlja da su „dilovi“ sa rukovodstvom razlog za ćutanje nekoliko novopečenih akcionara – npr. Vlajko Živanov, penzioner, koji se od 1994. borio za svoja akcionarska prava i na tribinama bio vrlo glasan, posle objavljivanja imena nije se javio svojim saborcima, a priča se da svakog dana odlazi u bivšu firmu.
U svakom slučaju, pošto se pred novinarima 29. avgusta pojavila Ana Pataki i pošto su pročitana pisma Anke Predić i Živorada Živkovića, svoje pojavljivanje pred javnošću zakazaće i direktor Knežević. Za sada, do zaključenja ovog broja „Vremena“, njegova konferencije za novinare odložena je već dva puta, a u fabrici dobijamo uvek isti odgovor da je „direktor na sastanku“, da mu ni zamenici nisu tu jer su „svi zajedno na sastanku“, i da će javnost biti na vreme obaveštena. U Otporu, međutim, strahuju da će u trenutku kada to obraćanje novinarima konačno bude potvrđeno „stvar biti gotova“, spiskovi usklađeni sa zakonom, odnosno okončan neki dogovor sa nadležnim institucijama. A za sve to, kako se čini, ima i te kakvih mogućnosti: spiskovi kojima Otpor raspolaže (iako dobijeni iz državnih instutucija) nisu zvanični dokumenti, nemaju pečate i potpise, i mogao bi da ih ospori čak i neko mnogo manje vešt od direktora Kneževića.
PITANJA: Otpor je prošle sedmice na adrese više državnih funkcionera uputio zahteve za „preduzimanje svih neophodnih mera“, ali i dalje nije baš jasno ko se, kako i da li se uopšte bavi problemom Dijamanta. U zrenjaninskom tužilaštvu ne možemo da razgovaramo ni sa kim od nadležnih jer su „svi na suđenju“, dok načelnik Zlokas tvrdi da su stvar preuzeli organi republičkog MUP-a i da „mi već dva meseca uporno insistiramo da nešto uradimo“. Sekretar vladine Komisije Slobodan Lalović u razgovoru za „Vreme“ kaže da se ta komisija „u suštini ne bavi tim stvarima“ i „da su nadležni ministarstvo za privatizaciju i MUP“. Zamenik načelnika Uprave kriminalističke policije u Beogradu Miodrag Vuković potvrđuje nam da su „provere u toku“ i da će javnost, iako se radi o složenom predmetu sa mnogo dokumentacije, „biti uskoro obaveštena o svemu“. Imajući u vidu sve navedeno, bilo bi više nego poželjno da nadležni počnu da odgovaraju bar na neka od pitanja koja se nameću.
Kako je moguće da neko poseduje akcije a da o tome ništa ne zna? Na koji način su ljudi preminuli tokom osamdesetih mogli da 1994. podignu kredit i postanu akcionari? Zašto je, posle svega, direktoru bilo neophodno da mu ti „akcionari“ lično potpišu dokument o plaćanju poreza? Neko ko je pre sedam godina kupio akcije sasvim je sigurno morao i do sada da se potpisuje više puta – u Zrenjaninu se pretpostavlja da je to bilo obavljano potpisima deponovanim u Upravi javnih prihoda (čemu u prilog ide i činjenica da se do podataka o akcionarima ne može doći putem uobičajenim za podatke svih ostalih građana – ukucavanjem šifre). Da li je direktor hteo da se za svaki slučaj osigura, rizikujući čak i mogućnost da sve bude otkriveno? Ili je samo Anka Predić potpisala dokument o plaćanju poreza, a ostali neki drugi papir? Logično je i pitanje da li su akcionari uopšte bili akcionari tokom svih ovih godina, ili su na taj spisak uključeni naknadno? Glavna dilema naravno jeste ko je od 1994. primao pozamašne dividende. „Naši akcionari su samo radnici i penzioneri ove firme, i zadovoljni su dividendama koje im se isplaćuju već šestu godinu“, izjavio je Knežević prošle godine („Politika“, 19.10.2000), ali to u datim okolnostima sasvim sigurno nije odgovor na pitanje gde su pare.
Ana Pataki kaže da se kao „najbogatija Zrenjaninka“ oseća jako neprijatno, da je uznemiravaju novinari i da se pomalo plaši. Umesto svih mogućih pitanja, postavlja nam samo jedno: „Da li sam pogrešila što sam sve ovo ispričala?“ „Niste“, odgovaramo sasvim sigurni da u ovom trenutku Savo Knežević ima mnogo preča posla od raščišćavanja odnosa sa većinskim akcionarima svog preduzeća.
Najdraža čestitka
Ubrzo po objavljivanju nalaza vladine Komisije, tokom maja ove godine, zahtevi zrenjaninske javnosti i penzionera za objavljivanjem imena najvećih akcionara postaju sve učestaliji, a optužbe na račun funkiconera sve češće. Umesto odgovora, iz fabrike stižu uopštene tvrdnje da je sve urađeno po zakonu, da bi sredinom maja svim sumnjičavima bilo stavljeno do znanja da rukovodstvo fabrike ipak nije „tikva bez korena“. U lokalnom nedeljniku, Dijamant zakupljuje celu stranicu na kojoj objavljuje čestitku Zorana Đinđića upućenu direktoru Savi Kneževiću zbog zavidnih rezultata u dosadašnjem radu. U uglu zakupljene stranice vidno je odštampano: „Najdraža čestitka.“
Akcionari:
Ana Pataki (1677 akcija), Anka Predić (1676), Savo Knežević – direktor (1676), Živorad Živković (1673), Milan Vlatković (1672), Petar Prentović (1672), Dušan Radosav (1669), Đuro Kesić – finansijski direktor i direktor Dijamant banke (1669), Božidar Vladisavljev (1668), Đerđ Sarvak (1216), Milorad Backović – tehnički direktor (1215), Milovan Dragošev (1215), Nikola Miljević (1212), Borislav Umićević – direktor proizvodnje i razvoja (1211), Milan Pavković (1211), Borivoje Tasić (1005), Savo Vidaković (1004), Rade Kovačević (1004), Vlajko Živanov (884), Mirjana Petrović (884), Borislav Savić (884), Milan Šoklovački (612), Ksenija Đankovački (612), Pera Jokić (612), Natalija Jurišić (612), Milovan Radić (600), Stevan Jurišić (515) i Živojin Gardinovački (500).
Dušan Radosav, Đerđ Sarvak, Nikola Miljević i Borislav Savić umrli su pre nego što je počeo upis akcija, a Savo Vidaković i Mirjana Petrović umrli su 1996. odnosno 2000. godine.
Prema dosadašnjim nezvaničnim podacima nominalna vrednost akcija Dijamanta iznosti 800 nemačkih maraka.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!