Đujić i uveoci

Makar površnim prelistavanjem prošlog broja „Vremena“ (broj 969) čitaoci su mogli da primete pojačano prisustvo četničkih vojvoda. Naslovna strana – saopštenje, pretnja četničkog vojvode Siniše Vučinića, na strani 10 bavili smo se haškom sudbinom ražalovanog vojvode Vojislava Šešelja, a u rubrici „Pošta“ javio se vojvoda Rade Čubrilo. Dakle, u samo jednom broju „Vremena“ pojavljuju se trojica sa ovom titulom. Da li je reč o velikom ili malom broju nije lako utvrditi jer pouzdana evidencija o broju srpskih vojvoda ne postoji. Pokušaje da se do takvog podatka dođe dodatno komplikuju veliki broj četničkih pokreta i udruženja, sporenja oko toga kako se ova titula dobija, ko na nju ima pravo i ko od mnogih koji se kao vojvode predstavljaju to zaista i jeste. Upućeni tvrde da se zvanje vojvode dobija u ratu, jer je reč o vojnom činu, ali mnogobrojni su oni koji su titulu dobili u mirnim vremenima.

Pored titule, trojica vojvoda iz prošlog broja „Vremena“ imaju još nešto zajedničko: svaki od njih je kontroverzan na svoj način. O Vojislavu Šešelju nema ničeg novog što bi moglo da se kaže, ali, podsetimo da je vojvodsku titulu dobio na Vidovdan, 28. juna 1989. godine od u to vreme najstarijeg vojvode Momčila Đujića zbog „naročitih zasluga u borbi za srpski nacionalni interes“. Dakle, Šešelj je prvi na spisku onih koji su titulu dobili u (još) mirnodopskom periodu. Devet godina kasnije, 9. decembra 1998. Đujić je zatražio oproštaj od srpskog naroda za „učinjenu grešku prilikom imenovanja Vojislava Šešelja za četničkog vojvodu“. On je rekao da je „obrisao Vojislava Šešelja iz svih srpskih četnika“ i da mu oduzima čin vojvode zbog toga što je „postao verni saputnik, saradnik i saučesnik Slobodana Miloševića“.

VOJVODE I ATAMANI: Proglašenje Vojislava Šešelja za vojvodu moglo bi da se uzme kao trenutak kada nastaje zbrka. Iako nije bio najstariji živi vojvoda (a jedino taj ima pravo da proizvodi druge u ovo zvanje), Šešelj je vojvodske titule delio šakom i kapom. Kako? Tako što je Đujić posle onog velikog rata emigrirao u Ameriku, pa je Šešelj izračunao da je upravo on najstariji vojvoda na teritoriji srpskih zemalja. Koga je sve Šešelj proglasio za vojvodu prava je enigma. Prema dostupnim podacima, Šešelj je delio titule u dve prilike: 13. maja 1993. godine na Romaniji, kada je za vojvode proglasio Tomislava Nikolića, Jova Ostojića, Mitra Maksimovića Mandu i još petnaest pripadnika svojih dobrovoljačkih odreda (vidi okvir), a godinu dana kasnije još šestoricu. Jedan od te šestorice je i već pomenuti vojvoda Rade Čubrilo.

Prema izvorima „Vremena“ njegova titula je zanimljiva jer postoje nedoumice oko toga ko mu je tačno dodelio. Jedan od sagovornika „Vremena“ tvrdi da postoje fotografije sa njegovog proglašenja, na kojima su on i Šešelj, dok, s druge strane, postoji verzija prema kojoj su Čubrilo i Slavko Aleksić titule dobili direktno od Momčila Đujića. Navodno, Čubrilo čuva barjak koji mu je vojvoda Momčilo Đujić predao u julu 1993. godine u selu Lazarica kod Knina i pod kojim su se borili četnici Dinarske divizije pod Đujićevim vođstvom. Osim što je vojvoda, Čubrilo je od maja prošle godine i kozački ataman. Naime, prošle godine na Ravnoj gori, Čubrilov Pokret srpskih četnika ugostio je dvadesetak kozaka iz Sibira sa atamanom Sergejem Kuzglovim Rodmanom na čelu. On je vojvodu Čubrila promovisao u kozačkog atamana.

Još jedna prilično zanimljiva ličnost sa spiska Šešeljevih vojvoda jeste Oliver Denis Baret, koji je tokom 1991. komandovao Šešeljevim dobrovoljcima u Hercegovini. Jedino što se o njemu pouzdano zna jeste da je bio Šešeljev telohranitelj i da je 1994. u septembru poginuo u pucnjavi u centru Beograda. U jednom od svojih beskonačnih monologa pred Haškim tribunalom, Šešelj je ispričao da je Baretovo pravo ime Mujo Bunjaku, da je po nacionalnosti Albanac, a da je uzeo ime junaka filma Ljubavna priča, kog igra Rajan O’Nil.

KUKURUZ: Vojvoda Siniša Vučinić je verovatno jedini sa ovom titulom koji za sebe komotno može da kaže da je levičar, s obzirom na svoju pripadnost Jugoslovenskoj udruženoj levici (jednoj od desetak partija u kojima je bio član ili osnivač). Karijeru političara počeo je članstvom u SNO-u kod Mirka Jovića, ali je od njih otišao samo posle nekoliko meseci. Postaje predsednik Omladine Konzervativne stranke (predsednik Mihajlo Mladenović), koja postaje član Udružene rojalističke omladine. Osnovao je paravojnu organizaciju Srpski sokolovi. Vučinić se pročuo kada je 28. avgusta 1992. proglašen za „srpskog narodnog vojvodu“. Inicijacija je obavljena na Ozrenu u Republici Srpskoj pod patronatom Srpskog monarhističkog pokreta, Saveza svih Srba sveta, i Srpskog narodnog preporoda. Bio je tri godine predsednik Rojalističkog pokreta, a tada je svoju stranku video kao desničarsku. Osnovao je i Zlatnu ruku čiji je cilj bio likvidacija Genšera, Klasa, Dola i drugih „srbomrzaca“. U istom periodu (1995) smetaju mu i crnci u Beogradu. Na izbore 1996. izašao je kao kandidat koalicije Rojalista i Radikalne stranke „Nikola Pašić“. Dan posle učlanjenja u stranku izabran je za predsednika RS „Nikola Pašić“, 14. decembra 1996, kada je Glavni odbor smenio dotadašnjeg predsednika (Jovan Glamočanin). Za člana Direkcije JUL-a izabran je krajem prošlog veka (2000). Poseduje zlatni pasoš Metafizičke države monarhije Srbske, šta god to bilo. Nakon što je jednom predložio da srpske vojvode pomažu seljacima u kopanju kukuruza, Vojislav Šešelj prozvao ga je „vojvodom za branje kukuruza“. Pre dve godine izrazio je želju da se učlani u Srpsku radikalnu stranku, koja je ostala krajnje uzdržana povodom tog predloga.

POSLEDNJA INICIJACIJA: Poslednje „masovno“ proglašenje vojvoda odigralo se u aprilu 2007. godine, četrdeset dana posle smrti Mila Rakočevića, poslednjeg vojvode, vođe četničkog Ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića, kome je to bila poslednja želja. Tada je proglašeno15 četničkih vojvoda. Među njima su i tadašnji pomoćnik ministra za dijasporu u Vladi Srbije Miodrag Božović i lider Srpske narodne stranke i Srpske liste iz Crne Gore Andrija Mandić, koji nije došao na polaganje zakletve.

Miodrag Božović ispričao je u izjavi za Radio Slobodna Evropa da je čin proglašenja vojvoda obavljen u crkvi Svetog Save u Parizu 17. marta, te da je proglašenje bila poslednja želja četničkog vojvode Mila Rakočevića. Istovremeno, objasnio je šta za njega predstavlja titula četničkog vojvode: „Meni predstavlja jedino satisfakciju da se ne ugasi zvanje vojvoda, jer on je bio poslednji živi vojvoda koji je imao pravo da prenese vojvodstvo. To su počasne titule, to nisu ratne titule. Druga stvar, ljudi koji su predloženi svi su časni i pošteni ljudi i veliki Srbi.“

U maju 2007. vojvode su položile još jednu zakletvu u crkvi svetog Vasilija Ostroškog u Beogradu, uz prisustvo sveštenika Srpske pravoslavne crkve. Na novinarsko pitanje da li smatra neprimerenim činjenicu da visokopozicionirani funkcioner Vlade Srbije prihvata titulu četničkog vojvode, Miodrag Božović je odgovorio: „Pa, nisam ja sebe stavio na spisak. Mene su predložili iz mnogo razloga, verovatno sam nešto zaslužio.“ Govoreći o tome čime je zaslužio čin vojvode, Božović je istakao da je napravio spomenik Pavlu Đurišiću, obišao čitavu našu dijasporu i proputovao čitav svet, obišao sve naše crkve: „To je samo jedan deo koji sam ja uradio za srpstvo.“

Andrija Mandić, koji se nije pojavio ni u Parizu ni u Beogradu na polaganju zakletve, niti je ikada prokomentarisao to što je po Rakočevićevoj želji proglašen za četničkog vojvodu, mogao bi uskoro da ostane bez titule pošto se ni ove godine nije odazvao pozivu da dođe na Ravnu goru i položi zakletvu.

Najstariji od petnaestorice koje je major Rakočević proizveo u vojvodu, Slovenac Uroš Šušterič, koji je u maju došao u Srbiju, izjavio je da bi Mandića trebalo razvojvoditi jer dve godine izbegava da položi zakletvu: „Davno je trebalo da donesemo taj zaključak. Visoki vojvodski savet sada se nije sastao jer smo na Ravnoj gori imali neku promenu programa – imali smo raport garde, pa polaganje venca, pa komemorativni deo kod Čičinog spomenika“, rekao je Šušterič podgoričkim „Vijestima“. Šušterič, koji je od Rakočevića dobio titulu, pošto je za vreme Drugog svetskog rata bio kapetan Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) i ratovao u Resavi i istočnoj Srbiji, kritikovao je Mandića i zato što su u poslednje dve godine čak i oni sa Rakočevićevog spiska koji žive u Kanadi i SAD položili zakletvu: „A on iz Crne Gore ne može. Kako su drugi iz Crne Gore to uradili. To je pitanje vojvodske časti.“

Osim Mandića, po oporuci vojvode Mila Rakočevića titulu su dobila još četvorica iz Crne Gore. Jedan od novoimenovanih vojvoda je i Mileta Pavićević, posetiocima okupljanja na Ravnoj gori poznat kao Srpski Čiča, čovek koji pomalo likom podseća na Dražu Mihailovića, a oblačenjem i držanjem tu sličnost još više potencira. Svoje proglašenje za vojvodu Mileta Pavićević je dočekao sa velikim ushićenjem, rekavši da je to veliki čin koji se ne odbija: „Ima neka sila koja prati. I bog prati sve nas, mi smo u božijim rukama. Meni je dovoljna titula Srpski Čiča, po kojoj me preko 15 miliona Srba iz svih srpskih zemalja zna i javlja se na moje sajtove. Mojoj kući dolazi i Radovan Karadžić i Jovan Rašković i to govori o kakvoj se ličnosti radi. Normalno je da mi je drago da su me ljudi birali. Meni ovo nije nešto značajno, nije to za mene mnogo bitno, jer ja sam čovek slobodan, nikad se nisam krio. Sad, ne znam kako će na to neki političari da gledaju. Ja njima nikad ne verujem mnogo.“ Ako se izuzme to što liči na Dražu, nema drugih zasluga zbog kojih je Pavićević dobio čin vojvode.

Izbor iz pesama novim vojvodama

JUNAK IZ ZABRĐA:
Mitar Maksimović Mando

---

VOJVODO VOJO

Vojvodo Vojo, ti Srpski sine,
stani ispred naroda tvog
i nemoj biti k’o što su drugi,
dostojan budi imena svog.

Da predsednik budeš narod ima želju
oj, vojvodo Vojo, srpski spasitelju.

---

OD ZVORNIKA PA DO UGLJEVIKA

Od Zvornika, od Zvornika pa do Ugljevika
Sve su straže, sve su straže Blagojević Mirka
Sve su straže, sve su straže od vojvode Mirka

A patrole, a patrole sve momci bez šale
komandanta, komandanta Dvorovljaka Lale

izvidnica, izvidnica da vidiš mladića
pod komandom, pod komandom od Luke Simića

ide Mirko, ide Mirko do njeg’ tenk u krvi
a na tenku majstor Šiljo naš tenkista prvi,
a na tenku majstor Šiljo nišandžija prvi

Oj četnici, oj četnici ravne Semberije
zastava se, zastava se sada naša vije
zastava se, zastava se sada srpska vije

---

MANDI ČETNIKU

Oj, Zabrđe, selo moje malo,
tog junaka ti si nama dalo,
mila majko, rodila si ‘tića,
komandanta, oj, Mitra Mandića.

Refren: Mando, Mando, komandante slavni,
srpsku zemlju brani, ustaše tamani

Majevico, nećeš biti tužna,
jer Mandina vojska ne ostaje dužna,
Majevico, nećeš suze liti,
dok je Mande ti ćeš srpska biti.