Duplo uživanje
„Vreme” pre vremena: Novogodišnji dvobroj već u sredu na kiosku
Novogodišnji dvobroj „Vremena“ na većem broju strana donosi ekskluzivne intervjue i priče za uživanje
(1940–2013)
U noći između nedelje i ponedeljka umro je Đorđe Zorkić, novinar i istočnjački mudrac.
Upoznao sam ga u jesen 1969. na Bledu, na mom prvom novinarskom zadatku za Televiziju Zagreb. Tada je radio za Treći program Radio Beograda. Sećam se da smo se nekako zbližili i da sam ga slušao jako pažljivo. Imalo se šta čuti, sve do pre nekoliko nedelja. Sa radija je otišao u Tanjug i bio odličan spoljnopolitički novinar. Godinama je bio dopisnik iz Bangkoka, pokrivajući i indokineske ratove. Tamo se zarazio Istokom, budizmom i svime što uz to ide. Tu je našao i svog najdubljeg sebe, suštinu koja je u njemu čekala.
Bio je savestan, smiren, temeljit i neverovatno obrazovan. Taj je čitao toliko da sam se uvek pitao da kad stiže. Znao je sve i nije oklevao da to podeli sa mlađim novinarima, kojima je bio brižan, strog i temeljit guru. Tanjug je napustio zgađen kad je đavo odneo šalu, ali se ubrzo angažovao oko osnivanja agencije Beta i njenog dizanja na noge. Dobro se čuvao od uloge zvezde, sasvim u skladu sa istočnjačkom mudrošću.
Zbližili smo se opet 1999. i od tada smo se družili porodično i sve bliže. Sećam se da se sa Betom rastao gorko, po odlasku u penziju kad su ga dosta nekorektno ispratili, ali i da je to primio uglavnom filozofski. Ni penzija nije bila neka, ali nekome sklonom budizmu to nije bilo teško; barem se nije žalio. Nikad.
Iz porodičnih razloga, koji ponekad udare neizbežno svakoga od nas, proveo je neko vreme u izvesnom selu u Sremu, živeći u društvu dobrih okolnih seljaka i jednog psa, cepajući drva. Imao sam tada jak utisak da Đorđe uživa u jednostavnom životu, poput kineskog ili japanskog zen kaluđera; kao da je svetleo iznutra.
Novogodišnji dvobroj „Vremena“ na većem broju strana donosi ekskluzivne intervjue i priče za uživanje
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandar Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve