"Pre ulaska u zgradu Vlade niko od nas, sem Nebojše Čovića, nije znao šta je vlast niti kako izgleda zgrada Vlade. Svi mi smo bili ljudi koji nikad u životu tamo nisu ušli, jednako bi bilo da smo ušli u zgradu francuske vlade – i nju smo svi videli tek spolja, tek fasadu, sa ulice", kaže danas Žarko Korać, jedan od potpredsednika ondašnje vlade
Vladu Zorana Đinđića formirala je 25. januara 2001. koalicija Demokratska opozicija Srbije, koju je činilo 18 političkih partija. Vlada je imala 7. potpredsednika.
Zoran Đinđić je imao problem koji je kasnije imala svaka vlada – a u njegovoj je bila koalicija od 18 stranaka – kako da napravi efikasnu vladu. Uspeo je: on je Vladu podelio na dva dela, na politički deo u kojem su bili potpredsednici, lideri DOS-a, ne svi, ali on je gledao da svaka stranka ima ili potpredsednika ili ministra. To je bio Kolegijum Vlade, koji je sazivao nekad i dva-tri puta dnevno. To su, inače, DSS i Vojislav Koštunica stalno napadali, da nije po zakonu ili Ustavu. Tu su se donosile najkrupnije političke odluke uz, naravno, Predsedništvo DOS-a, koje se sastajalo znatno ređe i bilo znatno manje efikasno.
Uz to, postojao je i ekonomski deo Vlade koji se posebno sa njim sastajao. Ja sam, na primer, bio u političkom delu Vlade i mene je zvao oko problema iz prosvete, zdravstva, informisanja, ali nikada nisam prisustvovao sednicama ekonomskog dela Vlade, gde su bili Pitić, Đelić, Vlahović: s njima je on posebno sedeo i rešavao stvari. Njemu je bilo svejedno da li potpredsednici Vlade rade, on je od njih očekivao političku podršku, a rad je očekivao od ministara i stalno je tražio rezultate, davao zaduženja i rokove.
Đinđić je uradio ono što je vrlo retko za naše prilike, dao je šansu nekim mladim školovanim ljudima u koje je imao poverenje i mislio da će oni, koji su bili na Zapadu gde su stekli obrazovanje, pomoći da Vlada radi efikasno.
Jednom mi je rekao: što se tiče potpredsednikâ Vlade, oni ne moraju ništa da rade, važno je da su tu i da se mogu sa njima dogovoriti o političkim odlukama, a sa ministrima i ostalima, drugim delom Vlade, dogovarale su se konkretne odluke.
Danas se u Vladi odluke često donose preglasavanjem. Toga u Đinđićevoj Vladi nije bilo: kad je do takve situacije, a to je bilo retko, došlo, on je predlog povlačio sa obrazloženjem da stvar nije zrela da se o njoj odlučuje i onda se to vraćalo na Kolegijum Vlade na novu raspravu.
Jedno ne sme da se zaboravi: Zoran Đinđić nije kontrolisao dve stvari, tada je postojala ta fantomska srpsko-crnogorska država sa crnogorskom stranom, strankom Mila Đukanovića, koji nije ni učestvovao u izborima: nije uopšte imao kontrolu nad vojskom i spoljnom politikom. To je pripadalo Koštunici i to je jedinstvena pozicija vlade koja je faktički na vlasti, a ne kontroliše ključne stvari. Đinđić je sam vodio svoju spoljnu politiku, on je putovao i organizovao susrete. Ni nad vojskom nikakve ingerencije nije imao, i to je jedinstveno.
PRVI TRENUCI VLADE: Kad smo izabrani u Skupštini Srbije, još dok je trajala ta sednica kurir je Zoranu Đinđiću doneo pismo u kome je Rade Marković dao ostavku. U tom pismu piše – ono postoji danas kao dokument – da ostavku daje u dogovoru sa Koštunicom. To se događa tek tri meseca od prvog zahteva za njegovu smenu, iako smo mi na Predsedništvu DOS-a bar deset puta glasali da se on smeni. Zoran Đinđić je to primio k znanju i tako se i završila sednica.
Nakon toga smo ušli u zgradu Vlade; pre toga niko od nas, sem Nebojše Čovića, nije bio, a jedino je Zoran Đinđić od svih nas imao neko iskustvo sa državnom upravom, jer je šest meseci bio gradonačelnik Beograda. Koliko god je to težak posao, to ipak nije isto kao biti u Vladi. Mi svi smo bili ljudi koji nikad u životu nisu ušli u zgradu Vlade, jednako bi bilo da smo ušli u zgradu francuske vlade, i nju smo svi videli tek spolja, tek fasadu, sa ulice.
Tada smo održali prvu sednicu Vlade i ona je imala samo dve tačke dnevnog reda: konstituisanje i smenu Radeta Markovića, jer Đinđić nije hteo da ovaj podnese ostavku, nego da ga smeni Vlada. Njegova smena bila je prva odluka Vlade, jer smo mi znali da je on kriminalac i ubica i da će na kraju odgovarati za ono šta je radio.
NOVA VLADA, STARI KADROVI: Naš ulazak u zgradu Vlade, to je bilo potpuno fascinantno. Pre toga je samo sekretarica Vlade Maja Tasić otišla tamo da odredi u kojoj će ko sobi biti. Kad smo ušli, tog januara 2001. godine, zatekli smo neke potpuno preplašene ljude koji nas u strahu gledaju. Među njima, na primer, i one koji su se bavili medijima, koje je Aleksandar Vučić doveo dok je on bio ministar informisanja. Kasnije je Vladimir Popović sve njih odatle izbacio i rekao da mu ne pada na pamet da radi sa ljudima koji su u Vučićevo vreme učestvovali u gušenju medija. Možete zamisliti: gomila uplašenih ljudi gleda u nas, a mi nikada u toj zgradi nismo bili i niko od nas nije znao kako, u stvari, funkcioniše Vlada. Sami smo morali da učimo iz početka: kako izgleda zgrada, šta i kako treba da se radi. Uz to smo imali strašan pritisak medija, stalno su dolazili novinari i opisivali Vladu i kancelarije i nas i svi su imali neke ideje. Sve je to podsećalo na neko postrevolucionarno vreme kada svako misli – što je simpatično, ali i nerealno – da je vlast sada opšta i zajednička i da svako ima jednaka prava da upravlja državom.
Đinđić je Vladu napravio onako kako je Bil Gejts shvatao vođenje Majkrosofta.
NEREVANŠIZAM: Mi smo se u prvo vreme našli u čudu, jer malo nas je dovelo sa sobom ljude koje zna. U početku je u Vladi bilo najmanje dve trećine ljudi koje smo tu zatekli, posle se taj broj nešto smanjio. Za neke od njih smo znali da su bili naši politički protivnici, drugi su govorili: šta sam ja mogao, ja sam morao da radim ono šta mi se kaže. To je bila nenormalna pozicija: imali smo državni aparat u kojem je Slobodan Milošević pred kraj svog mandata napravio strašnu selekciju. Uverio sam se na vlastitom primeru, dobio sam vozača koji je bio simpatizer Srpskog pokreta obnove i opozicija, koji je za vreme Miloševića dobijao najgore poslove i bio potpuno diskriminisan. Mi smo bili svesni da smo tu zatekli ljude koji su prošli strašnu filtraciju i znali smo da su protiv nas.
Međutim, moram da kažem, Zoran Đinđić je pokazao veliku toleranciju prema mnogo kome. Ironija je da je on ubijen i protiv njega je izvršena odmazda, a istovremeno je on možda najviše učinio da ne bude totalnog revanšizma, jer je – osim u tadašnjoj vladi – pre njega bilo logično da svi dovode svoje rođake, prijatelje i stranačke kolege na mesta u administraciji. Nešto ljudi je za naše vlade došlo, ali neuporedivo manje nego što je to danas.
Mi smo veliki deo Miloševićevog aparata u Vladi nasledili, čak su ostali i savetnici iz njegovog vremena i oni to znaju najbolje, jer ih je vrlo malo izgubilo posao. Đinđić je mislio da Srbija ne može da živi na tim večitim podelama i da se u jednom trenutku bar tu mora napraviti rez. Neki ljudi su se vrlo brzo prilagodili.
Ne znam da li je to bila greška, gledajući iz današnje perspektive. Za mene je prvi kriterijum da li je neko stručan i u stanju da radi svoj posao. Pokazalo se da neki to nisu bili u stanju, ali je bilo i vrlo profesionalnih ljudi u Vladi za koje ne mislim da je greška što su ostali. Nisam bio srećan što moram da sarađujem sa nekima od njih, ali sam bio zadovoljan njihovim profesionalnim radom. Neke je ipak trebalo skloniti iz Vlade, jer smo se posle uverili da su oni radili dosta sistematsku opstrukciju, ali stvar je bila u tome što je DOS tada imao veliku moralnu težinu: mi smo negde do juna, dok Koštunica nije napao izručenje Miloševića i izašao iz Vlade, imali veliki autoritet i oni se tada nisu „isticali“. Kasnije smo doznali da su se najpre upripodobili i pokazivali neko drugo lice u strahu da ne izgube posao, a nakon toga počeli da daju podatke iz Vlade koji nisu bili tajni, ali nije uobičajeno da se pojavljuju u medijima, da su se napravile veze s tabloidima, ali to je bilo u drugoj polovini 2001.
SMEŠNO I TUŽNO: Sećam se da je auto koji sam dobio na korišćenje imao pokvaren menjač – imao je rupu na menjaču – i moj vozač je rekao: ovo će da nam se raspadne negde usput. Sećam se da je Jožef Kasa jednom došao na Kolegijum Vlade – Kasa se, inače, dosta lako naljuti – i da je sav ceptio, jer su on i vozač gurali pokvareni auto negde s autoputa kod Subotice. Bukvalno se tresao od besa: on je gurao auto dok je vozač pokušavao da upali motor.
Jednom se desilo, u samom početku, da je u Vladu došao jedan britanski novinar i da mu je, dok smo razgovarali u Vladi, ukradena jakna. Ja sam bio očajan zbog toga, to je bilo strašno neprijatno. To je pokazalo da je u Vladi, bar u početku, bilo dosta haosa i da mi nismo znali ko tamo uopšte radi. Pozvali smo obezbeđenje koje se rastrčalo po zgradi, ali jakne nije bilo. Onda je gost-novinar, tako tipičan Englez, rekao da nema veze, da je jakna ionako stara. On je ispao džentlmen, ali nama je bilo ekstremno neprijatno. I meni je negde na samom početku ukraden mobilni telefon, ništa posebno, bedni aparat… bilo je krađa u početku. Sa druge strane, Zoran Đinđić je ušao u kabinet Mirka Marjanovića u kojem je sve ostalo isto, i slike i nameštaj, sve onako kako je ostavljeno. On, inače, nije imao nikakve zahteve, rekao je samo da mu oslobode sto da može da radi.
Ali, zatekli smo šta smo zatekli i počeli da radimo u situaciji kad je jedini kontinuitet u tom trenutku bio administrativni aparat i ti savetnici koji su služili jednom groznom režimu. I kasnije je tek poneko doveo nekog savetnika, promenjeni su bili jedino šefovi kabineta.
OBEZBEĐENJE: Nismo ni obezbeđenje menjali. Sećamo se svi onog marta 2003. kada se postavilo pitanje da li upravnik zgrade, čiji portir ne otvara vrata premijeru, radi svoj posao; on je bio treći upravnik po redu, dvojica su bila smenjena pre toga. Jedan zbog toga što je dozvoljavao da Bogoljub Karić u Vladu uđe kad mu padne na pamet, da šeta po Vladi od kabineta do kabineta i da ga niko ništa ne pita ili barem najavi dolazak. Neki u Vladi su zadržali svoje obezbeđenje, i Zoran Đinđić; to je danas pitanje za veliku raspravu, ali tada se mislilo da treba verovati onima koji su u obezbeđenju bili i u vreme kad smo bili u opoziciji i kad su i njihove glave bile ugrožene. Problem je bio što su ti ljudi često imali sumnjive prošlosti, ali Đinđić se time nije bavio. Uz to, i procena policije je bila kompromitovana i to je bila pat-situacija: policija nije trpela dovedeno obezbeđenje, a sa druge strane i njihove biografije profesionalnih pripadnika policije su bile problematične. To je bio problem koji nismo mogli da rešimo. Sećam se da je prilikom izbora starešina u policiji, to je bila tema Kolegijuma Vlade, bio problem: svi su bili na Kosovu, svi su učestvovali u tome, jedini kriterijum je da li su pljačkali, krali i ubijali ili nisu i izabrani su ljudi za koje nismo imali takve podatke. Na kraju se, naime, ispostavilo da su na Kosovu bili svi, od policajaca do one železničke jedinice za pratnju vozova ili rečne policije; ne kažem da su oni činili zločine, ali činjenica je da su bili na Kosovu.
To je bila nerešiva situacija. Istovremeno, Srbija nije imala dovoljno struje i mi smo te zime – ljudi su to zaboravili – za prioritet imali donacije struje. Bili smo izbačeni iz svih institucija i Đinđić je praktično sam organizovao donatorsku konferenciju i putovao po svetu. Za mene je fascinantno da je on uspeo u dve godine da ojačava svoj uticaj kao premijer, to je fenomen u srpskoj istoriji. Kad se realno pogleda, sem podrške građana u prvoj godini dana, sve ostalo je bilo protiv njega: 18 stranaka, svaki dan neko ima neki zahtev koji stavlja pred njega… Meni ga je prosto bilo žao, koliko problema je svaki dan imao da reši.
KRAJ: Za sve vreme trajanja naše vlade, kamere nisu ni snimale bilo šta osim ulaza u zgradu Vlade, okolina se snima tek nakon atentata. Lično mislim da bi ubice našle drugi način da ga ubiju, oni su, konačno, to više puta i pokušavali. Problem je u tome što je postojala zavera unutar države, unutar policije. Mislim da je on vrlo teško mogao da se spase, jer njega je ubila država. Njega nije ubila grupa kriminalaca, nego sama država, i Zvezdan Jovanović i Milorad Ulemek Legija imali su legitimacije oficira MUP-a. Uz to, od početka je protiv Đinđića vođena kampanja, delimično i iz inostranstva – hrvatski nedeljnik „Nacional“, na primer – ali i iz kabineta Koštunice. Slažem se sa krivičnom prijavom Srđe Popovića. Mislim da jeste prelomni trenutak u kojem najpopularnija ličnost tada u Jugoslaviji i Srbiji, Vojislav Koštunica, podrži oružanu pobunu: to je kraj. Po meni su dve tačke prelomne, prva 28. juna kad se Milošević izručuje Hagu i kad Koštunica te večeri na televiziji kaže da je napravljen državni udar, a sledeći je trenutak novembar, pobuna Crvenih beretki, dolazak Bracanovića na vlast u Državnoj bezbednosti. Posle toga, pripremljen je obračun sa njima, ali oni su bili brži.
Voleo bih da je neko od nas mogao da ga zaštiti, ali ne vidim kako ga se moglo uopšte zaštititi kad ga je ubio kriminalizovani deo države.
Iz ekspozea Zorana Đinđića, 25. januara 2001.
Zoran Đinđić je, u ekspozeu pred poslanicima Skupštine Srbije, istakao da je Vlada, koja danas treba da bude izabrana, dobila mandat naroda da sprovede promene, a ne da vlada.
Mandatar je rekao je da današnji dan vidi kao početak sprovođenja nacionalnog konsenzusa za korenite promene.
Da bi se vratio kredibilitet zemlje, neophodna je opšta politička stabilnost u regionu – regulisanje odnosa Srbije i Crne Gore, suzbijanje terorizma na jugu Srbije i pronalaženje načina za suživot Srbije i Kosova, rekao je Đinđić.
Prema njegovim rečima, drugi uslov su stabilne demokratske institucije u Srbiji, zatim dobro zakonodavstvo, kvalitetna saobraćajna infrastruktura i kvalifikovana i pouzdana radna snaga.
„Kolegama iz Crne Gore predlažemo da u redefinisanju odnosa pođu od principa najmanjeg rizika, a to je reforma postojeće države, radije nego stvaranje novih država“, istakao je on.
Đinđić je Albancima sa Kosova poručio da „svoje ekonomske i ljudske interese danas i ubuduće mogu da ostvare samo u saradnji sa Srbijom i preko Srbije, jer ona postaje motor regionalnog razvoja“.
Kada je reč o jugu Srbije, Đinđić je kazao da je „naše rešenje da se lokalno albansko stanovništvo uključi u politički i socijalni život Srbije, a terorizam beskompromisno suzbije“.
Kao preduslov za ozbiljne reforme naveo je da se mora svesti račun sa kriminalom i zloupotrebama iz proteklih deset godina.
U najskorijem roku treba rasvetliti najteža krivična dela, ubistva i otmice, rekao je on i najavio osnivanje komisije koja će ispitati umešanost državnih službi u teška krivična dela.
Pred licem pravde moraju se naći i oni koji su ukaljali našu zemlju i naciju čineći zločine nad decom i ženama, a krijući se iza tobožnje patriotske misije, rekao je on i dodao da će odgovarati i oni koji su počinili ekonomski zločin.
Uspeh Vlade u obračunu sa kriminalom biće uverljiv samo ako se stvore instrumenti koji će kontrolisati i ovu vladu, ocenio je Đinđić i najavio paket zakona posvećen tome.
Mandatar je naveo da ubuduće neće biti otkupa funkcionerskih stanova, privatnih poslova preko države, plaćenog članstva u upravnim odborima, primanja skupih poklona…
Đinđić je kao strateški cilj naveo da treba da postanemo zemlja stabilnih institucija i visokokvalifikovane radne snage, društvo sa preovlađujućom srednjom klasom, povećanim životnim standardom i zapošljavanjem.
„Naša strategija mora biti u privlačenju investicija da bi se u naredne četiri godine Srbija vratila poslu. Nakon 10 godina propadanja treba nam istinski ‘nju dil’, najdinamičniji ekonomski razvoj od Drugog svetskog rata“, kazao je Đinđić, dodajući da se očekuju velike strane investicije u poljoprivredu, saobraćaj i energetiku.
On je kao još jedan cilj naveo da najkasnije za 10 godina naša zemlja postane član Evropske unije.
Mandatar republičke vlade je kazao da će Vlada raditi na utvrđivanju jasnog stanja finansija, imovine, obaveza i prava u Srbiji, da će izvršiti finansijsku deblokadu privrede, uspostaviti jasnu vlasničku strukturu, kompletirati zakonodavstvo koje omogućava neometan poslovni saobraćaj, uspostaviti novu poresku politiku…
Govoreći o privatizaciji, Đinđić je istakao da je neophodno uspostaviti niz nezavisnih kontrolnih mehanizama koji će nadgledati finansijske operacije i svedočiti o njihovoj korektnosti.
Najavio je zakon o vraćanju oduzete imovine i da se porodici Karađorđević vrati državljanstvo i omogući povratak u Beli dvor.
Đinđić je rekao da će se parlamentu predložiti uvođenje institucije narodnog advokata, tzv. ombudsmana, kao mesta sa autoritetom i ovlašćenjima, gde će građani dostavljati svoje prigovore na rad Vlade.
Naglašavajući da je ova vlada „vlada velikih reformi i energičnih akcija“, Đinđić je kazao da je sastavljena od dva dela – prvi, koji je neka vrsta tima za strategiju i prioritete, čine predstavnici stranaka DOS-a, a „drugi su eksperti ne iz sveta teorije, već prakse“.
Kada je reč o strukturi ministarstava, on je kazao da su neka prekomponovana, a neka transformisana u sekretarijate i agencije i dodao da je, kao nepotrebno, ukinuto Ministarstvo za informacije „jer u demokratskoj Srbiji nema cenzure“.
Đinđić je rekao da je namera Vlade da u narednih pola godine osnuje ministarstvo za upravljanje prirodnim resursima i zaštitu životne sredine.
„Najmanje što možemo obećati je da će to biti vlada brzine, efikasnosti i transparentnosti. Na svaki problem ćemo reagovati odmah, reći istinu i predložiti rešenje. Nećemo lagati i nećemo krasti“, naglasio je Đinđić.
Navodeći da Vlada nema „čarobni štapić“, on je rekao da su znanje i energija ono što ima i da će, uz podršku građana, uspeti.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
