Diskriminacija Zakona o zabrani diskriminacije

Šta je sve pokazao propali pokušaj izbora poverenika za ravnopravnost, a koga je prema Zakonu o zabrani diskriminacije trebalo izabrati do 1. marta? Pokazao je pre svega da država na problem diskriminacije gleda tek iz prikrajka, da joj nisu od naročite važnosti ni taj zakon ni funkcija poverenika jer nije na vreme razmišljala, jer se svega setila kad je prošlo dvanaest, a čak ni tada nije se potrudila da nađe kandidate koji ispunjavaju zakonom propisane uslove. Povrh toga, pokazala je da ne želi da u ulozi poverenika za zaštitu ravnopravnosti, nezavisnog državnog organa, udela ima i civilni sektor. Moglo bi se reći da je reč o još jednom pokušaju osujećenja formiranja četvrte grane državne vlasti – civilne vlasti (pored zakonodavne, sudske i izvršne), a koja je kod nas u samom začetku.

Zanimljivo je da je među troje prijavljenih kandidata samo jedan ispunjavao sve zakonom propisane uslove: završen Pravni fakultet, najmanje deset godina iskustva u oblasti zaštite ljudskih prava, kao i moralne i stručne kvalitete. No, svejedno, nije izabran. Njegovo ime je Goran Miletić, za poverenika ga je kandidovao LDP, a podržao ogroman deo civilnog sektora, tačnije 211 nevladinih organizacija sa Koalicijom protiv diskriminacije na čelu. Miletić je i jedini kandidat koji je prijavljen u regularno propisanom roku. Njegovom radu u oblasti zaštite prava svih manjinskih grupa u Srbiji nije se imalo šta prigovoriti. Čak je i Nada Kolundžija iz Demokratske stranke, koja je Miletićevu kandidaturu na javnom saslušanju „oborila“, nakon svega priznala da je njegova karijera u oblasti borbe za ravnopravnost „fascinantna“. No, nešto ga je ipak moralo diskvalifikovati. Miletić je otpao jer se, verovatno u panici od najezde nezavisnog, civilnog sektora, u poslednjem trenutku iz rukava izvukao nekakav četvrti uslov za funkciju poverenika, u zakonu nepostojeći, a to je veliko iskustvo u sudnici. I pored iskustva u pravnim poslovima, Miletić po mišljenju Odbora za ustavna pitanja ipak nije imao ono što je najednom postao uslov broj jedan – sudsku praksu. Zanimljivo je i to da nikome do sada, bilo od poverenika bilo ombudsmana i njihovih timova, nije tražen prethodni rad u sudnici, pa tako ni pravedni zakon nije predvideo da jedino poverenik za ravnopravnost mora biti sudski ekspert. No nekako je to ispalo zgodno, pa je skupštinski Odbor za ustavna pitanja odlučio da se idealni kandidat još nije pojavio i izbore proglasio neuspelim.

Valja pomenuti i preostala dva kandidata, od kojih je jedan na kraju odustao, a drugi u stvari nije ni imao nameru da se kandiduje. Ako ćemo iskreno, niko iz vladajuće koalicije nije ni razmišljao o povereniku za ravnopravnost. Tek kada je prošao rok za kandidaturu, ali ne zato što je prošao rok nego zato što je druga strana dala dovoljno jakog kandidata, trebalo je brže-bolje ponuditi i nekog svog. Tako je Demokratska stranka, nedelju dana posle isteka roka koji je odredila predsednica Skupštine, predložila Milutina Đuričića, doktora pravnih nauka, nekadašnjeg sudiju Ustavnog suda, saradnika Ministarstva za ljudska i manjinska prava. Odmah se oglasila i Koalicija protiv diskriminacije, rekavši da se iz podataka ne vidi da ovaj kandidat ispunjava zakonske uslove i da se iz njegove biografije ne vidi da se bavio diskriminacijom, manjinskim ili ljudskim pravima u periodu od 10 godina. Kad je počelo i zadiranje u dalju prošlost, pa nađeno da je Đuričić 1994. učestvovao u pisanju nekakvog „pamfleta“ tadašnjeg Ministarstva za informacije pod nazivom „Rečnik zabluda: sto neistina o Srbiji i srpskom narodu i odgovori na njih“, gde se otvoreno stavio na stranu Slobodana Miloševića, nakon svega, ovaj kandidat se i sam povukao sa izbora.

Na javnom saslušanju tako su ostali Goran Miletić i Gordana Ćušić, koja je inače prvi zamenik građanskog branioca za grad Beograd. Gordana Ćušić je pre svega ovoga, kažu „očevici“, pokazala interesovanje za skupštinski rad, ali, kako je i sama rekla, nije ni pomišljala na mesto poverenika za ravnopravnost. U javnosti je, međutim, rečeno da se ona sama kandidovala za poverenika, što je čak protivno zakonu u kome piše da kandidate mogu jedino predložiti poslaničke grupe. Primedbu Čedomira Jovanovića da u ovoj kandidaturi postoje formalno-pravne manjkavosti, predsednica Skupštine i Odbora za ustavna pitanja Slavica Đukić-Dejanović je odbacila, rekavši da u zakonu u stvari piše da poslaničke grupe imaju pravo, ali ne i obavezu da predlažu kandidata za poverenika. Kako bilo, kandidatura Gordane Ćušić po mnogo čemu nije prošla slavno, pa nikome nije poslužilo na čast što je žena „gurnuta“ u vrzino kolo samo da bi bila protivteža nekome ili nečemu.

Sada je na pomolu druga trka za mesto poverenika i valja zauzeti novi start. Koliko je „Vremenu“ poznato, od Gorana Miletića i u tim novim izborima neće se odustajati. Uostalom, što se izjašnjavanja o njegovoj kandidaturi tiče, na sednici Odbora za ustavna pitanja jedan glas, glas Čedomira Jovanovića, bio je „za“, ostali su bili uzdržani, ali „protiv“ – niko.