Dim nad Beogradom

Sa vrelim beogradskim nedeljnim jutrom 8. avgusta stigli su i oblaci dima. Stanovnici širom grada, najpre u opštinama na severu – Paliluli, Starom gradu, Zemunu – osetili su smrad koji je ponegde bio dovoljno jak da peče i štipa: ponovo je gorela Vinča, jedna od najvećih neuređenih deponija u Evropi. Stanice Agencije za zaštitu životne sredine pokazivale su visoke koncentracije štetnih čestica – u jednoj stanici u centru grada detektovano je čak 177 mikrograma čestica PM10 po metru kubnom, u drugoj 159. Po pravilima Evropske unije, najgoru moguću ocenu kvaliteta vazduha dobijaju sve vrednosti više od 150.

Mada će u kasnijim zvaničnim saopštenjima biti reči o brzom odgovoru vatrogasne službe, inspekcija i komunalne policije, Beograđani su satima bili ostavljeni sami: nije bilo zvaničnih upozorenja ni pre, ni tokom najgoreg perioda zagađenja, oko podneva. Nešto kasnije, u rano popodne, Agencija za zaštitu životne sredine i Ministarstvo objaviće svoje jedino saopštenje, u kojem će se, umesto informisanja građana o problemu javnog zdravlja prvog reda, podrobno potruditi da umanje opasnost situacije.

„Podaci Agencije pokazuju da su vrednosti (PM 10) u narednim časovima opale“, piše u saopštenju Ministarstva zaštite životne sredine, „i većina je ispod granične vrednosti, poput stanice Stari grad, gde je već u 14 časova vrednost pala na 27 mikrograma“.

Međutim, u roku od samo nekoliko sati, vrednosti PM10 i drugih štetnih materija o kojima u saopštenju Ministarstva nije ni bilo reči, ponovo su skočile. U šest popodne ista ta stanica u Starom gradu pokazivala je vrednost PM10 od 140 mikrograma po kubnom metru.

foto: eko straža

NEUREĐENA DEPONIJA

Uzrok požara je ovde najmanje važan. Požari su na deponijama smeća relativno česta pojava. Jedan relevantan izveštaj američke agencije FEMA iz 2001. godine procenio je da se u SAD godišnje desi oko 8300 požara na deponijama. I u daleko pažljivijoj Evropi požari su svejedno česti, mada uglavnom manjeg intenziteta, i pored činjenice da se gotovo sve deponije u EU uređuju i saniraju, najčešće dnevnim nanošenjem slojeva zemlje ili posebnih izolujućih materijala.

Deponija Vinča, koja se neprekidno puni od 1977. godine, nije jedna od njih. U pitanju je jedna od najvećih neuređenih deponija u Evropi, na koju se dnevno ostavi više hiljada tona otpada, što građevinskog, što smeća iz domaćinstava iz većine beogradskih opština. U letnjim mesecima visoke temperature, zapaljivi materijali, hemikalije i otpad mahom organskog porekla prave idealne uslove za požar. Požare je na takvim đubrištima nemoguće zaustaviti niti istražiti; dokle god je Vinča otvorena deponija, možemo se jedino nadati da oni neće biti česti i da će se pravovremeno lokalizovati.

PROBIJANJE ROKOVA

Požar 8. avgusta dogodio se u nezgodno vreme po aktuelne upravnike deponije. Naime, deponijom od prošle godine ne upravlja Gradska čistoća, već privatna kompanija „Beo čista energija d.o.o.“, koju je 2017. pokrenuo bivši direktor „Energoprojekta“ Vladimir Milovanović. „Beo čista energija“ je u javno-privatnom partnerstvu sa Gradom Beogradom i međunarodnim konzorcijumom kojem će grad, na ime usluga uklanjanja otpada, plaćati 38 miliona evra godišnje. U okviru projekta sređivanja deponije Vinča, stara deponija se zatvara, a odmah pored nje otvara se nov kompleks koji pored nove, uređene deponije, čine i različita postrojenja za sanaciju i upotrebu otpada, uključujući elektranu, tj. postrojenje za pretvaranje otpada u električnu energiju (snage 30 MW) i grejni gas (56,5 MW).

Međutim, rokovi za sanaciju i zatvaranje stare deponije (trebalo je da budu započeti do 31. januara ove godine) probijeni su, kako navodi kompanija „Beo čista energija“, zbog otežanih uslova u vreme pandemije, kao i zbog sanacije postojećih klizišta i mnogobrojnih tzv. dubinskih požara koji nastaju spontanim sagorevanjem zakopanih, zapaljivih materijala usled povišenih temperatura u unutrašnjosti deponija. Pošto je ova kompanija prvobitno najavila pomeranje roka za „prvu polovinu“ 2021. godine, što je takođe probijeno, trenutno nije poznato kada će stara deponija najzad biti zatvorena za nov otpad.

DISKUTABILNO SPALJIVANJE OTPADA

U svakom slučaju, bilo koje rešenje je u ovom trenutku bolje od otvorene deponije nadomak Dunava koja je, u najgorim trenucima, dostizala „visinu“ otpada i do 80 metara. Adekvatnim pokrivanjem i sanacijom otpada, kao i njegovom upotrebom u postrojenju za pretvaranje otpada u energiju, verovatnoća novih (površinskih) požara bila bi smanjena na minimum.

Međutim, projekat kojim rukovodi „Beo čista energija“ neće obavezno značiti da će vazduh u Beogradu biti čistiji. Naime, koliko god ono bilo poželjnije od neuređenih deponija, spaljivanje otpada je sve kontroverznija tema, pre svega u okvirima EU. Prvo i najvažnije, postrojenja za spaljivanje otpada i sama su potencijalno veliki zagađivači. Po jednom istraživanju koje je sprovela konsultantska firma Eunomia za organizaciju ClientEarth, objavljenom ove godine, britanska postrojenja za spaljivanje otpada drugi su najgori zagađivači u zemlji, odmah posle termoelektrana – emituju više štetnih gasova od rafinerija koje rade na prirodni gas. U Evropskoj uniji, 27 odsto đubreta iz domaćinstava spaljuje se u elektranama, što proizvodi gotovo 100 miliona tona CO2 godišnje.

Naravno, nije ista stvar govoriti o važnosti emisije CO2 u Evropskoj uniji i u Srbiji, u kojoj je dominantan izvor energije još uvek ugalj. Ali postrojenja za pretvaranje otpada u energiju, u zavisnosti od nivoa zaštite, emituju mnoge supstance koje utiču na kvalitet vazduha, uključujući one čije se koncentracije u Srbiji ne mere – na primer dioksine, ukoliko se ne primenjuju adekvatne mere (koje se, u slučaju dioksina, sastoje pre svega u kontroli temperature spaljivanja).

foto: eko straža

HRONIČAN PROBLEM SA ZAGAĐENJEM VAZDUHA

Ukoliko postrojenje koje „Beo čista energija“ gradi na novoj deponiji u Vinči ne bude temeljno opremljeno za kontrolu emisije štetnih supstanci, problem percepcije vazdušnog zagađenja u Beogradu biće samo produbljen. Jer, kvalitet vazduha u Beogradu je akutna tema: javlja se kada zimi počne sezona loženja, kada vetrovi donesu čestice iz Sahare, kada gori Vinča – ali on se ne meri samo tim pojedinim maksimumima.

Kako je pisalo u uticajnom izveštaju Svetske zdravstvene organizacije o smrtnosti usled vazdušnog zagađenja u Srbiji, koji je bio objavljen 2019. godine, hronični problem društva su prevelike prosečne vrednosti zagađenja. Mada ne važi za najzagađeniji grad u Srbiji, Beograd beleži prosečne vrednosti zagađenja česticama PM10 i PM2,5 od oko 45, odnosno 30 mikrograma po kubnom metru, tokom petogodišnjeg perioda zaključno sa 2015. Ove vrednosti su u međuvremenu verovatno i nešto više. Drugim rečima, Beograd je u proseku „srednje zagađen“ po merilima koje koristi EU (CAQI, tj. „zajednični indeks kvaliteta vazduha“).

U takvim uslovima je u toku izgradnja postrojenja za spaljivanje otpada, potencijalno ozbiljnog emitera štetnih supstanci, u blizini grada. Problem otvorene deponije bio je godinama toliko veliki da svako rešenje izgleda kao blagoslov, ali ne treba ispustiti iz vida činjenicu da beogradski vazduh nije opasan samo onda kada ima dima koji smrdi, peče i štipa.

Nažalost, kada nema tako plastičnih pokazatelja, građani su ostavljeni na milost i nemilost zvaničnih i nezvaničnih mernih stanica, i Ministarstva i Agencije za zaštitu životne sredine – institucija koje su, kao onog vrelog i zadimljenog 8. avgusta, u vreme kada je bilo neophodno ponuditi upozorenje i zaštitu, iskoristile „zatišje“ u merenju zagađenja kako bi objavile jedno temeljno dezinformišuće saopštenje za javnost.