Hajde da malo izoštrimo sliku. Čak i kod relativno upućenih i kompetentnih ljudi sa kojima sam imao prilike da razgovaram prethodnih godina, a verovatno i kod vas koji čitate ovaj tekst, postoje dve potpuno različite, čak dijametralno suprotstavljene predstave o Aleksandru Vučiću, koje se naizmenično smenjuju. Pri čemu obe i te kako imaju na šta da se pozovu – iako ne mogu u podjednakoj meri obe biti tačne.
S jedne strane, to je slika neuračunljivog diktatora koji je sticajem nesrećnih okolnosti (videti pod DOS, BT, TN, ID i „međunarodna zajednica“) dospeo tu gde jeste i sada se, poput pomahnitalog juvenilnog cara (Kaligula? najmlađi Kim?), ili onog infantilnog negativca iz serijala „Policijska akademija“, malo zabavlja, malo krevelji, kezi, vrišti i plače, opasan i smešan u isti mah. Nasuprot ovome, stoji predstava hiperinteligentnog tehnologa moći (koji se samo „pravi lud“), a u stvari matematički precizno proračunava svaki korak i gotovo nepogrešivo vuče poteze po srpskoj i regionalnoj šahovskoj ploči.
Razmislite sami, ili se raspitajte u okolini. Videćete da je to dominantni okvir i dijapazon unutar kojeg se kreću, odnosno osciluju i kolebaju mišljenja o Vučiću (nazovimo ih „teorija 1 i 2“). Pri čemu uopšte ne znači da su oni koji zagovaraju prvu vizuru automatski protivnici – a pogotovo ne da su pristalice druge škole mišljenja po definiciji Vučićeve pristalice i obožavaoci. Naprotiv. Čak mi se čini da među Vučićevim protivnicima i ljutim opozicionarima ima neproporcionalno mnogo onih koji veruju u ovu drugu sliku, što čak povremeno ide do gradnje svojevrsnog kulta i fame o NJEGOVOJ genijalnosti. Uostalom, nikome nije baš previše u interesu da konstatuje da ga/ih politički bije i ponižava infantilni histerik. Za samosvest i samopoštovanje opozicione elite neuporedivo je privlačnije da veruje kako strada od nekog „genija zla“, po mogućstvu još i eksponenta nekakvog moćnog spoljnog faktora. Tako im, valjda, njihov položaj i porazi deluju prihvatljivije i manje ponižavajuće.
Bilo kako bilo, potrebno je na nekoliko primera ispitati gorenavedene hipoteze, jer – kao što znamo – od ispravno postavljene dijagnoze zavisi uspešnost svake terapije. Uključujući i procenu da li leka i nade uopšte ima.
„BALANSERO„: Obratite još jednom pažnju kako svi u vašoj okolini, koji su protiv Vučića, a imaju neko geopolitičko uverenje, sa apsolutnom izvesnošću tvrde kako je ON, zapravo, igrač one druge strane. Svi evroatlantisti (ponavljam, govorim o onima koji su protiv Vučića) veruju, tačnije, sigurni su da je on slabo prikriveni „putinovac“. Dok, istovremeno, na drugoj strani, patriote nemaju nikakve dileme oko toga da je otvoreni „natovac“, „izdajnik“ i atlantista. I meni se, recimo, kad gledam neposredno, a ne sa meta-nivoa, čini da je nesumnjivo ovo drugo – što ne znači da sam u pravu, već samo potvrđuje prethodno izrečenu tezu.
Ali nije sada poenta da vidimo šta je on „uistinu“ i „stvarno“. (U nekim prethodnim tekstovima sam, nadam se, uspešno objasnio zašto je u Vučićevom slučaju već samo takvo postavljanje pitanja pogrešno i promašeno.) Poenta je da neki iracionalni i neuračunljivi histerik teško da bi baš mogao tako uspešno da vuče za nos i obmanjuje toliku populaciju – ne pominjite mi Hitlera, ne mislim ovde na čitavo „biračko telo“ niti konzumente „Pinka“ – već na ozbiljne ljude, uključujući vas i mene, pa i neke iskusne „profajlere“ sa istoka i zapada. Dakle, ne. Neće biti da je baš tako lud, kad tolike njih/nas tako uspešno vuče za nos i zavlači, navodeći da se uvek iznova pitamo i licitiramo na koju će nogu ustati i na koju će stranu da krene.
Jeste da ima razrađenu mašineriju i medijsko-analitičarsku menažeriju koja mu u tome pomaže, zatura nepovoljne činjenice, pegla gluposti i vođina komična medijska prenemaganja predstavlja kao vrhunsko („milošobrenovićevsko“) političko umeće. Ali ne može se poreći ni da na svoj tragikomičan i šmirajući način, zapravo, za sada dosta vešto „balansira“ u aktuelnom spoljnopolitičkom kontekstu. (Razume se, prevashodni cilj i rezultat tog „balansiranja“ jeste prolongiranje njegovog opstanka na vlasti, a ne nekakva „vizija za Srbiju“ – ali to se podrazumeva.) Konačno, čak i to što je, realno gledano – i bar manifestno – neuporedivo više nagnut na zapadnu i evroatlantsku stranu takođe pokazuje da „nije lud“, odnosno da vrlo dobro zna ko je ko u svetu, odakle (još uvek!) vetar duva i sa koje strane potencijalno preti veća opasnost njegovoj samovladi. (Dok, istovremeno, Ruse i svoje birače zamajava i prevodi žedne preko vode uz pomoć tabloidnih bajki i korumpiranih „patriotskih“ analitičara.)
„DA IM SE SEME ZATRE„: Drugi primer je, naizgled, još efektniji, ali kada se bolje pogleda i on dodatno problematizuje teoriju o „ludom vođi“. Na prvi pogled, reklo bi se da je Vučićev odnos prema opoziciji, a naročito prema DS-u i DSS-u, odlična potpora teorije no. 1 („nije normalan, majke mi“). Naime, postavlja se pitanje zašto se uopšte toliko bavi tim skoro raspalim i gotovo (samo)uništenim političkim entitetima – i da li to opsesivno bavljenje ima još neki razlog sem mržnje i iracionalne želje da se pali protivnik do kraja dotuče i zatravi. Opozicija je slaba, podeljena ideološki i personalno i, po svim merljivim parametrima, takoreći na izdisaju. Onaj blesak pobune, saradnje, snage i otpora iz izborne noći i iznuđenog „drugog izbornog kruga“ već je davno zaboravljen, a glavni protagonisti tog iznenadnog opozicionog trzaja trenutno su u teškoj političkoj defanzivi i o svom jadu zabavljeni. Sanda Rašković je faktički smenjena, odnosno kontinuiranom unutrašnjom opstrukcijom navedena da podnese ostavku na mesto predsednika DSS, a Bojan Pajtić bije tešku unutrašnju bitku za novi mandat na čelu podeljenih demokrata. I pri tome su i jedno i drugo naterani da se pred svojim „pravovernim“ čuvarima vatre brane, peru i pravdaju zbog „jeretičke“ uzajamne saradnje.
Dakle, zašto se Vučić toliko bavi opozicijom, osobito „raspalim“ DS(S)-om – i da li je to krunski dokaz da „nije normalan“?
Odmah treba reći da ukoliko nema drugog i boljeg dokaza, onda možemo odmah da zaboravimo na „teoriju 1“. Naime, upravo odnos prema građanskoj i nacionalnoj opoziciji oličenoj u DS-u i DSS-u može poslužiti kao potvrda Vučićeve visoke racionalnosti i dokaz da su njegovi potezi hladno proračunati i da se povlače u skladu sa (njegovim, razume se) najboljim interesom.
DS i DSS zaista jesu u fronclama i jedva bleda senka nekadašnje političke snage i uticaja. Ali to su ipak dve političke opcije koje su – dabome, uz brojna lutanja, zablude, greške i ozbiljna skretanja – ipak četvrt veka bile simbol nekakve normalnosti i građanske pristojnosti na političkoj sceni. I nije reč samo o tome da dokle god postoji DS Vučićevo naprednjačko „evropejstvo“ ima lažnu ličnu kartu (mada ni to nije beznačajna stvar), već je reč o tome da kad satrete kakvu-takvu normalnost, onda više ništa nije nenormalno i nemoralno. A na sceni vam ostaju samo bivši radikali, bivši julovci, SPS-ovci – i radikali.
Iz istog tog razloga, kada je reč o medijskoj sferi, bez obzira što, u osnovi, usrdno služe, ne zameraju se i, zapravo, često obavljaju dosta prljav posao za vlast, i „Politika“ i RTS predstavljaju smetnju i svojevrsnu medijsku anomaliju. Jer samim svojim postojanjem i preostalim mrvicama profesionalnosti predstavljaju nekakav izuzetak i otklon prema Pink-„Informer“ mejnstrimu.
Dakle, u Vučićevom „ludilu“ i te kako ima sistema. A, mislim da ga, zapravo, ima čak i u onome što deluje kao najubedljivija i neoboriva potvrda „hipoteze 1“ – suludom mahnitanju na (redovnim) vanrednim konferencijama za novinare, koje su, takoreći, postale zaštitni znak i simbol njegove neobične vladavine. E, tu zaista ima svega i svačega, pa i ozbiljnih incidenata, „iskakanja“ i „prekida filma“ koji su sve samo ne uobičajeni i normalni. Ali, u celini uzev, i te konferencije „rade posao“ kod biračkog tela, jer pokazuju kako je Vođa opasan i besan, kako ima problema, kako ga dušmani maltretiraju, kako se nervira, muči, pati i znoji poput svakog od njih.
Uzmimo, konačno, najsvežiji u nizu Vučićevih „bisera“ – konferenciju za novinare povodom Prlainovićeve benigne izjave o „odsustvu sistemske podrške države“, date nakon osvajanja olimpijskog zlata – i premijerovo besprimerno ostrvljivanje na RTS povodom toga. To zaista deluje kao težak incident i opasan simptom. Ali setite se „slučaja Škoro“ pre dve godine, prilikom inauguracije „prve“ Vučićeve vlade. I tada je mučeni Škoro u jutarnjem programu RTS-a jedva nešto blago prokomentarisao pojedina kadrovska rešenja (daleko od toga da je nešto ozbiljno zamerio, ili ne daj bože, pomenuo samog Vučića), što je poslužilo kao povod za salvu režimskih napada na RTS i njega. I šta je bila posledica? Je li se oglasio upravni odbor RTS-a? Jesu li složno ustala profesionalna novinska udruženja da podsete vlast da mora postojati neka granica bahatosti i samovolje? Ništa od toga nije bilo. Ali zato se na jutarnjem programu „javnog servisa“ nikada više nije pojavio niko ko nije iz vlasti ili, pak, višestruko provereni analitički kadar iz „Teške reči“ i „kafe sa Đukom“. A da se tada reagovalo kako je trebalo i moralo, verujem da ne bi bilo ni ovog poslednjeg „ludila“.
***
Šta je onda zaključak ovog pisanija? Je li „lud“, ili nije? Nemam pojma. A i ne zanima me. Ovo nije psihijatrijski glasnik, već politički nedeljnik i politička analiza. Politika je svakako štetna i opasna, a način vladavine destruktivan, dugoročno neodrživ i autoritativan sa tendencijom pogoršanja – i u tom smislu, „ludački“. U to, nažalost, skoro da nema nikakve sumnje. Za ostalo pitajte Sandu Rašković Ivić i Slavicu Đukić Dejanović.
*Autor je narodni poslanik i urednik Nove srpske političke misli
