Devičanska Ostrva ili kako sam uznemirio javnost

„Idete u zgradu SIV-a“. Tako su nam, lapidarno, pojasnili kako da što efikasnije pronađemo Upravu kriminalističke policije, gde za podne imam zakazan razgovor povodom, mislio sam, prisluškivanja mojih telefonskih razgovora. U pozivu stoji kvalifikacija da me pozivaju „u svojstvu građanina“, iako bi prirodno bilo da me tretiraju kao oštećenog. U režimskim (većinskim) medijima ni jedno, ni drugo. Tamo sam već osuđen. Atmo-sfera linča. Zbog nečeg sam osumnjičen, ali nikom nije jasno zbog čega. Kafka. Verovatno sam kriv zato što sam u telefonskom razgovoru čuo da Kum reketira po Srbiji. Gospodar je najavio da neko mora odgovarati za „uznemiravanje javnosti“. Čovek koji je autor najvulgarnijih i najprimitivnijih rečenica i optužbi kojima on i njegova stranka kriminalizuju Demokratsku stranku u prethodne tri i po godine, odjednom smatra da je „javnost uznemirena“ zbog otkrića da je Kum uhvaćen sa rukama u pekmezu. Biće da su ipak samo Kumovi uznemireni. Javnost traži pravdu.

U kancelariji u kojoj se odvija razgovor – četvoro ljudi. Nude mi poligraf.

„Drage kolege, ja sam profesor Pravnog fakulteta“, kažem.

Nisam izdržao da se ne nasmejem. Njihovo je da pitaju. Svi u prostoriji savršeno dobro znaju da je značaj poligrafa u krivičnom postupku ekvivalentan značaju bogojavljenske vodice u lečenju teško obolelih pacijenata. I potpuno su svesni da je potpuno nezamisliva situacija u kojoj bi dr Nebojša Stefanović, nakon poligrafskog istraživanja, obznanio da je opozicija u pravu, da je Kum reketirao, da je Vučić obmanjivao javnost. Rezultati Stefanovićevog poligrafa bili su poznati već u momentu kada su se na sajtu „Teleprompter“ pojavili izvodi iz telefonskog razgovora sa Lidijom Udovički: 1. Kumovi ne lažu; 2. Kumovi ne kradu; 3. Kumovi će vam oprostiti što su vas reketirali.

Razgovor se nastavlja u prisustvu inspektora, inspektorke i daktilografkinje. Relativno mladi ljudi, dovoljno mladi da su mogli biti moji studenti. Pristojni i srdačni. Ne mogu da se otmem pomisli kako li se oni osećaju. Vredno su učili, polagali kolokvijume i ispite, stažirali, savladali državni ispit, ulagali u sebe i svoje znanje, da bi im, na kraju obrazovnog procesa, ministar bio – dr Stefanović. Pridružuje nam se i zamenica višeg javnog tužioca. Veoma profesionalna osoba. Ima neke nade za naše pravosuđe, posle svega i uprkos svemu.

Saznajem da prisluškivanje uopšte nije tema koja ih zanima. Tražim da u zapisnik uđe da je neprihvatljivo da u državi, koja pretenduje da bude pravna, državne ili paradržavne strukture protivzakonito prisluškuju ljude. Slede pitanja. Pitaju da li poznajem Kuma?

„Ne poznajem ga.“

Postavljaju pitanja o razgovoru sa Lidijom Udovički.

„Gospođa Lidija Udovički me je pre nešto više od godinu i po dana pozvala telefonom. Bila je očajna zbog toga što joj je traženo mito od 2.000.000 evra, da bi EMS dozvolio da se investiranje u izgradnju vetro-parka nastavi. Poverovao sam joj, jer nisam video razlog da sestra potpredsednice republičke vlade iznese takvu tezu, ukoliko ona nije istinita. Gospođa Lidija nije politički aktivna, ne živi u Srbiji i ne postoji ni jedan jedini motiv zbog koga bi ona sebi, bez razloga, otežavala život.“

Predajem dokaze – dokumente nadležnih ministarstava, EMS, kompanije CWP, koji jasno dokazuju da je američka kompanija bila opstruisana, mimo dotadašnje prakse, zakona i mišljenja ministarstava koja su bila afirmativna u pogledu nastavka projekta izgradnje vetro-parka. Svuda u svetu su zakon, praksa i stav ministarstava iznad stava javnog preduzeća. I u Srbiji je to slučaj. Osim ukoliko je na čelu preduzeća Kum.

Tražim da se utvrdi veza između firme sa Devičanskih Ostrva, na koju je Kum, uveren sam, fiktivno preneo suvlasništvo na sedam hidrocentrala u Srbiji (nakon što je, bez potrebnih kvalifikacija, postao direktor EMS-a) i firme gospodina Siniše Malog (takođe sa sedištem na Devičanskim ostrvima) preko koje je aktuelni gradonačelnik kupio 24 apartmana na bugarskom primorju u vrednosti od pet miliona evra. U prostoriji – muk. Previše je miliona i Devičanskih Ostrva oko Aleksandra Vučića. On i njegovo najbliže okruženje uspešno su izvršili vrednosnu i geografsku supstituciju. Juče Karlobag, danas Devičanska Ostrva. Napredno.

Atmosfera u kancelariji više srdačna nego službena. Pitaju me da li sam, nakon telefonskog razgovora, održao neki sastanak sa gospođom Udovički na temu ucenjivanja­?

„Osim navedenog razgovora, sa gospođom Lidijom Udovički nisam imao ni posredne, ni neposredne kontakte na ovu temu, do dana kada se na sajtu ‘Teleprompter’ pojavio izvod iz našeg razgovora. Ovu informaciju Lidija nije saopštila samo meni, već se o ‘reketiranju’ govorilo i na sastanku kod državnog sekretara gospodina Miljevića, što se vidi i u dokumentaciji koju ovom prilikom dostavljam policiji.“

Veoma dobro znam da, dok je Vučićev režim na vlasti, neće biti epiloga ovog slučaja. Svakako ne istinitog ili pravednog epiloga. Dokazi i dokumenti će biti važni tek posle političkih promena u Srbiji. Znaju to i moji sagovornici, ali to ne zavisi od njih, tako da to i ne spominjemo. Nema razloga da kvarimo atmosferu.

Nakon službenog dela razgovora, ostajemo u kancelariji, čekamo da zapisnik bude završen. Ćaskamo. Gospođa iz tužilaštva me pita da li sam razmišljao o tome da se preorijentišem isključivo na univerzitetsku karijeru, umesto što se borim sa vetrenjačama.

„Časnije je boriti se protiv vetrenjača, nego protiv vetro-parkova.“

Dobro je dok još imamo snage da se šalimo. Bacam pogled na telefon. Vest o tome da sam odbio Stefanovićev poligraf već je uveliko objavljena. Toliko o poverenju u institucije u Srbiji 2015. godine. Zaista, ako se boriš za normalnu Srbiju, uvek si negde između donkihotovske i kafkijanske atmosfere. Pri čemu su u ulogu Jozefa K. već uterani svi pristojni ljudi ove zemlje. Ni krivi, ni dužni.

Preuzimam svoj primerak zapisnika. Znam, a znaju to i moji sagovornici, da smo svi zajedno naterani da učestvujemo u farsi. Da dokazi i očigledna istina nemaju nikakav značaj, i da je ceo postupak pokrenut da bi se nekako, kako god, u jednom trenutku, istina o Kumovima zatrpala, zabašurila, gurnula pod tepih. Sve rečenice koje su tokom razgovora izgovorene, izgovorene su u prazno. Teatar apsurda. Šta li bi Beket i Jonesko dali da, danas i ovde, žive u Srbiji. Inspiracija na svakom koraku.

Izlazim iz zgrade. Novinari čekaju. Neki od njih su već primili instrukcije od Srpske devičanske stranke šta da me pitaju. Tačno znam i koji su ti. Lombrozo bi rekao da se to i vidi, ali on nije bio politički korektan. Pada mi na pamet da Gospodara (zbog dugogodišnjeg prenemaganja i zaklinjanja u „poštenje“, ali i zbog tako zgodnog naziva toliko puta pomenutih ostrva) nazovem Sveti Inokentije. U meni se budi popovski sin koji odmah odbacuje tu pomisao kao odveć blasfemičnu (mada znam da bi se tati dopala metafora). Stajem pred stroj televizijskih kamera.

„Pucajte, gospodo.“