Deset pitanja – deset odgovora

1. Zašto prodaja kapitala a ne besplatna podela kada su kapital godinama stvarali zaposleni?

Ukoliko bi se besplatno podelile akcije i time zadovoljili tzv. zahtevi za pravednost, to bi bila jedna velika demagoška prevara radnika. Radnici bi postali vlasnici preduzeća koja su sposobna jedino da produkuju gubitke. Od vlasnika, dakle radnika, očekuje se da ulože novac da bi preduzeće bilo restrukturirano. Da li radnici imaju skriveni investicioni potencijal, ili, konkretno, da li je realno očekivati da će radnici-vlasnici od svojih kuća doneti ušteđevinu, na primer po deset hiljada maraka i napraviti investicioni potencijal na osnovu koga bi restrukturirali neefikasno preduzeće? Budimo realni, odgovor je sigurno negativan. Danas u Srbiji preko milion ljudi živi ispod minimuma egzistencije. Sledećih milion su jedva iznad ove minimalne granice.

Koncept privatizacije baziran na prodaji većinskog dela kapitala najbolje će se razumeti ukoliko se ima u vidu koji je strateški cilj Vlade Republike Srbije. Naš strateški cilj je stvaranje efikasne ekonomije, kroz efikasnu strukturu privrede. Ne želimo da popravljamo postojeće stanje i da se vratimo tamo gde smo bili 1989. godine. To bi bio uzaludan i potpuno beskoristan posao pošto svet, nažalost, nije čekao poslednjih 15 godina na nas. Naprotiv pojavile su se nove propulzivne industrijske aktivnosti (npr. pomenućemo samo e-biznis, informatičku revoluciju, pomeranje privredne aktivnosti ka sektoru usluga i dr.). U međuvremenu, naša privreda ne samo da nije prilagođavala strukturu svetskim ekonomskim tokovima već je izostajalo i neophodno investiranje u postojeće kapacitete. Krilatica da smo sačuvali kapacitete tačna je ukoliko se pod tim podrazumeva spisak opreme i objekata. Međutim, kapaciteti su u jadnom stanju, proizvodnja je apsolutno nekonkurentna u poređenju sa drugim svetskim proizvođačima, obrtni kapital ne postoji, te su kao posledica stvoreni visoki unutrašnji dugovi između preduzeća i banaka. Ne postoji preduzeće (zanemarujući retke izuzetke) koje svoj razvoj može da finansira iz vlastitog investicionog potencijala. Bankarski sektor je nesposoban da podrži restrukturiranje srpske ekonomije.

A šta bi se zaista desilo u varijanti besplatne podele kompletnog kapitala zaposlenima? Tako podeljene akcije svakodnevno bi gubile na vrednosti, radnici bi ih prodavali jer za akcije ne mogu da kupe robu za podmirenje potreba, a prodaja bi bila sa velikim diskontom (iskustvo govori da se već podeljene akcije prodaju i sa do 90 odsto diskonta, što znači da se poslednjih 10.000 maraka prodaju za realnih 1000 maraka). Ko bi akcije kupovao? Oni koji imaju novac. Mala grupa ljudi koja je jako dobro iskoristila period Miloševićeve vladavine i uspela da se na krajnje brutalan način obogati. Da li bi oni trebalo da budu vlasnici preduzeća? Ne, zato što njihov interes nije da investiraju već da nešto jeftino kupe i skupo prodaju, i da istovremeno legalizuju ukradeni novac. Oni definitivno nisu strateški partneri kakve želimo. Strateški partneri su velike firme koje rade u istoj delatnosti, koje imaju razvijenu tehnologiju, znanje, koje su zapravo dobri domaćini. Strateški partneri su ti koji su potrebni našim, naročito velikim preduzećima, koji će kupiti da bi investirali i restrukturirali preduzeća, u kojima će radnici dobijati svoje redovne plate. Strateški partneri imaju investicioni potencijal i znaju kako da organizuju posao, da nađu nova tržišta i nove kupce, da stvore uslove za privredni rast i rast zaposlenosti.

2. Šta dobijaju zaposleni, a šta građani, odnosno da li svi građani imaju jednaka prava u privatizaciji?

Zaposleni će dobiti 400 DM po godini radnog staža ostvarenoj u preduzeću koje se privatizuje. Ista prava će biti dopuštena i svim ranije zaposlenim, takođe i svim penzionerima. Maksimalni iznos kapitala koji će biti namenjen besplatnoj podeli je 30 odsto. Pri tome je predviđena stimulativna šema za zaposlene, odnosno, ukoliko preduzeće brže uđe u proces privatizacije, zaposleni će moći besplatno da podele veći iznos kapitala. Naizgled, predloženim konceptom radnici će dobiti manje nego što im je to pružio prethodni zakon. Da li je to baš tako? Poznato je da su radnici imali mogućnost da besplatno dobiju 60 odsto kapitala. Međutim vrednost kapitala nije određivalo tržište, već država na administrativan način. Tek u sekundardnom prometu akcija dobijen je podatak o pravoj, tržišnoj vrednosti akcija. U sekundarnom prometu akcije su prodavane sa diskontom. Na primer vrednost akcija u sekundarnom prometu jednog od najboljih preduzeća u Srbiji iznosila je svega 33 odsto od nominalne. Drugim rečima, radnici su samo naizgled dobijali 60 odsto kapitala. Realna vrednost iznosila je najviše 28 odsto, odnosno realni iznos podeljenih 16.000 nemačkih maraka iznosio je najviše 4500 nemačkih maraka. Besplatnom podelom kreirane su iluzije da se raspolaže velikom realnom vrednošću. Prema novom konceptu privatizacije, najpre se prodaje 70 odsto kapitala potencijalnom kupcu, pa se tek onda besplatno deli deo kapitala namenjen zaposlenima. Drugim rečima, prodajom utvrđujete direktno, na jedini opravdani, tržišni način vrednost kapitala. Kad 70 odsto kapitala prodate za sedam miliona nemačkih maraka, onda je vrednost 30 odsto namenjenih radnicima tri miliona nemačkih maraka. Nema diskonta u sekundarnom prometu! Nema neprijatnih iznenađenja! Nominalna vrednost podeljenih akcija je i realna.

Novim konceptom privatizacije nisu zaboravljeni zaposleni u državnim službama, seljaci, nezaposleni i svi punoletni građani. Ni u jednoj dosadašnjoj privatizaciji ovaj veliki deo stanovništva Srbije nije učestvovao. Novi koncept je zbog toga socijalno prihvatljiviji jer podstiče pravedniju ravnotežu interesa zaposlenih i nezaposlenih. Pomenuta grupa učesnika u privatizaciji (građani) participiraće u besplatnoj podeli akcija samo velikih državnih i društvenih preduzeća, i to tako što će se prilikom svake prodaje 15 odsto kapitala odvajati u Privatizacioni registar. Akcije Privatizacionog registra biće besplatno podeljene građanima nakon kompletno završene privatizacije. Dakle, po prvi put će građani, pored zaposlenih, učestvovati u privatizaciji i to podelom akcija najvrednijih srpskih preduzeća.

3. Zašto se privatizacija oročava, odnosno zašto se ne dozvoljava dalje egzistiranje društvene svojine?

Pored tzv. kontrolisane privatizacije, koja se odvijala u skladu s prethodnim zakonskim propisima, u Srbiji je od početka 90-ih na delu „siva“ nekontrolisana privatizacija, koja se obavlja kroz komercijalne tokove. Zapravo, na delu je pljačka koja se obavlja štetnim ugovorima, sumnjivim poslovnim aranžmanima, a odlivanje vrednosti je permanentno na relaciji društvena preduzeća ka privatnim preduzećima. Ukoliko se ovo ima u vidu, onda postaje shvatljivo kako je bilo moguće da preko noći nastanu velike privatne imperije, a da istovremeno društvena preduzeća budu u sve težem stanju. Društvena svojina je, zapravo, mogla opstati samo onda kada je egzistirala sama u privrednom sistemu, što je bio slučaj do početka 90-ih. Onog trenutka kad je ozvaničena uporedna egzistencija privatne i društvene svojine, stvorena je mogućnost za konstantno prelivanje društvenog kapitala u privatno vlasništvo. Privatna svojina je u odnosu na društvenu ekonomski superiornija jer ima svog titulara. Ukoliko u sistemu nacionalne privrede egzistira samo privatna i državna svojina, onda neekonomsko prelivanje kapitala nije moguće. Nisu mogući štetni ugovori između dva subjekta koji su u privatnoj svojini, te stoga i nije moguće prekonoćno stvaranje privatnih imperija.

Prethodni režim je svakodnevno isticao kao jedan od svojih glavnih ciljeva jednakost svih oblika svojine. To je bila najotrcanija politička floskula. U suštini, egzistencija društvene svojine bila je način za produžetak pljačke i obezbeđivanje politički dirigovane ekonomije. U sivoj privatizaciji korist su imali samo predstavnici vodeće političke elite. Država apsolutno nije imala mehanizam da privatizaciju učini aktivnom polugom ekonomske politike. Upravo da bi se sprečile potencijalne malverzacije neophodno je oročiti dalje egzistiranje društvene svojine, odnosno definisati vreme u toku koga će se izvršiti privatizacija društvene svojine, i to sve sa ciljem da privatizacija bude snažno sredstvo za realizaciju strateškog cilja – promena privredne strukture i kreiranje efikasne ekonomije.

4. Da li je prilikom pisanja Zakona o privatizaciji u obzir uzeta restitucija, odnosno obeštećenje starih vlasnika i njihovih naslednika za imovinu koja je oduzeta zakonima o nacionalizaciji, konfiskaciji i sekvestraciji? Koji je način obeštećenja predviđen?

Povraćaj oduzete imovine bivšim vlasnicima je obaveza DOS-a, i to nijednog trenutka nije bila dilema Vlade Republike Srbije. Naprotiv, ono što je obećano sigurno će biti ispunjeno. Predmet restitucije biće zemlja, stanovi, kuće, lokali i preduzeća. Sve što nije pretrpelo znatniju fizičku promenu biće vraćeno u fizičkom obliku. Način fizičkog povraćaja preduzeća, međutim, jednostavno nije moguć. Današnja preduzeća, čiji se postanak zasniva na preduzećima oduzetim posle Drugog svetskog rata, ni približno po svojoj veličini nisu uporediva sa veličinom i strukturom preduzeća nastalih posle Drugog svetskog rata. Čak i kad bi se teoretski pretpostavilo da je fizički povraćaj moguć, on bi bio duboko nepravedan za bivše vlasnike. Zašto? Uglavnom se sva preduzeća koja su nastala oduzimanjem od bivših vlasnika nalaze u teškoj finansijskoj situaciji, sa velikim viškom zaposlenih, velikim dugovima – rečju, nemaju kapital. Povraćajem takvih preduzeća bivšim vlasnicima samo bismo im učinili lošu uslugu. Drugim rečima, oni bi dobili firme koje nemaju kapital, a imaju ogromne probleme. Da li bi taj način bio pravedan za bivše vlasnike? Sigurni smo da ne bi.

Takođe, naš cilj je da ispravimo sve istorijske nepravde, ali pre svega da izgradimo uslove za bolji život za generacije koje dolaze. Ukoliko bismo, čak i da je moguć fizički povraćaj, proglasili da pitanje svojine nije najjasnije određeno, zbog najviše pedesetak većih preduzeća koja su bila oduzeta od bivših vlasnika, neopravdano bi se postavilo pitanje rizika investiranja u sva preduzeća. Ne zaboravite, privatizacijom će biti obuhvaćeno više od 7000 preduzeća. Rizik investiranja bi se u tom slučaju drastično povećao, i realno je očekivati da bi pozitivni efekti privatizacije izostali. Drugim rečima, izostao bi investicioni priliv od strateških partnera jer niko ne želi da investira u privredni ambijent s izraženim rizikom u vezi sa svojinom. Ova zemlja ima mnogo rizika investiranja koji ne dolaze samo iz političke već i iz privredne sfere. Naš zadatak nije da rizike investiranja podižemo već, naprotiv, da kreiranjem privrednog ambijenta „bez iznenađenja“ rizike investiranja smanjujemo.

5. Kako će Vlada obezbediti da privatizacija ne bude izvor nove pljačke i korupcije?

Postoji nekoliko mehanizama koji su inkorporirani u zakon u cilju sprečavanja korupcije i pljačke.

Najpre, čitav proces tenderske privatizacije vodiće Agencija za privatizaciju, dakle ne Ministarstvo i ne lično ministar. Da bi tenderska privatizacija bila uspešna, Agencija će angažovati finansijske i pravne savetnike. Savetnici će Agenciji predložiti kriterijume za odabir strateškog partnera i kako ih treba vrednovati (najčešće je to visina investicionog ulaganja u preduzeće, a ne cena po kojoj je kupac spreman da kupi 70 odsto kapitala). Agencija daje predlog izbora strateškog partnera, a konačnu odluku donosi Tenderska komisija koju osniva Ministarstvo za privredu i privatizaciju. Tenderi se otvaraju u jednom trenutku, dakle nema vremena da se potencijalnom kupcu „došapne“: „uvećaj cenu ili ulaganje“. Tenderska komisija podnosi izveštaj Ministarstvu, a Ministarstvo – Vladi. Predlažemo da Skupština Srbije osnuje parlamentarnu komisiju koja će pratiti rad Agencije, odnosno koja će imati pravo da u svakom trenutku zatraži izveštaj o svakoj pojedinačnoj privatizaciji koja je u toku, ili koja je obavljena.

Kod aukcija Agencija ima samo kontrolnu ulogu i zadatak da delegira komisiju za aukciju. Dakle, odgovornost za dobro sprovođenje aukcije snosi preduzeće, a Agencija je tu da kontroliše čitav tok. Slično kao i kod tendera, Komisija za aukciju izveštaj podnosi Ministarstvu, a Ministarstvo – Vladi.

Najvažniji zadatak Agencije i Ministarstva biće da obezbedi dobar protok informacija o preduzeću koje ulazi u proces privatizacije. Do sada se početak privatizacije objavljivao u jednom dnevnom listu i u „Službenom glasniku RS“. Dnevni list je po pravilu bio lokalni, tako da potencijalni kupac u na primer Subotici nije imao informaciju da preduzeće iz Vranja počinje sa privatizacionim procesom. To nije bio dobar način informisanja. Šta mi nameravamo da uradimo? Imaćemo posebne specijalne emisije na RTS-u, za početak jednom do dva puta nedeljno, a kasnije svaki dan, gde ćemo objavljivati koja preduzeća ulaze u proces privatizacije, s informacijama koje su dovoljne za podnošenje pisama o zainteresovanosti od strane potencijalnih kupaca. Naravno da će ove emisije služiti i za edukovanje javnosti o privatizaciji. Svi veliki tenderi biće publikovani u jednim renomiranim svetskim dnevnim finansijskim novinama: „Financial Times“, „The Economist“, „Wall Street Journal“ i sl. Pored toga pokrenućemo podlistak u dnevnim novinama koje se čitaju na teritoriji cele Srbije, gde ćemo takođe publikovati relevantne informacije o preduzećima. Postojaće (već je pripremljen) poseban internet sajt Ministarstva gde će se takođe nalaziti informacije o privatizacionom procesu. Nadalje, planiramo redovno izveštavanje privrednih komora, sindikata, drugih strukovnih udruženja. Posebno je važan redovni informacioni tok koji će ići ka inostranim ambasadama u Beogradu, i našim ambasadama u razvijenim zemljama sa tržišnom ekonomijom.

Zaključak je; neće postojati nedostatak informacija, a procedura će biti do kraja definisana. Zato kažemo da ovaj zakon obezbeđuje javnost i transparentnost privatizacionih procesa. Ovo su, između ostalih, ključni principi novog Zakona.

6. Postoji sumnja da neće biti dovoljno strateških partnera koji će uzeti učešća u privatizaciji? Šta o tome misli Ministarstvo?

Za razliku od onih koji takve ocene daju paušalno, bez ikakvih argumenata, Ministarstvo tome pristupa krajnje ozbiljno. Strateški partneri su potrebni u privatizaciji velikih preduzeća, dakle u tzv. tenderskoj privatizaciji. Mi smatramo da će tenderskom prodajom biti prodato najviše 150 velikih preduzeća u Srbiji. Ministarstvo je u poslednjih par meseci imalo intenzivne kontakte sa brojnim investitorima iz inostranstva i iz Srbije, i evidentno je da je interes za kupovinu i ulaganje u naša preduzeća znatan. Dodatni razlog našeg optimizma je i poverenje međunarodnih finansijskih institucija, pre svega Svetske banke, koja je odlučila da podrži projekat privatizacije u Srbiji znatnom donacijom. Konačno, ne postoji nijedan razlog zašto bi strateški investitori zaobilazili Srbiju, jer se ipak radi o tržištu od gotovo deset miliona ljudi.

Inače takve ocene se čuju u javnosti u poslednjih nekoliko meseci, i to prevashodno od kritičara predloženog koncepta privatizacije. Hajde da tu logiku izvedemo do kraja. Pošto postoji sumnja da neće biti dovoljno investitora, onda to znači da je koncept prodaje pogrešan, što podrazumeva da se treba vratiti konceptu besplatne podele akcija zaposlenima, koji inače imaju jako mnogo ušteđevine i vrlo su likvidni pa će u narednih tri do pet godina investirati u revitalizaciju i razvoj preduzeća. Savršeno! Šta se u stvari krije iza tih kritika? Pre svega želja da se ništa ne promeni i da se zadrže stečene pozicije. Mi smo do sada imali nekoliko pokušaja privatizacije i nijedan nije uspeo, i to samo iz jednog razloga – što vladajuće partije nisu iskreno želele da sprovedu privatizaciju. Međutim, sada je na vlasti politička grupacija koja ozbiljno namerava da sprovede privatizaciju, i to svih preduzeća, i to za četiri godine. Pri tome, namerava da primeni koncept prodaje preduzeća strateškim partnerima koji će biti obavezni da u njih investiraju, da učestvuju u rešavanju socijalnih problema, da garantuju kontinuitet poslovanja preduzeća i da vode računa o zaštiti životne sredine. I odmah sledi odgovor na pitanje: čak i ako strateških partnera ne bude onoliko koliko je bilo u Mađarskoj ili Poljskoj, to je još uvek beskonačno više nego što bi ih bilo da se sprovede besplatna podela akcija. Ono što bi se u besplatnoj podeli dogodilo jeste jednostavna preraspodela bogatstva po ruskom konceptu gde se akcije kupuju za flašu votke (ili šljivovice, ako baš hoćete) i gde za kratko vreme celokupan društveni kapital postane vlasništvo 20 ili 30 porodica.

Strateški partner je potreban velikim preduzećima. Strateški partneri u liku velikih multinacionalnih kompanija, kao i vlasnici koji će doći sa strane nisu nužno potrebni malim i najvećem broju srednjih preduzeća. Drugim rečima, očekujemo da će ponude za kupovinu malih i srednjih preduzeća pripremiti i zaposleni u ovim preduzećima. Verovatno će postojati više pripremljenih ponuda od grupa zaposlenih iz jednog preduzeća. Svi oni će ravnopravno učestvovati u postupku aukcije prodaje, i onaj ko ponudi najbolje uslove postaće kupac većinskog kapitala. Ugovorom o prodaji biće predviđen duži rok plaćanja, a ova pogodnost biće dozvoljena samo ukoliko su kupci zaposleni u preduzeću. Podrazumeva se da i u tom slučaju kupci tj. budući vlasnici preduzeća preuzimaju obavezu investiranja u razvoj preduzeća, delimičnom učešću u socijalnom programu, kao i obavezu kontinuiteta poslovanja.

7. Gde ide novac od privatizacije? Da li ovim konceptom država želi da „rasproda“ srpsku ekonomiju da bi obezbedila što je moguće više prihoda za budžet?

U strahu da primena novog pristupa zaista, po prvi put, ne otvori proces privatizacije srpske privrede, pojedini brižni kritičari često ističu problem raspodele sredstava dobijenih od privatizacije uz malicioznu napomenu da se radi o „rasprodaji“ privrede. Bez obzira što je, formalno posmatrano, raspodela dobijenih sredstava van neposrednog konteksta postupka privatizacije, treba imati u vidu da je ona u direktnoj vezi sa širim sistemskim pristupom ekonomskim reformama u zemlji. Privatizacija, a posebno njen efekat na podizanje efikasnosti privrede, veoma je važan, ali je ipak samo jedan od temelja ekonomskih reformi. Ostale značajne oblasti su: podsticaj direktnih investicija, razvoj malih i srednjih preduzeća, poreske reforme, reforme radnog zakonodavstva, odgovarajuća socijalna politika, itd., uz primernu carinsku politiku i monetarnu stabilnost. Sredstva dobijena iz procesa privatizacije biće upravo upotrebljena za ove namene. Deo sredstava (10 odsto ) biće prenet na penzijski fond, deo (5 odsto ) će se rezervisati za finansiranje obaveza države po osnovu restitucije, deo će se iskoristiti za podsticaj razvoja malih i srednjih preduzeća, deo za socijalni program, itd., a u skladu sa tekućom ekonomskom politikom. Prema tome, namena privatizacionih prihoda nije da finansiraju budžet, već da direktno podstiču ekonomske reforme u zemlji bez obzira na to da li će se to realizovati neposredno ili, što je logičnije, posredstvom budžeta. Otvaranje pitanja da li Zakon o privatizaciji obuhvata sve moguće (i potrebne) namene sredstava u suštini zamenom teza, usporava donošenje Zakona i implementaciju privatizacije. Svi oni koji ovakve kritike daju iz dobih namera, trebalo bi da svoje predloge usmere ka tekućoj ekonomskoj politici jer će se sredstva distribuirati u skladu sa njom.

8. Koja je uloga Akcijskog fonda? Da li država preko Akcijskog fonda želi da kontroliše najatraktivniji deo srpske ekonomije?

Ne. Činjenica je da je Akcijski fond vlasnik manjinskog paketa akcija najatraktivnijih preduzeća u Srbiji, ali je isto tako činjenica da je Akcijski fond, za sada, još uvek virtuelna institucija. Na tom primeru se najbolje vidi da prethodni režim u stvari i nije nameravao da privatizuje privredu, već samo da baci prašinu u oči javnosti. Naime, iako je Zakon o svojinskoj transformaciji donet još 1997. godine, Akcijski fond nije nikada osnovan kao pravno lice i nije uopšte učestvovao u privatizaciji. Mi nameravamo da aktiviramo Akcijski fond tako što ćemo pakete akcija u njegovom vlasništvu ponuditi kupcima preko berze. Država nema nikakvog interesa da zadržava akcije u Akcijskom fondu niti može da ih koristi da efektivno kontroliše preduzeća jer se radi o manjinskim paketima. Međutim, rukovodstva preduzeća moraju da vode računa da će vrednost akcija vlasnika (čitaj radnika) biti određena na tržištu, a da su vlasnici vrlo nervozni kad vrednost njihove imovine počne da se smanjuje. Možda ovo deluje kao daleka budućnost, ali verujte nam da nije i da će prva trgovanja pokazati pravu vrednost preduzeća, a to će imati direktne posledice na poziciju upravljačkih struktura u preduzećima.

Prodajom manjinskog paketa akcija koji se nalazi u Akcijskom fondu država ne namerava da ugrozi poslovanje preduzeća. Naprotiv, predložiće se tehnika prodaje koja najviše odgovara budućim razvojnim ciljevima preduzeća. To znači da se svuda tamo gde Akcijski fond zajedno s Penzijskim fondom ima više od 25 odsto akcija, Agencija za privatizaciju predloži vlasnicima iz preduzeća da formiraju zajedničku većinsku ponudu kapitala i prodaju kroz tenderski postupak. Zašto tenderski postupak? Zato što se samo na taj način može do kraja kontrolisati izbor budućeg vlasnika, tj. strateškog partnera, i samo na taj način može se dobiti čvrsta garancija za ulaganje u preduzeće od strane budućeg vlasnika. Očigledno je da je to jedina prava podrška razvojnim ciljevima preduzeća. Podrazumeva se da će novac od prodaje biti podeljen između države i postojećih vlasnika srazmerno procentualnom učešću u formiranoj većinskoj ponudi kapitala.

9. Da li su ovim zakonom obuhvaćene, pored preduzeća i sve ustanove?

Zakon pruža mogućnost svim preduzećima i drugim pravnim licima sa državnim i društvenim kapitalom da budu subjekti privatizacije. Na ovaj način stvorena je mogućnost da privatizacijom budu obuhvaćene i škole, bolnice, sportska društva, zemljoradničke zadruge i drugi, osim ako drugim propisima nije drugačije određeno. Drugim rečima, zakon ostavlja mogućnost da se drugim propisima, kojima se reguliše svaka pojedinačna oblast, detaljnije ustroji kako i u kom obimu će i drugi subjekti pored preduzeća biti privatizovani. Dakle, ovim zakonom se ne stvara prepreka za privatizaciju neprivrednih objekata, ali isto tako zakon nema ambiciju da definiše specifičnosti načina privatizacije za svaku pojedinačnu oblast.

10. Da li će država poništavati do sada urađene privatizacije?

Ne. U novom zakonu neće biti niti jedan član sa retroaktivnim dejstvom. Ne želimo da podižemo rizik ulaganja u srpsku privredu, već, naprotiv, da kreiranjem tržišnog ambijenta učinimo Srbiju investiciono atraktivnom destinacijom za potencijalne strateške investitore. Sve što je urađeno u skladu sa dosadašnjim zakonskim propisima za nas je kao Sveto pismo – nema nikakve retroaktivne promene.