POSLEDNJI REGRUTI: Vojska Srbije / foto: tanjug
1. Nema više vojne obaveze
Obavezno služenje vojnog roka ukinuto je Odlukom koju su poslanici Skupštine Srbije usvojili u sredu 15. decembra, kojom je predviđeno da se upućivanje na služenje vojnog roka u Vojsku Srbije, od 1. januara 2011. godine, vrši po principu dobrovoljnosti. Regruti koji su vojni rok započeli u 2010. godini ostaće u kasarnama do njegovog isteka.
Poslanici su usvojili i pravni okvir za dobrovoljno služenje vojnog roka, koje će biti omogućeno i ženama i osobama u rezervnom sastavu. Dobrovoljci će proći obuku, dobiće sertifikat i tretiraće se kao vojni obveznici, a izgleda da će imati prednost pri zapošljavanju u vojsci, policiji, i drugim službama pod oružjem… Prema Strategijskom pregledu odbrane Republike Srbije, Vojska Srbija treba da ima 10.918 profesionalnih vojnika, a u sistemu odbrane između 36.000 i 37.000 lica (oficiri, sa generalima do 6000; podoficiri do 7700; vojni službenici i nameštenici do 9900, aktivna rezerva do 2000). U vanrednom ili ratnom stanju predsednik Republike može doneti odluku o ponovnom uvođenju služenja vojnog roka. Obavezno služenje vojnog roka se ukida u regionu: Mađarska (2004); BiH (2005), Makedonija i Crna Gora (2006), Rumunija i Bugarska (2007), Hrvatska (2008). To je kraj doktrine o naoružanom narodu.
2. 2484. evropsko pitanje
Upitnik Evropske komisije sa 2483 pitanja, razvrstanih u 33 poglavlja i šest aneksa predsedniku Vlade Srbije Mirku Cvetkoviću uručio je 24. novembra u Beogradu evropski komesar za proširenje Štefan File.
Predsednik Srbije Boris Tadić je zahtev za kandidaturu predao 22. decembra 2009. Frederiku Rajnfeldu, predsedniku Vlade Kraljevine Švedske, koja je u tom trenutku predsedavala Savetu EU. Srbija je četrnaest meseci čekala na pozitivnu odluku Brisela zbog protivljenja Holanđana koji su se pozivali na nepovoljne ocene saradnje srpskih vlasti s Haškim tribunalom. Premijer Cvetković je najavio da će Vlada Srbije u januaru odgovoriti na sva pitanja, a mišljenje EU o kandidaturi očekuje se u junu 2011, ili do isteka te godine. Krajem decembra javljeno je da su Skupština Srbije i Ministarstvo odbrane već napisali svoje odgovore. Pitanja se, inače, odnose na demokratiju i vladavinu prava; ljudska prava; regionalna pitanja i međunarodne obaveze; makroekonomske podatke; socioekonomsku sliku, informacije o fiskalnoj politici, energetici, saobraćajnoj politici…
Tu ćemo zastati u nabrajanju zbog asocijacije na „saobraćajnu rečenicu“ Havijera Solane od 7. aprila 2008. kad je objavljena tzv. mapa puta za Srbiju: „Voz je krenuo s mrtvog koloseka!“ E, sad, biće zanimljivo kako će ovi spin doktori i savetnici s pevačkim iskustvom objasniti kako taj srpski evropski voz prema Zajednici za ugalj i čelik ide kad u Srbiji ne radi železnica. Odnosno radi, ali vozi brzinama kao u vreme kralja Milana. Rekonstruisaće je valjda uz pomoć ruskog kredita. Kad reše da počnu.
Izrazimo taj oprez popularnijim primerom: Kad se FK Partizan u penal završnici protiv Anderlehta u Briselu plasirao u Ligu šampiona, pucalo se, ljudi su izašli na ulice i vikali: „Mi smo Evropa!“ Posle je Partizan sve do jedne utakmice izgubio, pa je blizu pameti da će neko onom EU upitniku dodati i 2484. test pitanje: mislite li da u sledećem veku dobijete bar jednu utakmicu u Ligi šampiona i kako ćete to sa ovakvim fudbalom postići?
3. Srpsko–hrvatsko mirenje javno, a sporenje tajno
O prvom susretu predsednika Srbije Borisa Tadića i predsednika Hrvatske Iva Josipovića 24. marta u Opatiji nije se znalo do sat vremena pre sletanja Tadićevog aviona na Krk. Taj neformalni razgovor uz poširani file zubaca i uz malvaziju „kabola“ bio je njihov prvi susret otkad je predsednik Hrvatske inaugurisan u februaru. U trenutku izbora Josipovića za predsednika Hrvatske srpsko-hrvatski odnosi bili su zapali u krizu posle nekoliko godina postepene normalizacije u vreme vlade Sanadera u Hrvatskoj i Koštunice u Beogradu. Povod za zahlađenje bile su kontroverzne izjave bivšeg hrvatskog predsednika Mesića o tome da bi vojno intervenisao u Bosni i Hercegovini, a pre toga hrvatsko priznanje Kosova, aktivno učešće hrvatske u procesu pred Sudom pravde o zakonitosti proglašenja kosovske nezavisnosti, Tadić je odlučio da toj inauguraciji ne prisustvuje zbog toga što je na nju bio pozvan predsednik Kosova Fatmir Sejdiu.
U Opatiji su odnosi raskravljeni i Tadić i Josipović su se posle toga sreli više puta.
Predsednik Josipović je 18. i 19. jula bio u prvoj zvaničnoj poseti Srbiji. To je bio peti susret dva predsednika u toku ove godine, a usledili su i novi, uključujući i onaj uz izvinjenja na Ovčari (gde je Josipović „vodio“ Tadića) i u Paulin Dvoru (gde je Tadić „vodio“ Josipovića). Uzgred, kad je o osvrtu na prošli rat reč, treba podsetiti da je sredinom marta u Srbiji rehabilitovan general Trifunović, osuđen devedesetih u Srbiji zato što je Hrvatima predao varaždinsku kasarnu, a u Hrvatskoj zato što je pružio otpor. Izjavio je da bi i danas uradio isto kada bi se ponovila situacija kakva je bila u toj kasarni 1990.
Posle razgovora u Beogradu predsednici Tadić i Josipović potvrdili su da su dve države, nakon oscilacija u odnosima, našle pravi put za rešavanje otvorenih pitanja koji vodi najboljim susedskim odnosima. Pominjali su razna pitanja nerešena ni petnaest godina posle poslednjeg oružanog sukoba: protezanje granice, sudbina zarobljenih, nestalih, povratak 70.000 srpskih izbeglica i njihove imovine, zaštita pisma i jezika Srba u Hrvatskoj, na šta je ukazivala i Evropska komisija u izveštaju za 2009. kao na uslov u pregovorima o članstvu Hrvatske u EU. Mada se rešavanje tih vitalnih pitanja uz razne izgovore još oteže. U oktobru je potpisivana peticija prognanih Srba, koji apeluju na EU da ne potpiše ugovor o pridruživanju s Hrvatskom dok ona prethodno ne reši status imovine izbeglih i raseljenih lica.
„Hrvatska će pre Srbije postati članica EU i Srbija podržava njeno što brže učlanjenje“, rekao je Tadić, a Josipović je najavio da će Hrvatska pomoći Srbiji na putu do Evrope. Direktor policije Srbije Milorad Veljović izjavio je da je saradnja policija Srbije i Hrvatske pravi primer kako se može sarađivati u borbi protiv kriminala.
I pored niza jakih signala o normalizaciji odnosa na paralelnom koloseku nastavljeno je sporenje. Najveću medijsku pažnju pobudile su spekulacije o sudbini hrvatske tužbe i srpske kontratužbe pred Međunarodnim sudom pravde.
Hrvatska je podnela tužbu za genocid 2. jula 1999, neposredno posle NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Protivtužba Srbije usledila je 4. januara 2009. i u njoj se Hrvatska tereti za genocidne akcije i etničko čišćenje preko 400.000 Srba. Predsednici Tadić i Josipović su, prilikom razgovora u Bačkom Monoštoru, polovinom aprila 2010. izrazili spremnost da i lično doprinesu povlačenju uzajamnih tužbi, uz ogradu da je to prevashodno zadatak vlada dve zemlje. Hrvatska vlada je ponavljala da nije dosad razmatrala ovo pitanje, a onda su predstavnici hrvatskog pravnog tima 20. decembra u potpunoj medijskoj tišini predali Međunarodnom sudu pravde u Hagu pisani odgovor na srpsku protivtužbu u kojoj ponavljaju argumentaciju iz tužbe.
Srpski pravni tim je najavio da će MSP-u do 4. novembra 2011. dostaviti pisani odgovor na najnoviji podnesak Hrvatske. Rasprava o sadržini (meritumu) tužbi očekuje se početkom 2013.
4. Kosovski rondo
Srbija je 8. oktobra 2008. u Generalnoj skupštini UN-a dobila većinu, što je bio diplomatski uspeh, za usvajanje Rezolucije 63/3, kojom se traži od Međunarodnog suda pravde (MSP) da dâ svoje savetodavno mišljenje u vezi sa sledećim pitanjem: „Da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane privremenih institucija samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?“
MSP je 22. jula 2010. saopštio mišljenje da je proglašenje nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom kada je u pitanju Kosovo.
Beograd je bio šokiran, jer je očekivano da to mišljenje bude diferenciranije. Skupština Srbije je 26. jula donela rezoluciju o tom mišljenju u kojoj se ponavlja formulacija o srpskom suverenitetu na Kosovu. Početkom avgusta Generalnoj skupštini podnet je prvobitni tekst nove srpske rezolucije u kojoj se insistira na suverenitetu Srbije i počelo je lobiranje za njega.
Britanski i nemački ministri spoljnih poslova posetili su Beograd vršeći pritisak na Srbiju. Predsednik Boris Tadić je potom postigao dogovor s evropskom komesarkom za spoljne poslove Ketrin Ešton o tzv. zajedničkom imenitelju, odnosno o formuli kojom se otvara dijalog s Prištinom, a da i nova rezolucija GS UN-a ne sadrži priznanje nezavisnosti Kosova i da će eventualno kompromisno rešenje biti potvrđeno u Savetu bezbednosti UN-a. U novom tekstu izostala je rečenica iz preambule prvobitne verzije srpske rezolucije: „Vodeći računa o činjenici da jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja…“
Američka diplomatska prepiska, procurila preko Vikiliksa, govori o tome da SAD Kosovo i dalje drže visoko na listi svojih prioriteta, da ulažu veliki trud da slome srpski otpor, pa i da razdvoje predsednika Srbije i srpskog ministra spoljnih poslova Jeremića s njegovom „diplomatijom na steroidima“. Dok je Jeremić bio u Njujorku da brani novu rezoluciju i objašnjava promenu kursa onima koje je prethodno ubeđivao da glasaju za onu tvrđu srpsku rezoluciju, u Beogradu se objavljuje spekuacija, s pozivom na N.N. izvor, da će on, čim se vrati, biti smenjen.
Generalna skupština UN-a je 9. septembra bez glasanja usvojila izmenjeni s Evropskom unijom usklađeni tekst Rezolucije o Kosovu. Ni u tom trenutku srpska strana nije lišena pritiska. Sednica GS UN-a kasnila je više od dva sata, jer se visoka delegacija kosovskih Albanaca pojavila u sali, a nisu bili pozvani ni od jedne države članice UN-a. Predstavnici Srbije i Rusije zahtevali su da oni napuste salu, ovi nisu hteli, a posle duže pauze SAD, Nemačka, Britanija, Italija i Francuska pozvale su predstavnike kosovskih Albanaca kao goste.
Iz izlaganja diplomata vidljivo je da su u GS UN-a ostale razlike koje su postojale pre Rezolucije.
Ta rezolucija je predstavljala zaokret u odnosu na diplomatsku ofanzivu koju je Srbija vodila prethodnih godinu i po dana. Posle toga učestano je najavljivano da će uskoro početi dijalog Beograda i Prištine.
Onda se u javnosti pojavio izveštaj Dika Martija koji je određen za izvestioca Saveta Evrope na osnovu inicijative srpske delegacije u ovom parlamentu od pre dve godine. U tom izveštaju se govori o odgovornosti OVK za otimanje ljudi kojima su u Albaniji vađeni organi, i o tome da je OVK povezana s narko-mafijom itd.
Iz Specijalnog tužilaštvu za ratne zločine to su ishitreno proglasili za veliku pobedu srpskog tužilaštva, mada je sudsko razrešenje slučaja prilično daleko.
Predsednik Srbije Tadić požurio je da izjavi da je, bez obzira na lično mišljenje, spreman da s Tačijem pregovara sve dok on bude predstavnik kosovskih Albanaca. Predsednik Srbije je bio pod pritiskom da ostavi utisak da je Srbija faktor mira u regionu. S Tačijem, svojevremeno osuđenim u Srbiji za ubistvo policajca, pregovarao je, na američki pritisak, i prošli režim u Beogradu. Amerikanci odmah po objavljivanju Martijevog izveštaja izjavljuju da će i dalje raditi s Tačijem, u istom maniru u kome se nedavno preminuli ambasador Ričard Holbruk, pred jednim od komandanata OVK 1998. izuo, prenebregnuvši onu Gelbartovu izjavu o OVK kao terorističkoj organizaciji.
Ipak, predsednik Srbije je mogao bar malo i da oćuti. Naime, kada počne taj dijalog, jedna od prvih tema razgovora trebalo bi da bude sudbina nestalih. Tači bi, sudeći po Martijevom izveštaju, o tome trebalo da bude saslušan pred istražnim sudijom, pa bi se i za pregovaračkim stolom mogao ponašati negatorski, kao na saslušanju.
5. Srebrenica i deklaracije
Na vanrednoj sednici 30. marta 2010. Narodna skupština Republike Srbije donela je Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici, težeći da sećanje na žrtve surovih oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina XX veka, u kojima su svi narodi podneli teška stradanja, nikada ne izbledi. Naglašava se poštovanje presude Međunarodnog suda pravde, glavnog pravosudnog organa Ujedinjenih nacija, donete u sporu po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije i Crne Gore 26. februara 2007. godine, da je Srbija dužna da preduzme delotvorne korake radi obezbeđenja punog poštovanja svojih međunarodnih obaveza, uključujući punu saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju.
U Deklaraciji Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, kao i sve društvene i političke procese i pojave koji su doveli do formiranja svesti da se ostvarenje sopstvenih nacionalnih ciljeva može postići upotrebom oružane sile i fizičkim nasiljem nad pripadnicima drugih naroda i religija. Izražava se saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija.
Upućuje se poziv svim nekadašnjim sukobljenim stranama u Bosni i Hercegovini, kao i drugim državama bivše Jugoslavije, da nastave proces pomirenja i jačanja uslova za zajednički život zasnovan na ravnopravnosti naroda i punom poštovanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, da učinjeni zločini više nikada ne bi bili ponovljeni.
Poslanici Skupštine Srbije su pet meseci kasnije, 14. oktobra, usvojili i Deklaraciju o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije.
U toj deklaraciji se najoštrije osuđuju zločini počinjeni nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije tokom oružanih sukoba u Republici Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji. Pozivaju se parlamenti drugih zemalja, pre svega zemalja sa prostora bivše Jugoslavije, da osude ove zločine i daju punu podršku svojim državnim organima i organima međunarodne zajednice u procesuiranju počinilaca, kao i da, jednako ceneći vrednost svakog ljudskog života, izraze poštovanje prema srpskim žrtvama.
Izražava se i žaljenje i solidarnost sa žrtvama NATO bombardovanja SRJ 1999. i uverenje da mir i stabilnost počivaju na poštovanju međunarodnog prava.
Pruža se puna podrška svim državnim organima i institucijama u čijoj je nadležnosti da istražuju zločine učinjene nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije.
Narodna skupština Republike Srbije poziva sve međunarodne organizacije i institucije koje se bave istraživanjem i procesuiranjem zločina počinjenih na teritoriji bivše Jugoslavije da do kraja istraže i na adekvatan način kazne počinioce zločina nad srpskim narodom i građanima Srbije.
6. Patrijarh ustoličen, a episkop Artemije raščinjen
Odlukom Izbornog sabora Srpske pravoslavne crkve od 22. januara 2010, Irinej, svetovno ime Miroslav Gavrilović, izabran je za arhiepiskopa pećkog, mitropolita beogradsko-karlovačkog i patrijarha srpskog. Ustoličen je u beogradskoj Sabornoj crkvi 23. januara, a 3. oktobra u Pećkoj patrijaršiji (u stavropigijalnoj lavri patrijaraha srpskih) uveden je u tron patrijaraha srpskih uz klicanje reči „Dostojan“ (Aksios).
U svom pristupnom govoru u beogradskoj Sabornoj crkvi, pošto je od mitropolita Amfilohija primio oznake dostojanstva – patrijaraško žezlo, panagiju Svetog Save i nisku medaljona sa likovima svih srpskih svetitelja, a na glavu stavio patrijarašku kamilavku – rekao je: „Ja sam slab i očekujem da zajedno krmanimo crkvom.“
Ubrzo po ustoličenju 45. patrijarha srpskog SPC je rešavala „slučaj“ episkopa Artemija. Sinod je 5. februara na jednoj od prvih sednica koje su održane nakon ustoličenja patrijarha Irineja doneo odluku o saslušanju vladike Artemija. Pošto su izaslanici Sinoda saslušali vladiku Artemija i pregledali finansijskomaterijalno poslovanje njegove eparhije, 13. februara 2010. Sinod donosi odluku o suspenziji vladike Artemija.
Usledilo je mnogo sukoba (u manastiru Gračanica, a nekoliko meseci kasnije u manastiru Duboki Potok), o kojima gotovo cele godine naširoko piše štampa.
Sveti arhijerejski sinod sa svoje sednice održane 16. decembra ove godine zvanično obaveštava crkvenu i širu javnost:
– da je Sveti arhijerejski sinod na svom ovogodišnjem majskom zasedanju, na osnovu imenovanom pismeno predočenih kanonskih prestupa i krivica, trajno i neopozivo razrešio episkopa Artemija dužnosti eparhijskog arhijereja raško-prizrenskog;
– da je Artemije odluku i sâm prihvatio, prihvativši ujedno da po razrešenju boravi u manastiru Šišatovcu, ali da je od septembra i oktobra meseca, nažalost, izrazio svoje „kajanje“ zbog prihvatanja saborskih i sinodskih odluka, tvrdeći da je on „doživotni episkop raško-prizrenski“;
– da je to bio povod da ga Sveti arhijerejski sinod stavi pod zabranu sveštenodejstva;
– da Artemije od Sinoda nije tražio oproštaj, već da je nasilno, sa grupom svojih sledbenika, koji su se takođe nalazili pod kanonskom zabranom sveštenodejstva i pod sudom, pokušao da uzurpira manastire i Raško-prizrensku eparhiju, započevši svoje nepočinstvo antikanonskim i antiustavnim služenjem Liturgije u manastiru Duboki Potok;
– da je pri tome, koristeći falsifikovani pečat, počeo da donosi protivzakonske odluke u Eparhiji raško-prizrenskoj;
– da je Sinod bio prinuđen da, sa dubokim žaljenjem, liši episkopskog čina bivšeg raško-prizrenskog episkopa Artemija i da ga vrati u red monaha;
– da je Veliki crkveni sud potvrdio odluke Crkvenog suda Eparhije raško-prizrenske i sedamnaestoricu jerođakona i jeromonaha, Artemijevih sledbenika, lišio svešteničkog čina;
– da su namesto otrežnjenja i pokajanja, monah Artemije i njegovi raščinjeni sledbenici nastavili da „služe Liturgiju“ u uzurpiranom hramu Svetog Jovana Krstitelja Eparhije žičke, proglasivši ga za manastir;
– da je ovakvim svojim ponašanjem bivši episkop raško-prizrenski Artemije ne samo stupio na put raskola nego je doslovce stvorio svoju sektu, sektu artemijevaca;
– i da svi oni koji im lakoverno sleduju navlače na sebe i svoju decu prokletstvo sektašâ…
7. Parada ponosa i jesen izgrednika
Parada ponosa 2010. pod nazivom „Da šetamo zajedno“ održana je pod jakim obezbeđenjem oko 5000 policajaca 10. oktobra u parku Manjež. Paradu ponosa su ove godine organizovale gej-lezbejske organizacije GSA i Centar za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti Kvirija. Posle skupa u Manježu, između 500 i 1000 (po proceni organizatora) učesnika je, noseći raznobojnu zastavu, transparente „Možemo zajedno“, „Vreme je za ravnopravnost“, uz uzvike „Solidarno protiv fašizma“ i „Svi smo LGBT“, krenulo u koloni u planiranu šetnju do Vlade Srbije i Studentskog kulturnog centra, odakle je policija razvozila učesnike kućama.
U isto vreme u širokom krugu od Železničke stanice do Svetosavskog platoa, od Albanije do Doma Narodne skupštine, trajala je bitka policajaca s raštrkanim izgrednicima. Privedeno je 249, a zadržana je 131 osoba. U neredima su povređena 132 policajca i 25 građana, od kojih jedan teško. Više javno tužilaštvo u Beogradu podiglo je 24. decembra optužnicu protiv vođe Obraza Mladena Obradovića, Damira Grbića i Krste Milovanovića, zbog sumnje da su organizovali te nerede zbog kojih se krivični postupci vode protiv 150 lica.
U izgredima oko Parade ponosa su se, sudeći po policijskim izveštajima, bile izmešale desne ekstremističke grupe s grupama nasilnih navijača. Jedna nasilna grupa navijača iz Srbije je dva dana kasnije, u utorak 12. oktobra, na stadionu Luiđi u Đenovi, neredima sprečila početak utakmice Italija–Srbija. U incidentima je bilo 25 povređenih, a uhapšeno je 35 osoba. Neki od njih čekaju suđenje u Italiji. Policijska kvestura u Đenovi izrekla je 22. oktobra petogodišnju zabranu ulaska na stadione osmorici uhapšenih srpskih navijača. U Srbiji, problem huliganskog nasilja je podignut na nivo državnog problema broj jedan. Zasedao je i Savet za nacionalnu bezbednost, kojim je predsedavao predsednik Srbije Boris Tadić.
Skupština Srbije usvojila je 22. oktobra po hitnom postupku izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku, koje su stupile na snagu odmah, a kojim je omogućeno produženje pritvora sa osam na 30 dana za krivična dela za koja je zaprećena kazna duža od pet godina (do sada je limit bio deset godina) i za krivična dela sa elementima nasilja.
Ustavni sud Srbije je 13. oktobra počeo da razmatra zahtev zamenika republičkog javnog tužioca Slobodana Radovanovića od 16. oktobra prošle godine za zabranu 14 ekstremnih navijačkih grupa. Ispostavilo se da u Registru udruženja, koji se vodi u Ministarstvu za državnu upravu, nije registrovana nijedna navijačka grupa, bar ne po specifičnom nazivu po kome bi takva grupa mogla biti prepoznata: „Alkatraz“, „Belgrejdbojs“, „Ludaci Padinska Skela“, „Ultra bojs“, „Ultras“, „Anti Romi“, „Saut femili“, „Hed hanters“, „Iricucibili-NBG“, „Šedouz“, „Ikstrim bojs“, „Čuvari časti“, „Brejn demidž“ itd. Sudija izvestilac stoji na stanovištu da Ustavni sud ne može zabraniti udruženje koje formalno ne postoji, a rasprava o tome u Sudu će se nastaviti.
Kad se malo stišala bura na državnom nivou, izbila je nova erupcija nasilja. Grupa od 100 do 150 huligana sa oznakama navijača Partizana pokušala je 4. decembra u 14.15 da demolira službene prostorije FK Crvene zvezde na stadionu Marakana. Bili su naoružani motkama, bejzbol palicama, lancima, štanglama, kamenjem i sekirama i skandirali su „Ubij Cigana“. Policija je relativno brzo stigla, intervenisala i privela 33 osobe.
Omladinsko nasilje je uvek znak tinjajuće duboke društvene i vrednosne krize i ne može se rešiti kampanjama, niti samo pomoću policije. Za ubistvo Brisa Tatona podignuta je optužnica protiv petnaest osoba od kojih najstarija ima 27 godina. Prošle godine oko tog slučaja date su mnoge odgovorne i angažovane i gnušajuće izjave, jedna ulica u Beogradu dobila je ime po tom stradalom francuskom navijaču, ali kampanja je prošla, a nasilje se ponovilo.
8. Južnoamerička veza
Pod šifrom „Balkanski ratnik“, vođena je duga istraga protiv kriminalne grupe, koju po sumnjama policije predvodi Darko Šarić. Pokrenuta je u saradnji sa američkom službom DEA, nakon što je, 17. oktobra prošle godine, urugvajska policija, u luci Santjago Vaskes, na ušću reke Santa Lucija, 25 kilometara zapadno od Montevidea, na jahti Maui, koja je plovila pod britanskom zastavom, otkrila pošiljku od 2171 kilograma kokaina, koji je trebalo da stigne u Evropu i da narko-kartelu obezbedi dobit od oko 250 miliona evra. Srpska policija tvrdi da je informacija o tom brodu potekla od nje.
Akcija „Balkanski ratnik“ nastavljena je 27. januara pretresom deset lokacija koje se povezuju sa Darkom Šarićem i hapšenjem više povezanih lica.
Klan Darka Šarića navodno je organizovan po paravojnom principu, s ćelijama u Srbiji, Sloveniji, u Italiji, ali i širom Južne Amerike i istočne Evrope. Početkom februara 2010. u izjavama zvaničnika pominjano je da narko-mafija preti smrću predsedniku Srbije Borisu Tadiću, ministru policije Ivici Dačiću i specijalnom tužiocu za organizovani kriminal Miljku Radisavljeviću. Za Darkom Šarićem i Goranom Sokovićem Interpol iz Beograda je raspisao poternicu. Crnogorska policija je u Pljevljima pretresala porodične, stambene i poslovne objekte kojima raspolaže ili koje koristi Darko Šarić, poslovni objekat i diskoteku Municipijum, porodičnu kuću Šarića. Pre toga Pljevljima je kružila priča o konvoju policijskih vozila koji se kreće od Đurđevića Tare prema Pljevljima, pa se čitav sat pre početka pretresa u Pljevljima pretpostavljalo da dolaze zbog Šarića. Crnogorska policija se sa srpskom policijom prepirala oko toga da li se iz Beograda šalju relevantna saznanja o slučaju, a političari su reagovali na sumnje iz Beograda da je Crna Gora sigurna luka za begunce od zakona. Posle natezanja sklopljen je sporazum o izručenju osumnjičenih za teški kriminal.
Bezbednosne službe Italije, Srbije, Crne Gore i Slovenije su sredinom novembra 2010. uhapsile 80 osoba, među njima i Duška Šarića, brata navodnog vođe narko-klana Darka Šarića koji je još u bekstvu.
U Srbiji su donošene odluke o oduzimanju imovine Darka Šarića, novinarima su pokazivane njegove raskošne vile na Tatarskom brdu u Novom Sadu. Govorilo se o tome da je Šarić učestvovao u privatizaciji društvenih firmi u Srbiji i o povezanosti Šarića s nekim političarima, ali proverivi podaci nisu saopšteni.
Italijanska policija je krajem 2010. saopštila da je Šarićev klan 2008. i 2009. bio potisnuo mafijašku organizaciju Ndrangeta u švercu kokaina iz Južne Amerike. Uhapsila je 80 osoba iz dve mreže, jedne italijanske iz Milana i druge u gradovima severne Italije koju su nazvali „srpska mreža“, s članovima iz Srbije, Crne Gore i Slovenije.
9. Rebrača i „kraba“
Katarina Rebrača, bivša manekenka, voditeljka, glumica, suvlasnica agencije K models i Fondacije za borbu protiv raka dojke, uhapšena je 8. aprila 2010, pod optužbom da je proneverila 37.000.000 dinara. Pored nje uhapšeno je još nekoliko osoba među kojima i Katarinina majka Sandrina Bogunović Vagner (1949), odgovorno lice agencije Centra za kreativno domaćinstvo iz Beograda. Više javno tužilaštvo u Beogradu optužnicom tereti Katarinu Rebraču i još nekoliko osoba da su fiktivno prikazivale da su za uplaćeni novac nabavile medicinske aparate, kao na primer mamograf, ali to, navodno, nisu uradile, već su sa računa podizale gotovinu. Posle završetka glavnog pretresa pred beogradskim Višim sudom Rebrača je 15. novembra puštena iz pritvora da se brani sa slobode.
Direktor Instituta za onkologiju i radiologiju u Beogradu Nenad Borojević izjavio je posle hapšenja manekenke da je ta medicinska institucija podržala ideju Katarine Rebrače, ali da njen fond Institutu za radiologiju, tokom prethodnog perioda nije uplatio nijedan dinar. „To je bio razlog da direktor Instituta, a to sam ja, Upravnom odboru Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije početkom ove godine predloži da se prekine podrška ovog instituta aktivnostima tog fonda. UO je doneo tu odluku i mi smo o tome upoznali i Fond i sve nadležne“, rekao je Borojević.
Međutim, nepuna tri meseca posle toga, 30. juna pripadnici Službe za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a priveli su direktora Instituta za onkologiju Nenada Borojević i još nekoliko osoba zbog sumnje da su učestvovali u malverzaciji vezanoj za citostatike. U saopštenju policije se kaže da su oni uhapšeni u saradnji sa Tužilaštvom za organizovani kriminal, nakon višemesečnog pretkrivičnog postupka, u okviru akcije „Kraba“.
Policija tvrdi da su osumnjičeni Borojević i drugi u navedenom vremenskom periodu, prilikom sprovođenja nabavki citotstatičkih lekova za potrebe Instituta, zahtevali i dobijali novac – mito od predstavnika farmaceutskih kuća, koje distribuiraju citostatičke lekove na području Republike Srbije, kako bi favorizovali nabavku i potrošnju lekova tih kuća. Početkom novembra još petoro lekara onkoloških instituta iz Beograda, Kragujevca, Niša i Sremske Kamenice uhapšeno je u nastavku akcije „Kraba“ zbog sumnje da su primili dva miliona dinara mita kako bi u lečenju pacijenata povećali potrošnju citostatika erbituks…
Katarina Rebrača je na suđenju 15. novembra tvrdila da ju je u međuvremenu uhapšeni direktor Instituta za onkologiju i radiologiju Nenad Borojević prijavio tužilaštvu pošto je od njega zatražila objašnjenje gde je deset miliona dinara za kupovinu mamografa…
10. Dejvis kup
Teniska reprezentacija Srbije pobednik je ovogodišnjeg dejvis kupa, pošto je u nedelju 7. decembra u finalu odigranom u Beogradskoj areni savladala Francusku sa 3:2. O veličini tog uspeha možda najbolje govori čestitka koju je Škotlanđanin Endi Marej napisao na Tviteru samo nekoliko trenutaka pošto je finale završeno: „Nemaju finansijska sredstva, imaju veoma lošu tenisku infrastrukturu, ali su ljudi sa velikim srcem, radnom etikom i željom. Svaka čast.“
Čini se da je za konačnu pobedu ključna bila hrabra odluka da umesto ranije najavljenog Tipsarevića odlučujući meč igra Viktor Troicki, koji je posle poraza u dublu prethodnog dana bio vidno potresen i mnogi su sa zebnjom razmišljali da li će biti u stanju da izdrži pritisak koji nosi odlučujući meč.
Odmah po završetku meča teniseri Srbije i stručni štab su ispunili obećanje dato još mnogo pre finala, da će se ošišati „na ćelavo“ ukoliko osvoje Dejvis kup. Bez kose su, u direktnom prenosu, ostali predsednik TSS-a Slobodan Živojinović, svi igrači, čak i 72-godišnji savetnik reprezentacije Nikola Pilić. Selektor reprezentacije Bogdan Obradović takođe je ošišan, ali ne „na nulu“ zato što su se potrošile baterije na mašinici.
Novak Đoković je posle rekao da nema mnogo mečeva u kojima može da se oseti više energije nego što je finale Dejvis kupa, i da je to kao da smo osvojili Svetsko prvenstvo u fudbalu.
Pobednike Dejvis kupa mnogi su pozdravili pred Gradskom skupštinom Beograda, sa istim oduševljenjem s kakvim su pozdravljali košarkaše posle trijumfa, kakvo odavno nisu imali prilike da iskažu povodom neke pobede fudbalera, ako se ne računa kratka radost zbog pobede nad Nemcima u Južnoj Africi, koju su prekrili senka poraza protiv Australije i Gane i svađa o sudbini trenera Radomira Antića.
I posle Dejvis kupa je izbila svađa – oko rukovodećih mesta u Teniskom savezu Srbije. Kao u fudbalu…
Reakcija „Vremena“ je prošla kroz teške trenutke kada su 24. jula, u autobusu na liniji 83 u Zemunu, našeg Teofila Pančića napali Miloš Mladenović (1992) i Danilo Žuža (1991) udarajući ga rukama i metalnom šipkom. Nakon napada su pobegli, a njihov beg je zabeležila kamera. Nakon deset dana policija je identifikovala napadače i privela ih, a poslednjeg dana avgusta Prvo osnovno tužilaštvo u Beogradu podnelo je optužbeni predlog, a nakon dvadesetak dana, 21. septembra donesena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu u kome je fizički napad na Pančića okarakterisan kao nasilničko ponašanje. Mladenović i Žuža kažnjeni su sa po tri meseca zatvora i tri godine zabrane prilaska novinaru „Vremena“ na rastojanju bližem od 100 metara. Za takvo delo krivični zakon Republike Srbije predviđa kaznu do tri godine, ako je ono izvršeno u grupi ili je pri izvršenju dela nekom licu nanesena laka telesna povreda, napadačima sleduje najmanje šest meseci zatvora. Kako je obrazloženo u presudi, napadači na Teofila Pančića osuđeni su na kaznu nižu od minimuma zbog toga što su mlađi punoletnici i zbog toga što do sada nisu osuđivani. Portparol republičkog tužilaštva Tomo Zorić je izjavio da će se tužilaštvo žaliti na presudu pošto smatra da ovako izrečena kazna nije primerena težini krivičnog dela i da ne odražava duh zakona.
Godine 2010. umrli su Mihailo Marković, redovni član SANU-a, jedan od osnivača SPS-a, disident, direktor Instituta za filozofiju; Svetozar Stojanović, filozof humanista i etičar međunarodne reputacije, Mihajlo Mihajlov, disident; Bogdan Bogdanović, arhitekta, nekadašnji gradonačelnik Beograda; Bekim Fehmiu, slavni jugoslovenski glumac albanskog porekla; Dado Đurić, slikar; Dragana Milojević-Srdić, žena pod šmrkom sa podignuta tri prsta, koja je postala simbol demonstracija od 9. marta 1991; Herta Haas, komunistkinja, bivša žena Josipa Broza Tita; Dušanka Kalanj, kultna spikerka TV Dnevnika; Stevan Nikšić, novinar i urednik NIN-a, jedan od osnivača NUNS-a; Momo Kapor, slikar i književnik; Biljana Kovačević-Vučo, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava; Dragan Sakan, pionir advertajzing scene u bivšoj Jugoslaviji; Cole Kovačević, član predsedništva DOS-a, narodni poslanik DOS-a, osnivač Koalicije Šumadija; Šandor Pal, narodni poslanik, lider Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara, prevodilac, lektor, književnik i predavač na Katedri za slavistiku Elte fakulteta u Budimpešti…
Na sajt „Vremena“ www.vreme.com u 2010. godini više od milion jedinstvenih posetilaca došlo je preko dva miliona puta i pregledalo gotovo šest miliona stranica. Arhiva „Vremena“ pregledana je oko 82.000 puta. Ovo je značajan rast u odnosu na prošlu godinu kada smo imali oko 750.000 jedinstvenih posetilaca koji su sajt posetili milion i po puta i pregledali 4.400.000 stranica.
Nakon Srbije, najviše posetilaca na sajt „Vremena“ je došlo iz Bosne i Hercegovine, Sjedinjenih Američkih Država, Hrvatske, Crne Gore, Kanade, Nemačke, Makedonije, Slovenije, Švajcarske… ali je posetilaca bilo i iz dalekih krajeva kao što su Malavi, Mauritanija, Burkina Faso, Laos, Barbados… Što se Srbije tiče, najviše poseta bilo je iz Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Prištine, Kraljeva i Jagodine.
Nekoliko događaja u 2010. godini privuklo je posebnu pažnju posetilaca sajta www.vreme.com: smrt Ksenije Pajčin i Filipa Kapisode, objavljivanje teksta Miloša Vasića o prisluškivanim razgovorima Željka Ražnatovića Arkana o kojima se govori u dokumentaciji Vojislava Šešelja, zatim napad na kolumnistu „Vremena“ Teofila Pančića, Parada ponosa i huligansko divljanje u Beogradu i Đenovi, i prošlonedeljni tekst „Dojava o Mladiću i šta je bilo sa deset miliona evra“. Tematski gledano, tokom čitave 2010. neobično veliko interesovanje čitaoci su pokazali za dokumentacioni materijal o reizboru sudija, postavljen poslednjih dana decembra 2009. i komentare na tu temu (35.934 jedinstvenih posetilaca je otvorilo 44.248 stranica).
Najčitaniji tekst pojedinačno u 2010. godini bio je „Deset godina od ubistva Željka Ražnatovića: Arkanova ostavština“ Filipa Švarma, koji je objavljen u januaru, na godišnjicu Arkanovog ubistva („Vreme“ br. 993). Sledi tema „Vremena“ broj 1021 „Teofil Pančić – Zašto sam pretučen metalnom štanglom“, a za njima tekst iz maja 2001. godine „Bekim Fehmiu, glumac: Složene kockice“, kada je „Vreme“ povodom izdavanja knjige uspomena Bekima Fehmiua Blistavo i strašno intervjuisalo ovog filmskog i pozorišnog glumca. Njegova smrt u junu ove godine izazvala je novo interesovanje za taj, inače jedan od retkih intervjua koji je Fehmiu dao. Među najčitanijim tekstovima bio je i „Šou-biznis i njegove žrtve“, koji je objavljen u broju 1002. povodom ubistva i samoubistva pevačice Ksenije Pajčin i manekena Filipa Kapisode. Veoma čitan bio je i tekst „Prava slika Darka Šarića“ Miloša Vasića iz februara 2010. („Vreme“ 998).
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
„Novinari“ koji su, nepotpisani, priredili ispovest porodice koja je izgubila dve devojčice pod nadstrešnicom dobro su znali šta rade i u šta uprežu ucveljene ljude
Ovi praznični dani su drugačiji – ne smiruju se ni studenti, ne smiruju se ni građani. Grad u kojem se 1. novembra desila strašna tragedija još uvek je prepun adrenalina, i gneva, i nade. Kao da su praznici u drugom planu, a otpor je vidljiv na svakom koraku
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
