Komandosi SFOR-a, upali u selo na granici Republike Srpske i Crne Gore, sve obili i pretresli, i crkvu i školu i đake, ali Karadžića nisu našli. U jednoj šupi, kako su saopštili, našli "veliku količinu oružja i municije", za koje meštani tvrde da je čini nekoliko tandžara
Poslednjeg dana februara, u četvrtak, svet je obišla vest da je sprovedena akcija hapšenja jednog od glavnih haških optuženika, Radovana Karadžića. Analitičari će znati da kažu, zašto toga dana, i zašto na taj način, tek, činjenice kazuju da je tog jutra specijalna jedinica SFOR-a, sa pripadajućom logistikom, upala u selo Čelebići, ali da nije u’vatila Radovana. SFOR je, najavljujući nastavak akcije, saopštio da je zaplenjena veća količina oružja i municije, za koju meštani i zvaničnici RS tvrde da je oružje prikupljeno od građana tokom dobrovoljne predaje oružja u akciji Žetva. SFOR je „viđen“ i sledećeg dana, u petak, u okolnim selima, narednih dana se, skoro zvanično, čulo da se potraga nastavlja po šumama, da od ponedeljka 4. marta ne bi bilo ni takvih informacija. SFOR je navodeći da je akcija, bez obzira na nenalaženje Karadžića, uspela, jer su pronađeni oružje i municija, sto stopa od škole, koji su mogli da povrede decu, te da se nastavlja akcija potrage za osumnjičenima za ratne zločine. I lokalna i viša vlast RS, kao i podrazumevajući meštani, su se izjavili, takva sila i bahatost nisu viđeni, đe tako, sa puškom i pajserom, na nejač i svetinje… Onda utorak 5. marta stigao konkretan odgovor. U Srbinju se pojavili, ili će biti osvanuli, plakati, „Sve do smrti i do sudnjeg dana branićemo brata Radovana“.
UZELI KARADŽIĆA, OSTAVILI MLADIĆA: Kad je tako, ‘ajde da vidimo šta kaže lice mesta. Nedelja 3. mart pre podne, centar Foče, što se zove Srbinje, nešto sveta statira po trotoarima, slobodnim površinama. Jedan, baš rumen, poslom valjda, stoji ispred prazne robne kuće, predusretljivo s nama na sprat, u slastičarnu, ‘oće li zapaliti, ne troši, šta će popiti, može piva. Kako je, okupacija. Pođemo da nam pokaže gde je radio stanica, usput pitamo, šta je s ratnim komandantom Foče Stanićem, koji je tako branio i oslobađ’o srpska ognjišta da se našao na haškoj optužnici, ko, je l’ Miro, krije se neđe. Dođosmo do radio stanice koja je u zgradi komande garnizona, gore se čuše sa Čelebićima, javiše im da dolaze „naši novinari“.
Krenusmo za Čelebiće, sve uzbrdo, 40 km. Put nikakav, sa strane žuto-crvene motke, da za snega obeleže trasu. Do puta, dokle pogled baca, šuma, kakva šuma, šumetina, to nisu stabla, to su stabletine, sve sama, biće neka smreka. Popesmo se, pravo granična rampa, na narandžastom kontejneru belim sprejom „Srpska opština Foča“, dalje Crna Gora, šumski put za Pljevlja, nema ga na karti, za rata jedina linija snabdevanja i opstanka Foče. Levo, na brdu, vidi se crkva, Čelebići. Posle nekoliko stotina metara centar sela, pilana, spratna stambena zgrada, betonsko igralište, škola, kafana, iza škole mesna kancelarija, dve-tri manje zgrade, crkva, na drugoj strani, poviše, policijska stanica, i to je sve.
Tu već nekoliko novinarskih ekipa, RTS, „Zidojče cajtung“, švedski novinar u pratnji prevodioca iz Zagreba, Rojters… Pred dužnom spratnom zgradom škole dva spomenika partizanima, da krenemo dalje, da obiđemo, snimimo situaciju, eto policajca, krupan i ležeran, na prsima mu identifikaciona kartica, Pejović, samo da upiše podatke, piše, za sebe komentariše, bilo mnogo novinara, ali najbolja kola ima RTS, koja, pokazuje nešto belo i besno. Krenemo dalje, zgrade mesnog ureda, spomen-ploča Sandžačkoj brigadi, svuda konzerve laškog piva, do crkve straćara, zatvoreno, piše, kafana „Viševina“, porta crkve ograđena k’o prst žičanom ogradom. Crkva zaključana, devojčica, koja briše dva spomenika, kaže da sveštenik retko dolazi, ključ ima učitelj Vrana.
Vratimo se do spratne stambene zgrade, u prizemlju prodavnica s metalnim šipkama, staklo na vratima razbijeno, u levom izlogu izborni plakat SDS-a, slika Ratka Mladića na kačenje, u desnom plakat „Operacije ratnog oružja, municije i eksplozivnih sredstava“. To je to, kaže čovek koji se predstavlja, učitelj Milko Vrana, to je akcija Žetva, tokom koje je dobrovoljno prikupljeno oružje, kad, policajac kaže u oktobru, i sad su oni nekoliko tandžara M48 proglasili za velike količine oružja i eksploziva. Vrana nastavlja, pokazuje, razbili vrata, pucali u bravu, ušli, uzeli sliku Karadžića iz izloga… Uzeli Karadžića, ostavili Mladića? Otprilike, odgovara Vrana, nije otprilike nego sigurno, nisu „uzeli“ nijednog, i gotova priča. Uključuje se četvrtasti vlasnik strugare Miodrag Sarić, najpre blokirali tamo, gde je mesni ured, zgrada na P, helikopter se spustio kod školskog dvorišta, bio u radionici, ugasio mašinu, vidi, oni u strelce, sreća da je bio tu, obili bi mu 20 vrata, šta će, vik’o, je l’ to desant na Drvar, ne razumeju ništa, ima on drva kol’ko ‘oćeš, pokazuje ogromne gomile, brda cepanica, nije vik’o na drva, na Drvar, kad su fatali Tita.
ČEKIĆ OD ŠEST KILA: Uđemo u drvenu kafanu da raspravimo pojedinosti, pod zastrt „parket“ linoleumom, kockasti stolnjaci, na zidovima orao, tetreb, divojarac, divljači još, sve to preparirano, u šanku, vinjak, rakija, mostarsko bijelo, policajac, koji je, biće iskusno, seo uza zid, drži da je najbolje da čekamo, ko zna šta će biti, možda ga ufate. Sarić objašnjava da kafana nije njegova, na ženu, nastavlja, upali mu u kuću, dvojica drže automate na ćoškovima, išćeraju ga iz hodnika, kad već drže puške, šta će… Pa počinje iz početka, ako je od kakve koristi da priča, ali ‘ajde, jutros radio javio da se akcija nastavlja, kao što vidimo, ovde ništa nema, to jutro čuje, spustiše se helikopteri, prvi pa drugi, kako se spustiše počeše pucati, municijom obijati vrata, ode do kuće da ne obijaju vrata, u spavaćoj sobi mu našli devet lovačkih pušaka, poneli, vikne, ima papire, „pasaport“, ne da dâ nose, oni uzeše nešto da mrse, ništa nije razumeo, ali, ne da puške, izvadi dokumenta, oni imali mikrofone na ustima, nastaviše da mrse, i vratiše puške. Onda mu išli u kačaru, štalu, WC, ima on objekata, vik’o, seri ako ‘oćeš, jedan poš’o u štalu, vik’o, ne penji se, pod njim pukne daska i povredi se, video, krv mu išla na prst…
Otkud specijalci ovde, malo je razmišlj’o, traže Radovana, bile priče da je ovde negde, neko kaže, popio kafu i otiš’o, neko dojavio, ali i’ Radovan zajeb’o. Prekida jedino kad naginje domaću rakiju, bilo to naoružano sačuvaj bože, jedan im’o za leđima čekić od šest kila, gled’o, udari u vrata, ako ne popuste, pucaju u bravu, ima da plate, dolazili iz Foče, i načelnik Pavlović, sve popisali, umesto, domaćine, otvori, oni čekićem. Nego, ima on medveđu kožu, lovac 35 godina, može li to da se proda… Pridružuje se učitelj Vrana, začešljava plavim češljem, njegov car, Karadžić, se ne da, ne bi ga odali ni za kakve pare. Sarić mu odgovara, kasno je sad, oteće ga viša sila, šta bi bilo da je bio tu u četvrtak, nego, šta je bilo, bilo, treba obratiti pažnju na narod, da ne bude gladan…
Učitelj Vrana namesti kosu, poče svoju verziju. Video da se komandosi prebacuju prema školi, bio sa kolegom Šarčevićem i pomoćnom radnicom Zorkom, stavili mu automat pod grlo, pretresli, Zorka počela da plače, Jedan mu na srpskom rek’o, hvala, prebacili ih u učionicu gde su bila deca, mimikom objasnili da ne mrdaju, jedno dete palo u nesvest… Kroz prozor gledao kako obijaju prodavnicu, posle video šta su sve obili, razvalili crkvu, razbili flašu sa osveštanim vinom… sve bilo gotovo za dva sata. A o Karadžiću, kakvi ravnodušni, pogotovu sad kad ga jure, dobar je to čovek, dobar vođa, da nije dobar ne bi ga ‘vako terali… Gde baš ovde da ga teraju? Nemaju pojma. Uključi se i Sarićeva supruga Vasilija, na nju se vodi kafana, bila u kafani, videla kako preskaču u portu, kako su zalezali, iznosili sanduke iz šupe… sve odneli u helikopter, onda otišli. Posle ljudi seli u kafanu, pa bilo je i toga, sve su im po spisku. Uze da se izjavljuje i jedan brka, trebalo bi pisati o ovom lepom mestu, da se pokrene cela svetska javnost, izgradi put, hotel, treba reći da su ovde ljudi gostoljubivi, da su to Srbi, treba sve ovo iskoristiti…
Pa krenusmo sa Vranom od objekta do objekta, prvo do njegove kafane, na kojoj su razvalili drvena vrata, kafana ne radi, ali je radila, pa do crkve, otključava, pokazuje gde je čima udarila. Unutra sve „autentično“, ništa nisu dirali, pokazuje isprevrtane tepih staze, kaže, tražili Radovana u podu, razbijenu flašu… Pokazuje ostale objekte, štetu, usput priča, Radovana nije video od ’90, sforovci ranije dolazili u školu, donosili deci pribor, čokolade, a sad ovako. Dolazimo do omanjeg drvenog zdanja s betonskom coklom. Na drvenim vratima rupa, razvalili, tu su, kaže, našli oružje, one tandžare. Prostorija bila predviđena za sušnicu mesa, iskorišćena za odlaganje predatog oružja. Ulazimo, vidimo preostalo „oružje“, nekoliko zgužvanih ćebadi, prazan redenik, prazan drveni sanduk na kome piše, metak 7,9 mm, fišeklija, plastične vojničke manjerke, mnoštvo punih limenih konzervi za salatu, ključ za otvaranje konzervi…
MEĐED NA SPRATU: Vraćamo se do kafane, policajac Pejović još na dužnosti, je l’ bio i tog dana, jeste, gore u stanici, tu došli na posletku, javio šta se dešava pa se prekinule veze, ušli, pretresli ga, šta će, sila udarila… Šta će čovek, podržava ga Sarić, to samo tutnjalo, jedan pred tebe, drugi te drži na pušci… Onda nas ‘uvati za ruku, povede u kuću, da vidimo međeda. Da prvo vidimo puške, baš devet pušaka, u baš spavaćoj sobi, sve jedna uz drugu. Eto vidiš, kaže, da nije viko, „pasaport“, odneše. Međed na spratu, baš veliki i razapet, uslikasmo i njega, sa lovcem, dok fotografišemo, Sarić stenjući podiže glavu međeda, da vidimo kakva je to ala bila. Obavezno da mu nađemo neku ćoravu mušteriju, koja ne zna šta će sa parama, 2000 maraka dao za štavljenje. Sedosmo, izvadi pršutu i pripadajuće, uze da seče i zaliva, živeli, bog na pomoć…Vrati se na desant, koja je to sila, ćuti, da se ne seti „pasaport“ odoše puške… Ne bi znao otkud ovde da traže Radovana, čuo i on da je Radovan kaluđer, ali zna da je bio jedan nastavnik koji je stanov’o u školi, svaki dan iš’o u crkvu, možda je neko to pomeš’o, im’o u biblioteci krevet gde je spav’o, nastavnik srpskog, ja, i Radovan je pjesnik, ha, ha, ha, razvalili su biblioteku i našli krevet, možda sad sumnjaju da je bio Karadžić, ha, ha, ha…
Sutradan, u ponedeljak, opet u Foči, što se zove Srbinje. Načelnik opštine, Nedeljko Pavlović, iako obeć’o, nije mogao da nas primi. Daju nam saopštenje načelnika gde javnosti saopštava sve o drskom i nasilnom činu, poziva „građane da ne nasjedaju mogućim provokacijama, i da ostanu mirni i dostojanstveni“. Za štampu saopštio da je sforovcima saopštio da ne gube vreme, Radovan je trenutno u Kaliforniji, na zasluženom odmoru, i da narod ostave na miru da živi i radi, jer će traganje za Radovanom sigurno biti bezuspešno. Kad smo videli šta je saopštio načelnik, krenemo da vidimo, šta ima još. Od rata jedino izgrađen Spomenik žrtvama rata, koji je preko puta opštine, prodavnice uglavnom prazne, svi u poslu, stoje, iza prodavnica piju pivo. U parku, do nekadašnje Aladži džamije, sede tri starija čoveka. Dvojica izbeglice, treći iz obližnjeg sela. Duvan ne troše, samo piju. Jedan preko radija čuo da je francuski oficir, sa najvišeg mesta, javio Radovanu da će ga fataju, a ovo, ćista nameštaljka, sve je to zato što mrze Srbe, sve to sam maskiran Musliman, drugi ne zna o tem ništa, zna da Radovana neće ufatiti, treći ima teoriju da je velika glupost šta Srbi od Srba rade, kako se radi, kad su dali Miloševića daće i Karadžića, a da nas kolju ni dave ne bi trebalo da ih damo. A znaju li gde je bila Aladži džamija, eto tu iza one podzide, jedan će. Iza kamene podzide čistina na kojoj su hrpe đubreta, automobilskih guma.
Međunarodni odbor za istinu o Radovanu Karadžiću registrovan je 8. novembra 2001. godine u saveznom ministarstvu pravde. Predsednik Odbora je Kosta Čavoški, počasni predsednik Smilja Avramov, potpredsednik Gojko Đogo, sekretar Miroslav Toholj, a u upravi su i Dragoš Kalajić, Momo Kapor, Brana Crnčević, Ljuba Popović, Slobodan Rakitić, Ivana Žigon, Nikola Kusovac, Rajko Petrov Nogo, Vasilije Krestić, Radoslav Bratić, Miloš Šobajić, francuski pesnik Dimitri Analis, ruski istoričar Konstantin Nikiforov i drugi.
Odbor je, kako su osnivači rekli, osnovan da bi pred javnim mnjenjem branio Karadžića koji ne priznaje Haški sud, ali da bi se istraživala istina. Po rečima Miroslava Toholja, sekretara Odbora za istinu o Radovanu Karadžiću, cilj Odbora je upoznavanje domaće, a posebno strane javnosti sa stvarnom ulogom Radovana Karadžića od 1990. godine, naročito tokom građanskog i verskog rata u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995. godine.
Na prvom javnom predstavljanju Odbora, Čavoški je rekao da Karadžić ne priznaje Haški tribunal i da će Odbor na optužnice protiv Karadžića odgovarati umesto njega. Potpredsednik Odbora Gojko Đogo kazao je da u arhivi suda u Hagu postoji gomila dokaza koji potvrđuju da se Karadžić dosledno pridržavao svih međunarodnih pravila i konvencija koji regulišu ponašanje učesnika u ratnim sukobima.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
