Delirijum suvereniteta

Dragoljub Mićunović figurira kao mogući prvi predsednik Skupštine odnedavno ponovo nezavisne Srbije. Neosporno je jedan od najpoznatijih političara Srbije, koja se ovih dana suočava s pretnjom da nametnutom odlukom međunarodne zajednice ostane bez Kosova.

„VREME„: Skupština je donela rezoluciju o predlogu Martija Ahtisarija. Odbijanje je očekivano, ali je pozdravljena spremnost za nastavak razgovora. Kakvo je vaše mišljenje o planu i stavu Skupštine…?

DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ: Ahtisarijev plan implicira nezavisnost Kosova. Skupština i nije mogla da donese neku drugu odluku u ovoj fazi razgovora. Pitanje je da li je bilo potrebno da se pravi nova rezolucija, umesto da se potvrdi mandat pregovarača u skladu s onim što je do sada bila platforma i u skladu s odredbama Ustava da se teritorijalni integritet zemlje brani. Nijedna skupština ne može da donese odluku o odricanju od dela teritorije, to prosto proizlazi iz obaveza svakog parlamenta i vršilaca vlasti. Naravno, na drugoj strani imamo realitet. Sada, Kosovo je protektorat UN-a od bombardovanja 1999, čime je promenjen njegov status ne toliko u međunarodnopravnom pogledu, koliko u realnom suverenitetu. Na Kosovu su na vlasti UNMIK i druge međunarodne institucije; sada je pitanje šta s tim dalje.

U Ahtisarijevom planu ima dosta korisnih ideja i preporuka o lokalnoj autonomiji, svojini, zaštiti kulturnih spomenika… Nema dovoljno precizno rešenog pitanja imovine, ali nema ni jedne veoma bitne stvari. Nema garancija da će se predložena rešenja zaista ostvariti. I do sada su svi govorili kako su na Kosovu neophodni evropski standardi – ali koje su sankcije ako ih ne bude? Da li to dovodi do konflikata ili ne? Umesto deklarativnih izjava i obećanih prava potrebne su mnogo veće garancije za slučaj da to ostanu samo obećanja. I, najzad, ostaje ono ključno pitanje – kako menjati granice bez saglasnosti država?

Da li se slažete s mišljenjenjem da pojačavanjem pritiska na Beograd da se saglasi s Ahtisarijevim planom međunarodna zajednica izbegava rizik narušavanja sopstvenih osnovnih načela?

Da. Ako se podsetimo bombardovanja 1999, ono je počelo bez saglasnosti Ujedinjenih nacija. NATO je krenuo u napade, ali da bi se ta agresija okončala bilo je neophodno legalizovati je uključivanjem Ujedinjenih nacija. Tako je došlo do sporazuma po kom je primenjena Glava VII Povelje UN-a koja dopušta da se u regione u kojima je ozbiljno narušen mir šalju trupe UN-a. To je značilo da je Jugoslavija kriva za humanitarnu katastrofu i ugrožavanje mira u regionu. Onda UN šalju svoje trupe – a to je isti onaj NATO, plus još neke druge zemlje, ruske i skandinavske trupe. Time je naknadno legalizovana intervencija, što znači da međunarodna zajednica ne želi golu primenu sile. I sada žele da status Kosova bude rešen u nekom međunarodnopravnom okviru, jer ako nema prava, onda odlučuje isključivo sila. Međunarodna zajednica će i dalje nastojati da obe strane pridobije za kompromis, bez kog nema promene granica. Ovde je, međutim, reč o nepomirljivim stavovima – jedni traže isključivo nezavisnost Kosova, drugi pristaju na sve osim nezavisnosti. Razumljivo je što Ujedinjene nacije oklevaju da se tu igraju politike svršenog čina, jer to onda dobija šire razmere u međunarodnim odnosima. Najzad, tu je i pitanje šta se dobija nametanjem rešenja – da li se završavaju konflikti, ili Kosovo ostaje žarište mogućih drugih konflikata. Postoji još čitav niz otvorenih pitanja. S jedne strane, Ahtisari izjavljuje da je, što se njega tiče, ovo sad poslednji sastanak u Beču, jer je završio posao. S druge strane, treba da se donese rezolucija Saveta bezbednosti UN-a – a Rusija neće da razgovara dok ne vidi predlog, ali neće ni da ga razmatra ako nema saglasnosti oba aktera.

Ostaje još mogućnost da se ide pragmatičnim političkim putem, da Kosovo proglasi nezavisnost a onda ga priznaju zemlje koje to hoće. Ali, tek tu postoji opasnost od presedana – zašto ne bi Pridnjestrovlje, Ingušetija ili bilo koja teritorija koja je već održala referendume za odvajanje proglasila nezavisnost, dobila priznanje Rusije, na primer, i još nekih zemalja – i time bi priča bila završena. To vodi u veliku opasnost po međunarodni poredak, jer ako dođe do tog delirijuma suvereniteta po svaku cenu, onda se u mnogo čemu raspada ceo sistem UN-a. Da li će se ići tim, vrlo rizičnim putem, ne znam. U slučaju Kosova i sličnih imamo sukob dva principa, prava na samoopredeljenje koje je razvojem demokratije i ljudskih prava veoma ojačano i, na drugoj strani, princip nepromenljivosti granica zbog odbrane demokratskih odnosa u svetskom poretku, nastao kao jedan od načina da se spreči novo razbuktavanje beskrajnih teritorijalnih ratova. Kosovo se našlo u žiži jednog velikog svetskog problema, značajnog ne samo zbog Kosova već sa šireg stanovišta svetskog mira i njegove budućnosti.

Šta bi mogao biti dobar izlaz iz sadašnje situacije?

Ranije sam već, bezuspešno, testirao ideju o dvojnom suverenitetu, nečemu što je krajem XIX veka poslužilo u rešavanju kolonijalnih problema. Nešto od toga i danas postoji u obliku komonvelta, stvarnog suvereniteta teritorije i simboličnog suvereniteta metropole. Ali to rešenje više nije u igri.

Zbog čega međunarodna zajednica na Prištinu ne vrši onako snažan pritisak za prihvatanje kompromisa kakav primenjuje u svojoj politici prema Beogradu?

Međunarodna zajednica na Kosovu ima trupe i ne želi da ih ugrozi. I nedavne demonstracije u Prištini su upozorenje Albanaca strancima na Kosovu, označavanje ko će biti meta nasilja u slučaju da ne budu zadovoljni rešenjem. Međunarodne snage izbegavaju sukob sa lokalnim stanovništvom jer se u Somaliji i drugde već pokazalo kako to može biti katastrofalno. Oni se očigledno više plaše Albanaca na Kosovu nego Srbije. Osim toga, ne treba podsećati kako se posle nekog vremena na terenu uspostavljaju neformalne veze, lobiji, administratori se žene nevestama iz lokalnog stanovništva, razvija se posao…

Poslednjih dana se ponovo pojavilo pitanje podele Kosova, najčešće kao odbacivanje takve mogućnosti. I jedna od poslednjih izjava premijera Zorana Đinđića 2003. ticala se upravo mogućnosti podele?

Dobrica Ćosić je o mogućoj podeli Kosova govorio još 1968, kasnije i u nekim tekstovima. Ali to ni tada nije prolazilo, jer se istovremeno odvijao drugi proces, stvaranje uporišta za pravni subjektivitet Kosova kao celine. Albanci nikada nisu pristajali na podelu, želeli su da kroz borbu za veću atonomiju dobiju republiku i, s njom, pravo na otcepljenje. Đinđić je mogućnost podele Kosova jednom pomenuo, i to je naišlo na dosta veliki otpor u Stejt departmentu, gde sam se našao kad je objavljeno njegovo pismo Džordžu Bušu. Amerikanci su bili ljuti. Po njima, podele predstavljaju veliku traumu za stanovništvo, to je neka vrsta abolicije etničkog čišćenja i, povrh svega, protivi se ideji multietničnosti i ljudskih prava – po mom mišljenju, u ovom slučaju veoma idealizovanoj ideji; to su bili dominantni argumenti protiv podele.

Šta će proglašenje nezavisnosti Kosova značiti u neposrednom susedstvu, u Bosni i Hercegovini i njena dva entiteta?

To je još jedan razlog što pitanje Kosova još nije rešeno. Bosna i inače ima problema; na primer, po nas nepovoljna presuda u tužbi BiH protiv SRJ ovde će izazvati uznemirenje, ali još veće u BiH, jer ona nije tamo jednoglasno predložena kao tužba. Međunarodna zajednica bi trebalo da nastoji da očuva mir koji tamo traje već više od deset godina, umesto da otvara stare/nove sumnje i nepoverenja, ili čak pitanje zašto Kosovo može, a Republika Srpska ne?

Do rušenja Miloševićevog režima opozicija je tvrdila da je Kosovo demokratsko pitanje. Srbija je ušla u demokratiju, ali to pitanje, izgleda, nije ušlo u demokratsko rešavanje…

Internacionalizacija problema Kosova je počela pitanjem ljudskih prava i prava manjina, i mi smo kao demokrate na to ukazivali – masovna hapšenja, izolacija, sve gluposti kad se „trenirala strogoća“, nasilna promena autonomije… U svakom slučaju, način na koji je to rađeno bio je pogrešan. Zoran Đinđić i ja smo na prvoj sednici Skupštine 1991. postavili pitanje – pošto su Albanci bojkotovali izbore, na osnovu čega je Miloševićeva partija dobila 25 „kosovskih“ poslanika – kako zadržati teritoriju bez stanovništva? Predložili smo zamrzavanje tih mandata, pregovore o uslovima pod kojima bi Albanci izašli na izbore, da uđu u vladu i parlament – jer to je jedini način da ne dođe do separatističkih ambicija. Skupština je to odbila.

Zatekli ste me u pisanju poslednjih stranica predgovora za knjigu mojih skupštinskih govora. Bio sam poslanik u četiri skupštine u četiri države, od SFRJ, preko SRJ i SCG do, sada, Srbije. Četiri državna okvira su promenjena u poslednjih 16-17 godina. Ta „gustina istorije“ je šokantna. To je nešto što druge države u okruženju nisu imale – neke su brzom transformacijom i bez velikih trauma krenule drugim putem, a ovde je bio jedan, drugi, treći rat. A pitanje državnog okvira još nije rešeno. Srbija je u tom pogledu bila u najtežoj situaciji. Jugoslavija je – i Srbija u njoj – imala ogromne komparativne prednosti u političkom, kulturnom i ekonomskom pogledu u odnosu na zemlje u okruženju – ali je ta „gustina istorije“, političke greške i užas svih tih ratova učinio da izgubi strašno mnogo, da se nađe na začelju umesto na čelu.

Da li u istom kontekstu tumačite i jačinu desnih, nacionalističkih snaga u Srbiji?

Nacionalistički blok proizlazi iz nacionalističkog programa ili plana. Projekat ujedinjenih srpskih zemalja je devetnaestovekovni. Neki su bili slepi da vide da je to Jugoslavija, da svi Srbi žive u njoj, da se sad ne osvrćem na to kakva je bila jedna, druga i treća i njihovi režimi – bar ja sam ih osetio – međutim, pitanje se vodilo oko državnog okvira. Projekat ujedinjene srpske države kako su ga formulisali politički i crkveni „velikodostojnici“ – Velika Srbija, Šešeljeve granice… – to je projekat iz XIX veka. A kad se uđe u rat i treba da „oslobodite“ teritorije, nacionalizmu je potreban neprijatelj, najbolje da je ovde, da preti, da nam radi o glavi… Zanimljivo je da u Bosni ta radikalska struja nije uzela maha jer je imala konkurenciju u Srpskoj demokratskoj stranci, u Crnoj Gori nije prošla pored Saveza komunista podeljenog u poziciju i opoziciju… Ostala im je samo Srbija zbog stalnih problema; ostali su svoje rešavali ili su se „izvlačili“ i sklanjali. Dok je god Srbija u problemu svog državnog prostora i njegovog definisanja, dotle ima hrane za nacionalizam. Dovoljno je setiti se skupštinskih debata od 1990. – sve te „kosovske zakletve“ do danas – ista retorika, iste priče, iste želje, isti pritisak na jedinstvo itd. Mislim da Srbija tek s rešenjem kosovskog pitanja ulazi u normalan politički period rešavanja gorućih pitanja kakva su siromaštvo, obrazovanje, ekonomski napredak…

Da li to znači da će nametnuto rešenje za Kosovo produžiti tu lošu beskonačnost?

Ostaće sigurno deo te večne retorike, ali verujem da među građanima više nema onog agresivnog mobiliteta koji bi od toga napravio neko eksplozivno pitanje. I najratoborniji sad govore da neće biti ratovanja, neki se još šepure starim šovinističkim parolama, ali kod građanstva je primetna želja za mirom i boljim životom… Biće potisnutih osećanja gorčine i nepravde, ali ne da bi to bila dominantna tema, da se ljudi samo time bave, a pogotovo ne da se zbog toga uđe u neke avanture.