Davljenje zdravog razuma

Uprava za sprečavanje pranja novca, koja dela u okviru Ministarstva finansija, zatražila je od banaka uvid u sve finansijske transakcije pojedinih javnih ličnosti i nevladinih organizacija, odnosno kritičara vlasti, kako bi, je li, otkrila eventualno pranje novca ili čak – terorističke aktivnosti. Ovu instituciju živo interesuje da li, recimo, novinar Vukašin Obradović – koji se nalazi na spisku sumnjivih – ulaže u slobodno vreme novac u terorističke akcije širom sveta, jer ima viška para a manjak pametnijeg posla. Ili da li, recimo, NUNS finansira organizaciju ISIL. Možda je te sumnje Upravi prijavio Ivan Tasovac ili Vladimir Đukanović, pa država samo proverava navode?

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Šalu na stranu, u pitanju je ozbiljan udar na kritičku javnost u Srbiji. Nije isključeno, čak bi se reklo da je prilično izvesno, da će podaci do kojih ova institucija dođe na kraju završiti na naslovnicama tabloida, za tu potrebu posebno upakovani. Ne bi bilo prvi put. Kako objasniti nekome da niste neprijatelj, odnosno strani plaćenik čiji je cilj da dubinski podriva temelje države Srbije – ako pučanstvo bude obavešteno da ste iz nekog međunarodnog fonda dobili desetine hiljada evra? Zašto bi vam neko dao novac ako ne da napadate Vučića, kojeg celi svet – kako izveštavaju naši mediji – istovremeno i poštuje i mrzi i želi da ga sruši? To što je država Srbija najveći strani plaćenik neće biti nikakav kontraargument, jer je u pitanju ipak sveta država. Nikakav kontraargument neće biti ni to što sve prilive iz inostranstva država ionako kontroliše, a da međunarodne fondacije u finansijskim izveštajima traže dokaz o opravdanom utrošku svakog dinara, pardon dolara. Možemo tek misliti kako će država seiriti ako naiđe na neku finansijsku nepravilnost u radu ovih organizacija.

Svojevremeno, devedesetih, jedan vremešni čovek sa sela pitao je mog prijatelja, kojeg je smatrao dobro informisanim i školovanim čovekom, da li je tačno da je Boris Jeljcin prodao Srbiju za 5.000 dolara. Šta zna dete šta su dve tone! Kako objasniti prosečnom građaninu koji je godinama izložen radioaktivnom zračenju Vučićeve propagande da neko ko dobija dolare iz inostranstva nije neko ko prodaje Srbiju? A možda čak i priprema terorističke akcije! Ne treba biti ubeđen da smo predaleko od momenta kada će politički protivnici biti proglašavani ne samo neprijateljima već i – teroristima! I kada će rad nekih nevladinih organizacija biti zabranjen ili, u bolje slučaju, zakonski ograničen! A neki politički protivnici su već fasovali zatvor, i to možda uskoro neće biti izuzetak nego pravilo.

No, svemu se ovome ne treba čuditi – logičan je to sled događaja. Neuspešno lečeni radikali koji danas drmaju Srbijom, i koji su masakrirali zdrav razum i temeljno „očistili teren“ od dijaloga i kritičkog mišljenja, višedecenijski su specijalisti za produkciju neprijatelja i borbu protiv njih. Nekada su popularniji strani, inoverni neprijatelji, a nekada unutrašnji, zavisno od potrebe. Nekada se neprijatelji fizički uništavaju, „sto za jednoga“, a nekada se „samo“ satanizuju. Figura izdajnika, neprijatelja ili teroriste neophodna je kako bi se homogenizovalo ili etničko ili biračko telo, pogotovo ako nemaš šta drugo da mu ponudiš. Proizvodnja neprijatelja može da bude uvod u ratove ili ozbiljne nasilne turbulencije, a teško je verovati kako vlast u Srbiji toga nije svesna. Svakako nije uvod u dijalog i mirno razrešavanje unutrašnjih konflikata. Ali, ova vlast ni ne može drugačije, to je, kako kažu stručnjaci, imanentno njenom političkom biću. Vučić nije mogao da bude – čak i da se to htelo – dizajniran kao skandinavski političar, već isključivo kao autoritarna figura požrtvovanog vladara kojeg neko svakodnevno, iz najnižih pobuda, sekira i podmeće mu klipove. I to dobro prolazi kod građana Srbije, koji još uvek pate od postratnog stresnog poremećaja, u društvu koje nikada nije, kako to kažu stručnjaci, proživelo svoje traume.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

NEPRIJATELJI U DOBA KORONE

Najnoviji spisak neprijatelja samo je šlag na torti dugogodišnje, vehementne proizvodnje neprijatelja svih boja i mirisa. A za vreme pandemije, produkcija je dobila i nove razmere, uz svakodnevno Vučićevo autoviktimizacijsko glumatanje. Neprijatelji su bili, pre svega, oni već znani – na prvom mestu, tu su „pljačkaška opozicija“, „prljavi zapad“ i sa njima povezani kritički pojedinci i mediji.

Ima dosta primera, ali navedimo jedan od novijih: vest AFP-a, koja razotkriva da je „ćale“ Petra Đurića ipak umro jer nije bilo slobodnog respiratora – proglašena je za segment specijalnog rata protiv Srbije. Iza vesti, kažu vlasti, stoje zapadne službe sa ciljem da „sabotiraju Srbiju“. Na spisku spoljnih neprijatelja, međutim, pojaviše se i neka nova lica. Režimska propaganda potvrdila je ono što inače već godinama tvrde levo-liberalni Vučićevi ljubimci, a to je da Rusija pokušava da sruši neprikosnovenog vladara Srbije kako ovaj ne bi rešio – samo što nije – problem Kosova. Zbog velike popularnosti Putina u Srbiji, tvrdnja je morala malo da se modifikuje, pa smo saznali da „ruske tajne službe ruše Vučića bez znanja Putina“. Ruske službe su, naime, prema tim izvorima, bile te koje su izazvale proteste u Srbiji, a ne gnev građana zbog idiotskog načina borbe države protiv kovida-19, razaranja demokratskih institucija i sadističkih Vučićevih televizijskih solilokvija. Uvek dobro obavešteni Vučić za proteste je osumnjičio i Hrvate. Naravno, nije trebalo dodatno elaborirati zašto Hrvati hoće da ga sruše jer je opštepoznato da oni ne mogu da podnesu velike uspehe Srbije. Povodom ovih optužbi, jedan Zagrepčanin je na društvenim mrežama zapisao da hrvatske tajne službe nisu sposobne da organizuju proteste ni u Zagrebu, a kamoli u Beogradu. Kako tvrde dobro informisani režimski mediji, u proteste su bile involvirane i crnogorske tajne službe.

Ali, naivni ste ako ste pomislili da su Srbiji, SrBstvu i Vučićstvu o glavi radile samo strane službe i plaćenici, te opozicione stranke. Na početku pandemije, na spisku neprijatelja pojavili su se i „gastarbajteri“, tačnije povratnici iz inostranstva koji su želeli da najveću svetsku krizu od Drugog rata naovamo provedu zajedno sa svojom porodicom, „na rodnoj grudi“. Predsednik je bio meka srca, pa im je dopustio da uđu u zemlju, ali kasnije se javno pokajao i okrivio ih za širenje epidemije. U režimskim medijima i na društvenim mrežama mogli smo da pratimo razna „promišljanja“ tipa kako „gastarbajterima“ Srbija nije dobra da u njoj žive i rade, a sada im valja kada treba da ih leči. Utrkivali su se predstavnici vlasti u tome ko će više da ocrni ovu populaciju, i ona je postala odličan izgovor za sve ono što je država trebalo da uradi u borbi protiv epidemije, a nije uradila. Niko nije primetio jednu sasvim banalnu stvar: da nije pustila svoje državljane da se vrate kućama, vlast bi prekršila Ustav. Nezavisno od Ustava, koji predsednik svakako ne šljivi ni dva posto, bio bi pravi greh ostaviti te ljude na granici, jer je među njima ogroman broj onih koji na zapadu – da bi prehranili porodice – rade najniže poslove za relativno male novce i uglavnom nemaju rešeno zdravstveno osiguranje. Kao što je bio greh i napadati ih. Koristeći verovatno nebeske izvore, „Informer“ je objavio da među „gastarbajterima“ ima oko 6.000 zaraženih. Možda vlast od ovih ljudi nije stvarala neprijatelje samo zbog toga što su joj oni uvek potrebni, niti zbog alibija za katastrofalno stanje u zdravstvenim ustanovama – već i zato što zapravo ne zna šta će sa njima. Neki navode da ih je čak 400.000, i da će se tek manji broj u narednom periodu vratiti na zapad. Šta će država sa novih par stotina hiljada ljudi bez ikakvih primanja?

KAKO PENZIONERI PODRIVAJU DRŽAVU

Iako je Vučić danima ronio krokodilke suze zabrinut za „bake i deke“, zapravo su osobe starije od 65 godina takođe, zahvaljujući njemu, postale svojevrsni neprijatelji društva. Sa ove, ne baš tako udaljene vremenske distance, deluje potpuno neverovatno što je ogromna većina nas ćutala dok je najmanje jedna petina stanovništva (NALED tvrdi da 21 odsto stanovnika Srbije čine stariji od 65 godina) – i to onog prilično nemoćnog – bila osuđena na „kućni zatvor“. Možda je vrhunac poniženja penzionera bila „širokogruda“ dozvola da jednom nedeljno, od 4 do 7 ujutro, posećuju prodavnice. Spavali smo dok su stari ljudi već u tri ujutro, neispavani i uplašeni, pristizali pred samoposluge, uzimali kolica i zauzimali red. Kod jednog dela građanstva, zahvaljujući režimskoj komunikaciji pandemije, stvorio se utisak da su stare osobe one zbog kojih smo morali da trpimo policijske sate. Dakle, nisu policijski časovi proizvod vladarevih fiks-ideja, već penzioneri. Policija je lovila neposlušne vremešnike po ulicama, a na društvenim mrežama mogli smo da vidimo kako „savesni“ građani zaprepašćeno stavljaju fotografije starijih ljudi uhvaćenih na ulici, uz negativne komentare.

Istoričarka umetnosti Olivera Radovanović, koja pripada generaciji 65+, smatra da je zatočenje starijih predstavljalo „čisto iživljavanje upravnika logora Srbija“. Ona smatra da je Vučić dobio „svojih pet minuta božanske moći da radi šta mu se hoće“.

„Meni njegov mentalni sklop upućuje da debelo nešto s njim nije u redu i inače. Pokazao je da je opasan po okolinu. Moj prvi poriv je bio kako nema šanse da ostanem zarobljena u kući. Onda je razum prevagnuo jer sam htela da preživim, ne kovid-19, već Vučića. Ja sam bila te sreće da imam sjajan mlađi komšiluk koje se starao o nama koji smo bili zatvoreni. Neki nisu imali tu sreću. Moja dobra prijateljica, koja će ove godine napuniti 83 godine, mi je rekla da nakon dva meseca nekretanja nije bila u stanju da se normalno prošeta desetak minuta jer je osećala nelagodu i bolove u mišićima. To zatvaranje najstarije populacije bio je nerazuman, nepromišljen čin koji je doneo mnogo fizičkih i psihičkih patnji starijoj populaciji. Ja mu to nikada neću oprostiti“, kaže Oliver Radovanović u razgovoru za „Vreme“.

foto: tara radovanović / tanjug

OPOZICIJA KAO VEČITI NEPRIJATELJ

Sada već dugogodišnji, tradicionalni neprijatelji naprednjačke Srbije jesu opozicione stranke koje ne rade ništa drugo osim što – kako poručuje vlast – pokušavaju da „zajebu“ Srbiju, skinu Vučića sa vlasti i opljačkaju narod i državu. Svakog dana čujemo kako opozicija uživa u nevoljama Srbije i podmeće joj klipove, pa onda nije čudo što je jedan od glavnih elemenata režimskog narativa poslednjih meseci – da opozicija koristi epidemiju kako bi srušila vlast.

Napadi na opoziciju su se intenzivirali kada su građani, spontano, počeli da iskazuju protest protiv načina na koji se država bori protiv kovida-19, lupajući uveče u šerpe i lonce. Dodatno je pojačana kada su u većim centrima započeli dinamični i brojni protesti građana protiv Vučićevog režima. Predsednik je rekao da opozicija „nema šta da ponudi građanima pa koristi pandemiju“, a Dačić da „opozicija koristi pandemiju da bi srušila vlast“. Ima toga koliko god hoćete. Jasno je da je virus korona – i to ne samo u Srbiji, već recimo i u Mađarskoj – iskorišćen da se učvrsti vlast i dodatno demonizuje opozicija. Protesti i opozicija su, prema interpretaciji vlasti, krivi za širenje virusa, a ne fudbalski derbi, izborne radnje, predizborni i postizborni skupovi održani uz blagoslov ili u organizaciji vlasti. A sasvim se namerno ne pravi distinkcija između opozicije, besnih građana, nezavisnih medija i nevladinih organizacija.

Potpredsednik Narodne stranke i bivši gradonačelnik Novog Sada Borislav Novaković kaže da svi autoritarni režimi proizvode neprijatelja da bi imali „objekt mržnje“. „Time se postižu najmanje dva efekta. Prvo, tako se aktuelna vlast oslobađa odgovornosti, a drugo, to je idealan način da se mobiliše i usmeri energija svojih pristalica sa stvarnog na imaginarnog neprijatelja – sa realnih na lažne probleme. Uterujući strah, kao dominantan obrazac vladanja, režim u prvi mah potiskuje emocije i nezadovoljstvo. Dakle, steriliše i anestezira političke procese. Međutim, već u drugom koraku, potisnute emocije se pretvaraju u ogorčenje i bes. Što Vučić bude brutalniji i nasilniji, krah i kraj njegove vlasti će biti tragičniji! Protesti studenata, a potom i građana povodom pokušaja uvođenja policijskog časa, pokazuje da je strpljenju naroda došao kraj i da su nervi našpanovani kao Đokovićev reket“, kaže Novaković u razgovoru za „Vreme“.

Opozicija je, veli vlast, kriva i za otvoreno pismo lekara upućeno Vladi Srbije, koje je potpisalo više od tri hiljade lekara i u kojem se traži da se „stane na put zastrašivanju i politizaciji, koji narušavaju lično dostojanstvo zdravstvenih radnika“. Potpisnici smatraju da im je moralna i profesionalna obaveza da ukažu na „ozbiljnost situacije u kojoj se nalaze“. Traži se i formiranje novog Kriznog štaba za suzbijanje pandemije, u koji će i zdravstveni radnici i građani imati poverenja. Međutim, umesto da pažljivo iščita ovo pismo i sasluša argumente lekara koji zapravo govore o kolapsu zdravstvenog sistema, vlast je potpisnike po inerciji proglasila za neprijatelje društva, opoziciono delovanje i nekompetenciju. Paralelno sa tim, počeo je i snažan pritisak na lekare koji su potpisali peticiju, pa su neki naknadno povukli potpis. Vučić je potcenjivački govorio o potpisnicima: „Mogu da nađem dva, tri miliona ljudi, a vi ste pronašli 2.000 ljudi, ali niste 33.000 koji nisu hteli da potpišu, ljudi koji se bore za živote. Ko je to potpisao? Tomicini kumovi i Oliver Dulić. Najveći broj lekara se svim srcem bori za pacijente, a ja još nisam čuo koji su to uspešni ljudi potpisali?“

Predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije Rade Panić kaže kako je „etiketiranje potpisnika i proglašavanje hiljada lekara za neprijatelje“ – pokušaj vlasti da skrene pažnju sa važnih tema i da se „odbrani od istine i odgovornosti koju bi saopštenje te istine pokrenulo“. „Vlast upotrebljava retoriku i metode koje primenjuju prema svojim političkim protivnicima, potpuno zanemarivši da se ovde radi o stručnoj stvari, da se radi o javnom zdravlju, da se radi o zdravlju i životu svih građana Srbije. Oni ovog puta ne pričaju sa osobama koje se bore za vlast, već sa onima koji imaju integritet, koje i zakletva i diploma obavezuju da se do poslednjeg atoma snage bore za pravičnost i za obezbeđivanje adekvatnih uslova za pružanje zdravstvene nege građanima. Plašim se da vlast nije svesna odgovornosti koju će na kraju morati da preuzme“, kaže Panić u razgovoru za „Vreme“, dodavši da to što poslednjih dana izjavljuju predstavnici Kriznog štaba koji predstavljaju struku govori da su zahtevi lekara iz javnog pisma – i te kako opravdani.

POBUNA PROTIV NEJEDNAKOSTI I OSIONOSTI

Poznati novosadski hirurg Miroslav Ilić kaže da je otvoreno pismo lekara zapravo – pobuna protiv nejednakosti i osionosti. „U pitanju je nejednakost lekara različitih specijalnosti koji su stručni za lečenje teških pacijenata sa lekarima epidemiolozima, glavnim i eksponiranim članovima Kriznog štaba, koji ne učestvuju u samom lečenju teških pacijenata od virusa korona i bave se, uglavnom, netačnom statistikom, dok su lekari – i medicinske sestre, kao i drugo osoblje – sa prve linije fronta totalno marginalizovani, i stavljaju svoj život kao zalog eventualnog i često prisutnog nedostatka opreme. Radi se i o nejednakosti u primeni epidemioloških mera jer se sam predsednik nije pojavljivao sa maskom dok su drugi građani bili u policijskom času“, kaže Ilić u razgovoru za „Vreme“. On podseća i na „odgovornost vlasti za održavanje izbora i drugih slavlja u zatvorenom prostoru“, „monopol države u pi-si-ar testiranju“, kao i na osionost predstavnika vlasti koji „vređaju i kolege i novinare na konferencijama za medije“.

Ilić dodaje da je proglašenjem potpisnika apela za neprijatelje – „ogoljena dugo građena struktura vlasti koju je aktuelni predsednik uspostavio“. „Jedan narod, jedna zemlja, jedna bolest, jedna ideologija – jedan vođa. Progon potpisnika je već počeo. Treba pažljivo skupljati činjenice i podatke o onima koji se oglušuju o ljudska prava, o Zakon o radu, o onima koji mobinguju zaposlene… Jer, jednog dana će sve to morati da bude procesuirano. Pravna država je prestala da postoji.“

Borislav Novaković kaže da Vučić ima „onu vrstu poremećaja koju sjajno glumi Taško Načić u filmu Davitelj protiv davitelja. „Dakle, ko god odbije njegove ‘karamfile’ – on ga davi! ‘Karamfila’ je sve manje, a onih koji odbijaju sve više. To je stanje permanentne paranoje. Iz te izopačene optike narod ne sluša i ne razume njegovu dobronamernost. U vlastitoj stranci stalno otkriva ‘pučiste’ i one koji tajno šuruju sa opozicijom, a koalicionim partnerima šalje poruku da zna da će preći na drugu stranu čim SNS ne bude imao apsolutnu većinu. Stvarajući sveopštu sumnju, on zapravo traži apsolutnu pokornost. Apsurd ove logike i procesa je sledeći: na kraju će se sve to što on paranoiše i dogoditi, ne zato što je to neko hteo, nego zato što je on to isprovocirao. Za njega je vlast moguća samo ako je potpuna i nedeljiva, zato je ubrzano gubi, jer to odgovara samo njemu i nikom više“, kaže Novaković.