Dani vazduha

Uz druge svoje boljke i nevolje, Beograd je u drugoj polovini oktobra preležao i jednu višednevnu epizodu visokog zagađenja vazduha koja je, što ranije nije bio slučaj, privukla izuzetnu pažnju domaćih medija, a na društvenim mrežama pokrenula lavinu reakcija, zabrinutosti i povremeno istinskog gneva. Zagađenje, tegoba koja već decenijama pritiska industrijske gradove kao što su Pančevo i Bor, nakon što je sticajem raznolikih okolnosti zaštita životna sredine postala relevantna politička tema u staroplaninskom selu Topli Do, sada je izašlo na scenu u prestonici kao društveni problem od velikog značaja, mada je svakom jasno da ovo ni u Beogradu nije bila prva (a ni poslednja) epizoda sa pokvarenim vazduhom. Možda vas to dodatno žesti, ali u ovom trenutku ne može se iole suvislo pokazati prstom na jednog pojedinačnog krivca koji je odgovoran za trovanje prestonice (kao što može u Toplom Dolu), no iz duge liste osumnjičenih kandidata i okolnosti u kojima dolazi do zagađenja može se ponešto korisno naučiti.

Pre svega, lepo i toplo oktobarsko vreme, pojava inače prijatna i ugodna, podrazumevalo je i specifične atmosferske okolnosti koje su zarobile nečist vazduh nad Beogradom, ali i nad drugim gradovima u Srbiji i okruženju. Lako je stoga upasti u stupicu i okriviti ćudljivu atmosferu, ali ona je, mada ne bez krivice, ipak samo scena gde je veliko zagađenje grada uhvaćeno na delu. Domaći meteorolozi su prethodnih dana govorili o odsustvu vetra ukazujući na to da se ove okolnosti dešavaju mimo ljudske volje, ali da bismo morali činiti i planirati smanjenje zagađenja upravo računajući da nas povremeno pogađa takva nepovoljna meteorologija. A zagađenje nikad nije do nje same – ono je delikt ljudske volje.

Scena je dodatno zakomplikovana ne samo visokim pritiskom u mizanscenu, nego i brojem prisutnih svedoka. Naime, o lošem stanju vazduha tokom prethodnih nedelja nisu izveštavale samo nadležne akreditovane agencije, ono nije tumačeno iz vidljive izmaglice, nego su ga, iz sata u sat, svedočile mobilne aplikacije i sajtovi posvećeni aerozagađenju, pre svega sajt airvisual.com, koji na vizuelno atraktivan način prikazuju indeks kvaliteta vazduha u raznim gradovima širom sveta. Ta tehnološka pogodnost čini ovaj problem bitno drugačijim od većine drugih naših društvenih izazova – milioni ljudi koji šetaju ulicom samo sa pametnim telefonom u džepu bez ikakvog posrednika, medija ili političkih interpretacija mogu da uvek znaju kakav je vazduh koji udišu. I svako je tako u pojedinim trenucima mogao da sazna kako je indeks kvaliteta vazduha – broj koji ovi sajtovi neprekidno proračunavaju na osnovu raznih dostupnih mernih podataka – u Beogradu tako visok da našu prestonicu smešta na mesto „najzagađenijeg grada na svetu“.

Nevolja je samo što je ova konkretna informacija besmislena. Poređenje gradova na različitim krajevima sveta, bez uzimanja u obzir njihove geografije, samo na osnovu jednog indeksa na satnom nivou nema nikakav smisao zbog velikih dnevnih varijacija u koncentracijama zagađujućih supstanci – osim što u raznim krajevima sveta, u Pekingu i Beogradu, jutro i noć ne padaju u istom trenutku, jedan ili dva beogradska skoka u toku dana nisu uporedivi sa visokim celodnevnim režimom zagađenja u Delhiju ili drugim mestima. No, ako zbog toga ostavite po strani poređenje sa drugima, ove meteo-aplikacije očigledno pomažu da veliki broj ljudi i medija obrati pažnju na vazduh i potom sazna da koncentracija zagađenja u Beogradu u određenim danima uopšte nije niska. Tačnije, da je ekstremno visoka.

KVALITET OTROVA

Ako niste razočarani zbog činjenice da se ne može uspostaviti jedinstvena svetska liga u zagađenosti vazduha i da tu Beograd svakako nije jedini favorit, pa vas zagađenje brine i dalje, nije zgoreg sagledati šta se krije iza samog indeksa zagađenja vazduha (AQI), broja koji mobilne aplikacije isključivo koriste. Ovaj indeks nema dublji fizički smisao i namenjen je upravo za ono za šta se koristi – za jednostavnije izveštavanje javnosti. Formula za AQI sadrži aktuelne vrednosti zagađujuće supstance, kao i njene granične, maksimalne i minimalne vrednosti, koje pritom nisu iste u svim državama sveta, ali je smisao ovog indeksa jasan – da ukaže na nivo rizika za stanovništvo u nekom trenutku.

Presudan detalj je poreklo podataka koji su upotrebljeni da bi se odredio AQI – za njegovo izračunavanje koriste se vrednosti zagađujućih materija koje su izmerene u realnom vremenu na nekom konkretnom mernom mestu. Ova merna mesta nisu proizvoljna – reč je o instrumentariju koji je kalibrisan i kontrolisan od institucije koja ima dovoljan nivo stručnosti i stoga zvanične akreditive da vrši takva merenja. Mada vam se možda to ne dopada i čini vam se da biste i sami sasvim lako merili kvalitet vazduha, samo da imate neke instrumente za to, postojanje regulisanog sistema i akreditovanih laboratorija je neodvojivo od pouzdanosti merenja – svakom je naravno dozvoljeno da meri za sebe, ali u slučaju kakve velike nevolje bilo bi fatalno imati uzajamno suprotstavljene merne podatke o koncentracijama otrova u vazduhu.

U Beogradu ima deset takvih, akreditovanih mernih stanica za monitoring vazduha koje se nalaze na različitim mernim mestima. O njima se staraju Agencija za zaštitu životne sredine Republike Srbije (SEPA) i Gradski zavod za javno zdravlje. Ove agencije su dužne, što je zgodna stvar, da omoguće neprekidan pristup podacima o koncentracijama koje beleže merni instrumenti na pojedinim stanicama od Mostara do Ulice despota Stefana. Mada neke od stanica ponekad nisu u funkciji, sistem je manje-više stabilan i, što je najvažnije, stručno praćen. Tako svaki građanin može na sajtu Agencije okvirno da sazna kakav vazduh udiše ako se nađe u pojedinim delovima grada. No, kako građani to rade retko i još ređe razumeju šta pojedini rezultati znače, pomenute aplikacije i sajtovi pristupaju mernim podacima umesto nas i na osnovu izmerenih podataka proračunavaju svakom razumljiv AQI koji potom šalju u naše telefone.

Uzimajući u obzir da merenja nisu diskreditovana, a nisu, odvojeno je pitanje koje supstance ove automatske stanice mere. Mada je, na primer, američka Agencija za životnu sredinu prepoznala čak 180 jedinjenja u vazduhu koja su štetna za ljude, bilo da su to toksične, mutagene ili kancerogene supstance, nemoguće je i pre svega previše skupo meriti u kontinuitetu svaku od njih. Zato je takozvanom regulativom monitoringa, odnosno Zakonom o zaštiti vazduha, kod nas definisan ograničen skup materija koje se mere. To je neugodna okolnost ako, na primer, imate industriju koja karakteristično emituje jedinjenje X, a vi ga uopšte niste predvideli zakonom. No, za opštu sliku stanja kod nas se mere neorganski gasovi ugljen-monoksid, sumpor-dioksid, ozon, azotni oksidi, organski gas benzen, čađ, kao i ovih dana često pominjane suspendovane čestice PM10 i PM2,5.

foto: marija janković

ČESTICE I NJIHOVO POREKLO

Građanin koji je samostalno pratio vrednosti njihove koncentracije mogao je da primeti kako su suspendovane čestice u drugoj polovini oktobra ne samo skakale u pojedinim satima, nego su bile i znatno više od zakonom predviđene granične vrednosti od 50 mikrograma po kubnom metru (videti grafik koncetracije PM10 na petlji Mostar u okviru). Ovi podaci izmereni od Agencije za zaštitu životne sredine doveli su do proračunavanja ekstremno visokih vrednosti AQI u pojedinim satima što je Beograd učinilo „najzagađenijim gradom na planeti“. No, ključna vest je zapravo da su vrednosti PM10 prilično visoke na dnevnom nivou, i kad bi nepovoljni meteorološki uslovi potrajali, bili bi doslovno ugrožavajući za ljude.

Naime, PM je skraćenica od particulate matter i ovde je reč o zagađenju vazduha česticama koje potiču iz različitih izvora. Ove čestice, atmosferski aerosol, predstavljaju prašinu, ostatke spaljivanja i razne druge, tečne i gasovite velike molekule koje dospevaju u pluća i sistem organa za disanje čoveka. Broj 10 ili 2,5 govori o prečniku u mikrometrima – sitnije PM2,5 čestice su opasnije jer lakše dospevaju u ljudska pluća gde su opasnije od PM10. Njihov sastav, pritom, može da se analizira na prisustvo teških metala, a može nešto da kaže i o poreklu zagađenja.

Osumnjičeni izvori zagađenja su brojni čak i kad je vreme toplo, a dani sunčani – energetska postrojenja, velike termoelektrane u kojima se spaljuje lignit neprekidno rade i u jesen, saobraćaj u prestonici je ogroman izvor zagađenja koji veći deo dana ispunjava sve gradske arterije i kapilare, na deponiji u Vinči tinja podmukli požar, a na severu poljoprivredni proizvođači spaljuju strnjiku i stotine hektara zemlje je u plamenu. Ovi raznoliki izvori zagađenja pune atmosferu suspendovanim česticama. U atmosferi se ponekad događa da horizontalno strujanje vazduha prestane, kako se desilo ovih dana i da se par stotina metara tanak prizemni sloj vazduha napuni zagađenjem koje pritiska grad.

Uz to, ponekad se događa i fenomen poznat kao temperaturna inverzija, kad se atmosfera pri tlu ohladi, a u visini ostane topao vazduh – takav fenomen dovodi do toga da grad bude kao ispod poklopca koji zadržava zagađenje pri tlu. Čuveni Veliki smog u Londonu 1952. izazvan je jednom vrstom toplotne inverzije, a ona je uzrok lošeg stanja u najzagađenijim gradovima u svetu kakav je na primer Peking. Inverzija je u Beogradu razlog zašto vazduh noću, mada je saobraćaja tada manje, bio lošijeg kvaliteta nego danju kad sunčeva toplota zagreva prizemni sloj vazduha.

Posledice zagađenja, ma odakle poticale, daleko su od naivnih. Početkom juna 2019. godine objavljeni su rezultati studije organizacije Ujedinjenih nacija za životnu sredinu „Air Pollution and Human Health: The Case of the Western Balkans“ koja je skrenula pažnju na zagađenje vazduha kao značajnog uzročnika smrti u Srbiji i regionu. Studija je obuhvatila podatke vodećih naučnih ustanova u regionu, a finansirana je sredstvima Vlade Norveške, da bi pokazala da zagađenje vazduha starijima od 30 godina u regionu skraćuje životni vek za oko 14 do 15 meseci. To ga čini, u ukupnom rezultatu, jednim od najvećih ubica u našem regionu.

Zagađenje vazduha, naravno, nije od juče – ono je i pre ovog oktobra, tokom poslednjih nekoliko meseci, počelo da izaziva veću pažnju i motiviše razne političke grupe. Međutim, ovaj problem – koji u svetu svake godine dovede do oko sedam miliona preuranjenih smrtnih slučajeva – u Beogradu postoji decenijama i neće se ukloniti brzo. Mada je pokrenuo lavinu reakcija, još uvek nije podstakao nikakvu novu društvenu ili političku akciju. Vazduh se u gradu na Dunavu i Savi i dalje jednako zagađuje. Ali, čestice veličine par mikrometara kovitlaju se i lete ka nebu, daleko. Nad gradom struji istinski zaštitnik Beograda – vetar.