“Za izgradnju ove fabrike nisu zaslužni ni naprednjaci, ni socijalisti, ni demokrate. Za ovu, ali i za druge fabrike koje će biti otvorene, zaslužni su vredan narod Vranja i Pčinjskog okruga i država koja je tu da pomogne”, rekao je tadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić prilikom svečanog otvaranja fabrike “Geoks” 2016. godine. Za vredan narod obezbeđeno je 1.250 radnih mesta, dok je država pomogla italijanskoj kompaniji subvencijom od 11,25 miliona evra.
Međutim, pet godina kasnije, “Geoks” je zatvorio svoje kapije i preselio se u susednu Albaniju, 1.200 radnika je ostalo bez posla, a premijer Aleksandar Vučić je u međuvremenu postao predsednik Srbije. U martu 2022, dve nedelje pred izbore, predsednik Vučić je u ugašenoj hali u kojoj je nekada poslovao “Geoks” otvorio novi pogon turskog investitora “Teklas automotiv”, uz obećanje da će ova fabrika zaposliti sve radnike koji su ostali bez posla manje od godinu dana ranije.
“Zaposliće 1.500 ljudi sa 100 do 120 odsto većom platom od one koji su imali ljudi u ‘Geoksu’. Kada nas je napustio italijanski investitor, dragi radnici, borio sam se za vas. Ja sam pozvao, i ljudi iz mog tima, gospodina Nebija Anila, pozvali smo i molili da nam učini i napravi fabriku ovde i on je to prihvatio”, istakao je tada Vučić. Ipak, nije bila u pitanju samo molba – državu Srbiju je dovođenje Teklasa koštalo novih 10,77 miliona dinara.
(NE)OPRAVDANO DAVANJE SUBVENCIJA
Praksa davanja subvencija stranim investitorima prisutna je u Srbiji već od sredine pretprošle decenije. Od 2006. kada je počeo program privlačenja stranih investicija subvencijama, do kraja 2019. godine investitori su od države dobili 638 miliona evra, govore podaci Razvojne agencije Srbije. Tokom 2020. država je ugovorila subvencije u iznosu od 233 miliona evra, a u 2021. još 107 miliona, čime je ukupna suma dostigla 978 miliona evra. Uprkos kritikama, još uvek nema naznaka da će se sa ovom praksom prestati.
“U ekonomskoj teoriji postoji samo jedan adekvatan argument za isplatu subvencija, a to je kada se radi o novim, mladim industrijama za koje još uvek ne postoji ekosistem. Država onda daje subvenciju nekoj kompaniji koja će ga uspostaviti, što će privući investicije drugih kompanija. Subvencije su isplative kada platite prvom ili drugom lancu da dođe, ali zato treći, četvrti i peti dolaze sami”, objašnjava diplomirani ekonomista i predsednik “Libeka” Mihailo Gajić za “Vreme” i ističe da u Srbiji gotovo da nema takvog poslovanja.
“Mi ne dajemo subvencije za industrije koje su u povoju, već za one koje su na zalasku. Primer je tekstilna industrija, koja u Srbiji postoji još od kraja 19. veka. Zatim, čak i kada damo novac prvoj ili drugoj kompaniji koje dolaze, nastavljamo da dajemo subvencije svim ostalim kompanijama u nizu”, dodaje Gajić.
Dobar primer za ovaj problem je i automobilska industrija. Umesto da su subvencije stale sa “Fijatom”, dobila ih je gotovo svaka kompanija iz ove oblasti koja je došla u Srbiju nakon italijanskog investitora, ukazuje naš sagovornik.
JEDAN RADNIK – JEDAN GLASAČ
Iako su ovakve subvencije ekonomski neisplative, one donose korist druge vrste – barem za onog ko preseče vrpcu na svečanom otvaranju fabrike i preuzme zasluge za dovođenje još jedne strane investicije. Tako je od 7. do 14. marta 2022. godine predsednik Srbije Aleksandar Vučić u jeku predizborne kampanje – izbori su bili zakazani za 3. april – prisustvovao otvaranju ili započinjanju izgradnje čak sedam fabrika.
“Kada subvencija od nekoliko miliona ili nekoliko desetina miliona evra zavisi od toga gde ćete da uspostavite svoju proizvodnju, možete da je napravite tamo gde je to najbolje, ali možete da odete i u Vranje, gde možda nemate tako dobro razvijenu infrastrukturu, ali ćete dobiti subvenciju od države. Političari na vlasti onda mogu da se slikaju pred tom fabrikom i da kažu da su oni zaposlili te ljude jer su oni dali subvencije. I naravno, svi ljudi koji su dobili posao u toj fabrici, sva njihova šira i uža rodbina glasaće za tog političara”, kaže Gajić.
Nakon što izbori prođu, fabrika koja je otvorena uz obećanja, aplauze i istorijske govore – ali i uz novac građana – može da obustavi svoj rad. I tako do novog izbornog ciklusa. Tako je američka kompanija “Adient siting” samo dan nakon decembarskih izbora 2023. obavestila svoje radnike da zatvara pogon u Kragujevcu, rekao je predsednik sindikata “Sloga” Vuk Arsić za “Danas” u januaru ove godine.
KATANAC I SMS
“Adient siting” i “Geoks” su samo neke od kompanija koje su u poslednjih nekoliko godina zatvorile svoje pogone u Srbiji. Pre “Adient sitinga” Kragujevac je napustio “Berteks”, a poslednja u nizu zatvorenih fabrika je “Kayra textile” u Malom Zvorniku, koja je obustavila rad u oktobru prošle godine i preselila se u Beograd. Mediji su u januaru preneli da radnicima nisu isplaćene zaostale plate, a iz kompanije su naveli da su u “privremenoj obustavi rada” iako je pogon u Malom Zvorniku potpuno ispražnjen.
U avgustu prošle godine, turska fabrika “Džinsi” napustila je Leskovac posle 12 godina poslovanja ostavivši iza sebe dug od 12,5 miliona dinara prema lokalnoj samoupravi za zakup prostora i 456.000 dinara prema Vodovodu, saopštio je tada gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović. Bez posla je ostalo 700 radnika, koji su još u julu obavešteni da fabrika obustavlja rad – i to SMS porukom. U septembru je nad turskom kompanijom otvoren stečajni postupak na predlog Fonda za razvoj Srbije, gde je navedeno da “Džinsi” nije na vreme izmirivao svoje dugove po osnovu investicionih i kredita za održavanje likvidnosti.
Kada je u Sremskoj Mitrovici 2016. otvorena fabrika mesa i mesnih prerađevina “Mitros” u vlasništvu austrijskog holdinga Gierlinger, Vučić je proglasio “uzdizanje i konačan uspeh srpske privrede i srpskih domaćina”. Fabriku u stečaju je 2015. godine kupila austrijska kompanija za 800.000 evra, dok je od države dobila subvenciju od 5,8 miliona evra. I “Mitros” je 2022. godine stavio ključ u bravu, zbog čega je bez posla ostalo oko 400 ljudi.
“Zatvaranje fabrika je prirodan proces. Privredne grane tokom vremena gube svoju konkurentnost u odnosu na konkurenciju iz inostranstva, prestaju sa poslovanjem u nekoj zemlji i idu dalje. Međutim, kada država investitoru da subvenciju, na to odlazi novac iz budžeta koji smo svi mi punili plaćanjem poreza. Kada se ta fabrika odseli, to je kao da smo mi platili nešto i onda to izgubili. Kao kad detetu kupite skupu igračku, a ono je već nakon tri igranja polomi. To nije dobra investicija”, naglašava Gajić.
NASUŠNO POTREBNA VLADAVINA PRAVA
Na kraju, postavlja se pitanje – kako izbeći situaciju u kojoj, nekoliko godina nakon što su uloženi milioni iz džepova građana, nakon što je teatralno otvoreno hiljade novih radnih mesta i postignut najveći ekonomski napredak u srpskoj istoriji, investitor zakatanči vrata fabrike, pokupi mašine i ode, a dojučerašnje zaposlene o svojoj odluci obavesti SMS-om. Kako objašnjava naš sagovornik, logičan odgovor bi bio da prestanemo sa davanjem subvencija iz državnog budžeta.
“Poenta subvencije nije da bude isplativa za državu, već da bude isplativa za investitore, nauštrb svih nas koji te subvencije plaćamo”, kaže Gajić i dodaje da ovo u praksi nije lako izvesti jer se investitori moraju privući na neki način.
“Najbolje rešenje da privučemo strane investitore bez davanja subvencija je da kreiramo kvalitet institucionalnog okvira, kako bi inostrane kompanije mogle da dođu u Srbiju bez straha da će im neko pokucati na vrata ili spaliti vozni park, što se pre nekoliko godina desilo jednoj firmi u Vranju nakon što je na tenderu dobila održavanje puteva, jer je neko očigledno smatrao da to nije njihov posao”, objašnjava ekonomista.
Ipak, sa ovakvim problemima mnogo se češće suočavaju mali domaći biznisi, koji moraju da ulože mnogo više sredstava kako bi u takvom sistemu preživeli. Za razliku od domaćih, strane kompanije uglavnom imaju zaštitu svoje ambasade i direktan kontakt sa nekim iz administracije ko može da im reši potencijalne probleme.
“Nemamo sistem vladavine prava, već imamo sistem – ti si mi bitan faktor zato što si strani investitor i zato ću da ti pomognem”, zaključuje Gajić.
NOVO, BOLJE
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić posetio je Vranje u januaru nakon što se u tamošnjoj bolnici desio slučaj akušerskog nasilja i tom prilikom obećao dolazak investitora iz Nemačke i posao za 1.500 ljudi, ali je naveo da “ne može da kaže kako se investitor zove”.
Manje od dva meseca kasnije, početkom marta, Vučić je posle završene sednice predsedništva SNS-a ponovo kazao da će se krenuti sa “izgradnjom jedne velike, moćne, važne fabrike, jedne ogromne investicije u stotinama miliona evra, najveće do sada za Vranje”. Koja će tu biti uloga države, još uvek ne znamo.
