Da narodu bude jasno

foto: dragan kujundžić / tanjug

Četvrtkom se na Prvom programu Radio-televizije Srbije emituje emisija „Četvrtkom u 9“. Emisija traje manje od sat vremena, osim kada gost bude predsednik države Aleksandar Vučić – tada emisija traje skoro pola sata duže. Tako je bilo i 3. decembra, kada je Vučić „radosno odgovarao“ na sva pitanja voditeljke Nade Gogić.

Obično su ovakva i slična gostovanja lagana za predsednika, a naporna za novinare – predsednik priča o čemu hoće i koliko hoće. Drugih formata sa predsednikom nema, on osim novinara-asistenta ne sme imati nijednog političkog protivnika, jer ne izlazi na duele već osam godina: iako se više puta hvalisao sa „neću jednog, dovedite petoricu ili desetoricu“, najteži „duel“ predsednik je imao onomad sa Jelenom Karleušom i Nadom Macurom i ono jednom kad je Milomir Marić na Hepiju postavio urednika NIN-a Milana Ćulibrka na neki kauč udaljen pet metara od Vučića, dajući mu, Ćulibrku, da se tu i tamo oglasi na kašičicu.

foto: dragan kujundžić / tanjug

Ova veštačka „elitnost“ predsednika – ne želi da ulazi u duele sa „nižim bićima“, odnosno opozicionim političarima – samo je jedna od propagandnih i manipulatorskih tehnika kojima se Vučić, SNS i cela mašinerija vlasti služe u svakodnevnoj proizvodnji propagandne paralelne realnosti koju nude konzumentima.

Valja ovde reći da se ovakve emisije na RTS-u, uglavnom, razlikuju u tonalitetu od intervjua koje Vučić zakazuje po drugim nacionalnim frekvencijama, jer novinari, mada strogo paze da ne postave problematično pitanje ili zađu u zabranjene teme, ne učestvuju aktivno u Vučićevoj predstavi kao novinari Pinka.

No, nevezano za „momčad“ protiv koje igra te večeri, Vučić je skoro uvek na nivou – utrenirano, nepogrešivo ređa propagandne tehnike jednu za drugom, povezuje skrivene motive i poznate javne ličnosti, otkriva izdajnike i mrzitelje koji hoće da unište Srbiju i ubiju njega lično i njegovu porodicu, objašnjava tako „da narod razume“ kako je moguće da uprkos tome što tajkuni i razni domaći i strani moćnici, uključujući strane ambasade, rade protiv države i njenog boljitka, „malena Srbija“ pobeđuje na svim poljima, najbolja je u ekonomiji, najbolja je u borbi protiv kovida, a tek šta će da bude za pet ili deset godina, to da se i ne priča.

foto: dragan kujundžić / tanjug

„DA LJUDI VIDE…“

Ne čudi stoga što je u pomenutoj emisiji na RTS-u, koja je, kao najskorija, odabrana da pokaže delić raskošnog propagandnog repertoara predsednika države, Vučić, u najboljem radikalskom maniru, već u četvrtom minutu počeo – da maše papirima.

„Doneo sam samo nešto da ljudi vide kako to izgleda. Kad imate ljude koji bi da nešto urade protiv svoje zemlje, pogledajte (pokazuje fotografije), ovo su nam ljudi spaljivali sklopke juče u Batajnici, električne sklopke namerno spaljivane upaljačima, pokazujem ljudima da vide, i sa tim smo morali da se suočavamo. Čak i sa takvim stvarima, zato što nekom ne odgovara da se pokaže da možemo da budemo efikasni. Ne razumem da neko želi da uradi nešto protiv bolesnika, protiv lečenja bolesnika. Za mene je to bilo neshvatljivo. BIA i MUP sada to isleđuju i siguran sam da će uhvatiti počinioca, jer je reč o čistoj sabotaži, ali vam govorim o bezbroj stvari sa kojima morate da se suočite“, sasuo je Vučić u dahu sa čime on mora da se bori.

Šta smo imali samo u ovom kratkom odlomku? Najpre, imamo „njih“. Ovi neimenovani „oni“ čine nešto monstruozno – uništavaju bolnicu u Batajnici, koja je izgrađena za rekordna četiri meseca. Ko je više od dva puta slušao Vučića, mogao je da ustanovi da „oni“ svakakve pokore rade po Srbiji i da je pravo čudo da život pored „njih“ takvih uopšte može da se odvija: „oni“ su opljačkali narod, predali Kosovo, obogatili se, „oni“ po društvenim mrežama pišu da hoće da ubiju i siluju Vučićevu decu, „oni“ poseduju i drže pod kontrolom sve medije, „oni“ drže i kontrolišu kompletno pravosuđe u Srbiji, „oni“ se raduju svakoj novoj smrti, „oni“ hoće da korona pobedi, „oni“ hoće i Vučića da ubiju, samo da bi mogli da nastave da kradu… O svemu ovome sirote građane obaveštava par poštenih medija, koji se nepokolebljivo bore protiv moćne tajkunske medijske mašinerije i tako sprečavaju da tajkunski mrak pojede Srbiju.

Ova „diverzija“ koju je Vučić odmah izneo na sto na početku emisije samo je još jedan propagandni trik i suštinska satanizacija protivnika, kaže za „Vreme“ Vladimir Milutinović, filozof, koji se toliko bavio propagandnim tehnikama Aleksandra Vučića da je nedavno i knjigu o tome objavio – Sipanje istine: propagandne tehnike posle 2012.

„Priča o sklopki je sledeća: ne samo da su oni lopovi, neprijatelji, izdajnici, nego oni i zapale bolnicu i rade protiv bolesnika. Nije to on džabe ispričao na samom početku intervjua na RTS-u. To je, naravno, potpuna izmišljotina. Niko od tada ništa nije rekao tim povodom, a drugo, ja sam malo istraživao, pa sam video da su to u stvari kleme koje koštaju 300 dinara. Kad se malo bolje razmisli, kako su one uopšte pronađene? I kako je to ugrožavanje bilo čega? Niko nije zatekao nekoga ko upaljačem to pali, a ako nije zatekao, to onda znači da je neko video klemu koja je pregorela, koja košta 300 dinara. Šta se dalje dešava? Ko je taj šef koji vidi uništenu klemu od 300 dinara, koga zove, policiju? To se u običnim radnjama i ne prijavljuje kao krađa, kad nestane nešto od 300 dinara, a kod nas to završi u intervjuu predsednika Republike. Zašto? Zato što on tako satanizuje protivnike i ne propušta priliku.

Dakle, čovek je iskoristio nešto što je po svoj prilici izmišljeno, da satanizuje opoziciju. Priča je bukvalno za Monti Pajtona – te kleme, dakle, nisu izgorele od nekog kratkog spoja ili nečeg sličnog, nego je neko namerno hteo da sabotira bolnicu, i onda je uzeo klemu koja košta 300 dinara, palio je upaljačem i pobegao. To je na nivou diverzije da pozoveš lift, pa pobegneš. To je potpuno besmisleno, ali ima ogroman značaj za propagandu. To su tabloidi preneli i neko ko čita tabloide, on misli da Đilas pali bolnice“, kaže Milutinović, dodajući da Vučić nikoga konkretno ne pomene imenom – „to je ista tehnika, on uvek priča o ‘njima’ i to niko ne može da demantuje, a svi su obuhvaćeni“.

foto: marija janković

„ŠTA JE U NJEGOVOJ GLAVI“

Ubrzo nakon toga, Vučić prelazi na temu cene izgradnje bolnice. List „Danas“ je, jednostavnom računicom, koristeći podatke koje su zvaničnici izneli, sračunao da će kvadrat kovid bolnice u Batajnici koštati skoro 2000 evra – 35 miliona evra na 18.000 kvadrata bolnice. I svakako, ovo jeste tema od javnog značaja, naročito u zemlji poput Srbije, gde prvo pitanje nakon saopštenja da će nešto da se gradi nije „čemu to“, nego „ko će da se ugradi i koliko“: setimo se samo da javnost i dalje apsolutno ništa ne zna – jer je proglašeno za tajnu! – o ceni medicinske opreme nabavljene za borbu protiv kovida, uključujući i neznani broj respiratora koje je predsednik lično nabavljao „na polucrno“, kako je izvoleo reći.

Dakle, da li je to tema za medije? Svakako da jeste. No, eto Vučića „da objasni, kako bi narod razumeo“:

„Ja sam srećan što sam večeras ovde da mogu da odgovorim na sva vaša pitanja i da ljudima ukažem na sve neistine, na sve besmislice. Znate, kada neko pomisli da bi se neko ugrađivao u bolnicu, pitam se uvek šta je u njegovoj glavi. A šta može da bude, razmislite sami, u njegovoj glavi, osim ideje da on to uradi. To nekome normalnom, nekome pristojnom, nekome ko voli svoju zemlju, ko se bori za svoju zemlju, ko se bori pre svega za naše starije ljude, uprkos tome što je i mene i vas šokirala smrt direktora ‘Beograd puta’ koji ima 42 godine, sjajan jedan momak, sjajan jedan čovek… Najveći broj ljudi koji nam umire su bake i deke. Da vi pomislite da bi neko da krade na tome, vi mora da polazite od sebe. Nemoguće je da to vidite u nekome kome tako nešto nikada na pamet ne bi palo. Znate li koliko sam ja puta bio u Batajnici? Ni sam ne znam, više od deset puta sam bio, obilazio, sanjao da to izgradimo na vreme. Izgradili smo u četiri meseca, to je samo nekoliko zemalja na svetu sposobno da tako brzo nešto izgradi.“

foto: predsedništvo srbije

Šta smo imali u ovom pasažu? Mada Vučić ne pominje „Danas“ imenom, jasno je da opet neki „oni“, odnosno „njihovi mediji“ čine nešto nezamislivo: računaju cenu kvadrata iz zvaničnih podataka, ili, u Vučićevoj izvedbi, time govore da on lično krade na ceni bolnice. Čitamo dalje: to ne može niko „normalan, pristojan ili ko voli svoju zemlju i bori se za nju, za naše bake i deke“ ni da pomisli, naime, da je izgradnja bolnice preplaćena, „nemoguće je da u meni poštenom vidite bilo šta nepošteno“, to vi kažete zato što ste vi takvi, a ja svoje poštenje pokazujem time što sam više od 10 puta bio u Batajnici i to što sanjam izgradnju te bolnice, majke mi, verujte mi na reč.

Vi, dakle, mediji koji se zapitate da li je možda moglo jeftinije ili bolje da se prođe (u vezi sa bolnicom, ili, što da ne, u vezi sa Er Srbijom, cenom kilometra auto-puta, ili bilo kojom drugom javnom – a zapravo tajnom – nabavkom), vi, dakle, ste deo „njih“, a to znači da niste normalni, niste pristojni, ne volite svoju zemlju, želite smrt „bakama i dekama“. U nekoliko reči, kako je to lepo objasnila narodna poslanica Biljana Pantić Pilja, „domaći izdajnici i strani plaćenici“.

Verovali ili ne, sve ovo bilo je izgovoreno u prvih osam minuta emisije.

Vučić koristi sve tehnike koje su i do sada u politici i probane i omiljene, kaže za „Vreme“ Vojislav Žanetić, scenarista, kopirajter, satiričar, marketinški stručnjak.

„To su tehnike prikazivanja marljivog rada da se popravi katastrofa nastala za vreme vlasti ‘bivših’; zauzimanje uloge ‘žrtve’ ili ‘branioca’ od napada domaćih i stranih ‘snaga’; poznavanje ‘detalja’ (često i numeričkih) da bi se stekla predstava o poznavanju celine; identifikacija pojmova ‘stabilnost’ i ‘vlast’“, kaže Žanetić.

On uspešnost Vučićeve tehnike više vezuje za „maltene uobičajeno trajanje mandata jedne ideološke epohe“ nego za same tehnike.

„Kod nas svaka od njih već decenijama traje 12-13 godina: (1974–1987–2000–2012)“, kaže Žanetić.

Na pitanje da li se Vučićev pristup građanima menjao tokom vremena, Žanetić kaže da mu se čini da od trenutka kada je, „sa tadašnjim blagoslovom i domaće i inostrane politike, veći i potentniji deo SRS-a preumio i postao SNS“, nema mnogo suštinskih temeljnih promena.

„Temelj sve te komunikacije je i dalje isti, njena poruka se šalje i na unutrašnje i na spoljašnje adrese: jedna masovna i energična organizacija, koja bi mogla praviti probleme ako nije na vlasti, sa vlasti takve probleme neće praviti, te je u tom smislu omogućena stabilnost. To je ujedno i najjači razlog, svesni ili podsvesni, zašto SNS i posle mnogo godina vlasti i dalje zvuči ‘opoziciono’ – pokazivanje ‘oštrine’. Sve ostale promene poreklom su od približavanja, a često i od izjednačavanja vladajuće partije i države. One su se desile uporedo sa punim sazrevanjem fasadne demokratije u Srbiji, tako da sada u suštini više imamo posla sa ‘promocijom’ sistema nego pojedinačne partije ili čoveka“, objašnjava Žanetić.

POGLEDAJTE IH…

U nastavku emisije na RTS-u Vučić je ponudio i svojevrsno „neizvinjenje“ za salve uvreda koje, kao po komandi (sic), sipaju poslanici vladajuće koalicije u Skupštini Srbije – kako po omiljenoj meti zvanoj Đilas tako i prema glumcima, glumicama i drugim javnim ličnostima koje se usude da izraze svoje mišljenje.

Podsetimo, poslanik SNS-a Milan Savić je rutinski u Skupštini izjavio da Dragan Đilas već 20 godina sa „partnerima na Kosovu i Metohiji“ gradi svoju politiku „i sa kojima ima jedini zajednički cilj, a to je svrgavanje Aleksandra Vučića i ubistvo njega i njegove porodice“. Notorni Marko Atlagić je izjavio da glumica Seka Sablić ima „nedostatak patriotskih osećanja“, kao i da je „patriotizam kamen temeljac čovekove moralnosti“ – dakle, da nema morala, a za Dragana Bjelogrlića da je to „čovek bez truna morala i stida“ i da njime „treba da se bavi policija, a ne ja, jer provodi mito i korupciju“.

Vučić se nije obazirao na optužbe protiv Đilasa, osim da ih delom potvrdi, niti protiv Dragana Bjelogrlića, već se „ne izvinio“ za uvrede Biljane Pantić Pilje prema medijima i Atlagića prema Seki Sablić. Slušamo „izvinjenje“: najpre je rekao da „njihovi mediji“ svakog dana njega nazivaju domaćim izdajnikom, da „oni“ ćute i gledaju, da je za vreme „njih“ Kosovo postalo nezavisno, da se on bori za Srbe, da svaki dan sluša kako je veleizdajnik, kako predvodi „homoseksualne gologuzane, što govore njihovi najistaknutiji novinari“…

„I zamislite, 24 sata vodite jednu kampanju protiv jedne marljive i dobre poslanice, koja je pogrešila, jer je ona samo trebalo da kaže – pogledajte ih, samo je trebalo da kaže – pogledajte ih, ovo je ono što oni govore. I to ogledalo je ubitačno za te ljude, mnogo ubitačnije od svake reči kojom biste vi to opisali. Ali, verujem da će ona umeti da kaže izvinite, i verujem da će umeti, kako postaje iskusnija u politici, da tu razliku sagleda“, „izvinio“ se Vučić.

Izvinio se, dakle, što marljiva poslanica nije na drugačiji način uvredila novinare. A za Atlagića, za koga Vučić kaže da je „jedan dobar i častan čovek“ (valjda slično Draganu J. Vučićeviću), predsednik se više požalio da je SNS-u naneo štetu nego što je problematizovao njegovo obraćanje Seki Sablić.

„Bilo mu je nepotrebno da on karakteriše i daje svoju ocenu kakva je Seka Sablić. Politički pogrešno, nama je nanelo štetu, iako znam da on to nije namerno uradio, a sa druge strane, to se ne radi sa ljudima koji su zadužili ovu zemlju“, rekao je Vučić, kao da je valjda u redu da se „to“ radi bilo kome drugom, i poentirao:

„Mi ne smemo da budemo kao oni. (…) Ja pozivam poslanike koji pripadaju SNS u da budu pažljivi, da vode računa. Mi smo krivi ako smo isti kao i oni. Mi moramo da se razlikujemo, ja ih molim da to promenimo i ja ih molim sve ove ljude na koje su se odnosile – ne mogu da kažem uvrede – al’ teže reči, ja ih molim izvinjenje u moje ime i u ime partije kojoj pripadam, bez obzira na to što znam koliko su drugačije i časnije namere bile onih koji su to izgovarali.“

Dakle, kroz „izvinjenje“ – nove uvrede: neki nedefinisani „oni“ su odvratni, a mi ne smemo da budemo kao oni.

Podsetimo, na identičan način Vučić se „izvinio“ zbog izjave „malog Milenka“ Jovanova na račun supruge Vuka Jeremića, Nataše, kada je Jovanov rekao da Nataša Jeremić upravlja „celokupnim narko-tržištem u Srbiji“.

Ovakvih propagandnih teh­nika je na pretek, na dnevnom nivou – što kroz usta Vučića, što kroz odjeke medija pod njegovom kontrolom.

Osim ovih medija, u tome učestvuje i RTS na specifičan način, što se moglo videti pre godinu dana, kada je afera „Krušik“ ponovo isplivala u javnost i kada je BIRN izneo konkretne činjenice i dokumenta koji pokazuju da su i Vučić i Nebojša Stefanović lagali javnost o povezanosti sada već pokojnog oca Nebojše Stefanovića, Branka, sa trgovinom oružjem i firmom GIM. RTS je tada punih šest dana ćutao i pravio se mrtav, sve dok se sam Vučić nije oglasio: tek tada je u Dnevniku 2 emitovana vest, ali kroz Vučićev filter – naravno, ne cela priča, nego Vučićeva verzija, prenevši njegovu izjavu kojom „objašnjava kako bi narod razumeo“ bez komentara i ne trudeći se da publici uopšte objasne zašto puštaju Vučićevo objašnjenje ili demanti o nekom događaju, ako sam taj događaj nisu ni preneli.

ŠTA JE SA OPOZICIJOM

„Vučić ima medije koji bukvalno rade za njega, kao da su zaposleni kod njega i RTS, kao medij koji se njega plaši – koji ne radi direktno za njega, već ga se plaši i vegetira“, kaže Vladimir Milutinović.

„On je mnogo više posvećen propagandi nego što je bila prethodna vlast. Uz to, koristi grublja sredstva – najgrublje sa čime je Tadić izlazio na kraj sa radikalima bilo je da će nas oni vratiti u devedesete, i to je to. Zamislite da je Tadić pričao kako Vučić hoće da zapali bolnicu, pa to ponovi hiljadu puta. Demokrate jesu kontrolisali medije, ali njihove tehnike su se svodile na to da je nešto napravljeno odlično, da će biti sve okej, kad uđemo u EU biće puteva… To su bile propagandne tehnike demokrata. A Vučić je dodao satanizaciju, izmišljena poređenja, ‘ja sam najpametniji na svetu’… Sve to nije postojalo ranije.

RTS se tada nije plašio da pozove Vučića opozicionara u Dnevnik, Ivan Ivanović je zvao opozicionog prvaka u svoju gledanu emisiju, zvao Tomislava Nikolića da priča poeziju pred izbore… Postoje i stvari koje izlaze van propagande – na primer, kada su se na prošlim predsedničkim izborima opkoljavali štandovi Saše Jankovića. To je čist fašistički postupak, uopšte nije za šalu, a ipak je i to prošlo. Ja uvek postavljam pitanje: da li ova vrsta propagande koju mi imamo igde postoji? Mislim da ne. Mislim da ne postoji predsednik koji uzme slike klema od po tri evra i nosi ih kao znak subverzije opozicije koja radi protiv bolnica i pacijenata. Ja bih voleo da mi neko pomogne, da li to iko na svetu radi? Mislim da smo mi potpuni unikat, da to nigde ne postoji, bukvalno nigde“, uveren je Milutinović.

Voja Žanetić pak ističe da su za političku komunikaciju potrebni resursi, koje opozicija nema.

„Treba imati u vidu da su vladajuće stranke sa svakom godinom vladavine imale sve veću kontrolu nad najvećim delom lako dostupnih medija, sve veću moć i sredstva u terenskom lobiranju, kao i sve jaču i sve monopolskiju političku organizaciju. Oni koji su danas suprotstavljeni vlasti – i koji sve ovo gore nabrojano nemaju – ne mogu se u pravom smislu te reči ni nazvati subjektima u političkoj utakmici. Tim pre što se više ne može govoriti ni o utakmici: fasadna demokratija – a tako se zove vrsta političkog sistema u kome živimo – opoziciju razume samo kao dekor u neprekidnoj izbornoj legalizaciji i legitimizaciji jedne te iste vlasti.

Ono što posebno treba uzeti u obzir jeste i to da je SNS partner vladajućoj snazi Evropskog parlamenta – Evropskoj narodnjačkoj partiji (EPP), i da je prelazak iz limitirane demokratije 2010 ih u fasadnu demokratiju 2020-ih sproveden pod njihovim nadzorom i prećutnim odobrenjem, što uglavnom i dalje traje. Ta spoljnopolitička zapadna podrška, kojoj svakako valja dodati i onu istočnu, takođe su veoma važne za političku komunikaciju“, kaže Žanetić.

FALSIFIKAT NACISTIČKE PROPAGANDE

Politikolog, novinar i analitičar Cvijetin Milivojević za „Vreme“ ističe da je u Srbiji na delu ogoljena propaganda, i to falsifikovanje propagande nacionalsocijalista u Hitlerovoj Nemačkoj i u Srbiji Milana Nedića.

„Kada kažem o propagandi koju vodi režim Aleksandra Vučića, on je zapravo jedna vrsta lošeg falsifikata onoga što je radila Nedićeva propaganda tokom funkcionisanja kvislinške tvorevine na čijem je čelu Nedić bio, i na drugoj strani, a možda čak i više i intenzivnije, reč je o falsifikatu propagande nemačkih nacionalsocijalista u periodu od 1933. do 1939, dakle pre invazije na Poljsku, pre Drugog svetskog rata.

Mi to u pojavnom smislu možemo da vidimo kroz poslednje izbore – tu smo imali kampanju koja je jedna vrsta direktnog falsifikata kampanje nemačkih nacionalsocijalista za vanredne izbore koji su održani 29. marta 1936. godine – počev od slogana koji je ovde prerastao u naziv liste: ‘Unseren Kindern – die Zukunft durch Adolf Hitler’, što bi značilo ‘Za našu decu – budućnost preko Adolfa Hitlera’; ovde je to prevedeno ‘Za našu decu – Aleksandar Vučić’. Tada ste imali samo tri ključne reči oko kojih su se vrtele sve predizborne poruke – budućnost, porodica, deca, ali i žene. I ovde imamo te ključne reči, čak su na ovim izborima pred raspisivanje uspeli da u Skupštinu koja je ostala bez opozicije proguraju neke predizborne zakone, što se ne radi u izbornoj godini, u kojima se omogućava da bude 50 odsto žena na listama.

Sa druge strane, Milan Nedić je, kao i maršal Peten u Francuskoj, kao i Kvisling u Norveškoj, bio jedan od ljudi koji su imali slavnu ratnu prošlost u Prvom svetskom ratu. To su ljudi koji su imali častan jedan deo svog života. U trenutku kada je preuzeo kvislinšku vlast, Milan Nedić je stalno imao potrebu da se izvinjava ljudima koji su ga poznavali iz te njegove časne prošlosti, ali i ostalim pripadnicima naroda, da on to čini ne zato što se prodao Nemcima, nego da bi on zaštitio srpski narod, i otud ona priča o ‘srpskoj majci’. Sada se Vučić pojavljuje kao neka vrsta srpskog kolektivnog oca, koji brine o našoj deci, koji brine o našim bakama i dekama, pogotovo za vreme korone. Ja sam proučavao taj deo istorije, i kada čitate kvislinške novine koje su izlazile u Beogradu od 1941. do 1945, vrlo često možete naići na govore Milana Nedića u kojima se on obraća srpskom seljaku, srpskom domaćinu, srpskim majkama, koji liče na rečenice koje koristi Aleksandar Vučić u svojim govorima“, zaključuje Milivojević.