Da li su Vojvodini neprijatelji suvišni

Verovatno ste ga već čuli, ali hajde da za početak našeg teksta ispričamo taj prastari vic. Elem, visoki zvaničnici indijanskog plemena priupitaše vrača negde početkom jeseni da kakvu zimu mogu te godine da očekuju. Vrač odgovori da će biti baš hladna. Posekoše, zato, indijanski aktivisti pola šume, iscepaše i naslagaše drva, kad ono zima – nikakva. Kao kakvo miholjsko leto. Sledeće godine ponovi se manje-više ista priča: vrač reče da ih očekuje gadna hladnoća, oni isekoše još šume, a zima opet topla. Jedva da je temperatura poneki put pala ispod nule. Vrač, koji je za razliku od mnogih ovdašnjih političara imao moć autopercepcije, shvati da mu je ozbiljno ugrožen ugled, pa se sledeće jeseni preruši i ode u obližnju meteorološku stanicu, gde upita glavnog prognostičara kakva će, glede temperature, biti naredna zima. Ovaj reče: neviđeno hladna. Na pitanje da kako zna, odgovori, pokazujući kroz prozor: „Pa vidite, Indijanci već treću godinu navlače drva pripremajući se za nju!“

Zašto smo ispričali ovaj vic? Pa, zato što pojedini pokrajinski politički znalci kažu da su najbolji pokazatelji da je pred nama izborna godina i da će ona biti veoma, veoma vruća – intenzivirane aktivnosti Lige socijaldemokrata Vojvodine. Kao ozbiljna stranka, LSV se za izbore već duže vreme temeljito priprema, a njena pregnuća prate burna dešavanja na ovdašnjoj – van novosadske čaršije ne odveć vidljivoj – političkoj i društvenoj sceni. Pre otprilike mesec dana, recimo, održana je burna izborna skupština organizacije Vojvođanski klub, na kojoj je novi predsednik postao član predsedništva LSV-a, da bi se potom veliki broj dugogodišnjih aktivista ovog kluba demonstrativno iščlanio iz njega, smatrajući da je klub postao partijska ispostava. LSV je, kako smo rekli, uprkos slabom rejtingu, ozbiljna stranka i ništa ne ostavlja slučaju. Zahvaljujući uspešnom političkom inženjeringu, ova partija je, bar na nekom nivou, skoro kontinuirano na vlasti još od 1996. godine.

Predizborni period na vojvođanskoj političkoj sceni u znaku je političke konfuzije – mnogi glasači kojima je Vojvodina na srcu prilično su zbunjeni. Najprominentnije stranke koje se zalažu za vojvođansku autonomiju – Savez vojvođanskih Mađara i LSV – nalaze se u koaliciji sa (nekadašnjim?) velikim neprijateljima Vojvodine – naprednjacima. Prisnost SVM-a i Srpske napredne stranke deo je paketa koji podrazumeva dobre i bliske odnose, prepune međusobnog razumevanja i uvažavanja, Vučićevog i Orbanovog režima. SVM je u koaliciji, i to na svim nivoima, sa onima koji su Mađare devedesetih kanili proterati iz Srbije. Za razliku od SVM-a, LSV je u koaliciji sa naprednjacima samo na lokalnom, novosadskom nivou, mada postoje indicije da je odnos između ove dve stranke mnogo kompleksniji i dinamičniji. Manje o tome govori činjenica da SNS i ligaši ortački deluju na novosadskom „komunalnom nivou“ (u gradu kojim dominiraju urbanističko-graditeljski haos i kriminal), međusobno deleći komplimente, a više – velika ljubav koju režimski mediji gaje prema dugogodišnjem lideru LSV-a Nenadu Čanku, koji se ne skida sa nacionalnih frekvencija koristeći svaku priliku da oštro kritikuje opoziciju. Čanak je inače, zbog svoje akutno-hronične nepopularnosti, veliki teret LSV-u: posledica je to njegovog „kontroverznog“ delovanja, kao i činjenice da je javnost već prilično zasićena njegovim likom i delom. Čanak je, naime, pored Šešelja i Vuka Draškovića, lider stranke sa najvećom (tridesetogodišnjom) kilometražom u Srbiji. O kompleksnim i dinamičnim odnosima SNS-a i LSV-a možda svedoči i činjenica da ovima potonjima u predizborno doba, sudeći prema aktivnostima, očigledno ne nedostaje finansijskih sredstava.

foto: jaroslav pap / tanjug

SNS, VOJVOĐANSKA AUTONOMIJA I BOJKOT

Koalicione aktivnosti SVM-a i LSV-a izazivaju kod dela pristalica vojvođanske samouprave snažan revolt, jer se smatra da SNS intenzivno i dugoročno radi na poništavanju vojvođanske autonomije. Članovi SNS-a se nikada do sada nisu javno odrekli onoga za šta su se zalagali u periodu dok su bili u SRS-u, a to je potpuno ukidanje Vojvodine kao političkog subjekta. Čak se spekuliše da će eventualno „rešenje problema Kosova“ za posledicu imati potpunu devastaciju vojvođanske autonomije i da će to biti neka vrsta političke i psihološke kompenzacije za Beograd. Politički analitičari, takođe, smatraju da izlazak vojvođanskih stranaka na izbore – u kontekstu bojkota većeg dela opozicije – može da nanese veoma ozbiljnu štetu ideji Vojvodine i dovede do dalje kompromitacije autonomističkih političkih subjekata i objekata.

Bilo kako bilo, LSV je, pripremajući se za izbore, tokom prošle godine formirao Vojvođanski front, politički savez koji – kako kažu – ima za cilj da objedini sve vojvođanske političke snage kako bi se zajedno borili protiv centralizma. Prvobitno su ovu koaliciju činili LSV i Vojvođanska partija, mala stranka koja se u ranijem periodu oštro konfrontirala sa ligašima. Kasnije se Frontu pridružio i Demokratski savez Hrvata u Vojvodini, najveća stranka ove nacionalne manjine u Srbiji. Krajem prošle godine, VF se proširio na još neke manje političke stranke i organizacije, među kojima i one za koje se verovalo da skoro decenijama ne postoje. Ukupno devet partija i organizacija potpisalo je tzv. Memorandum o budućnosti Vojvodine, u kojem su se založili za punu autonomiju Vojvodine unutar Srbije, za ulazak Srbije u EU i NATO, za potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma s Kosovom… U njemu su i oštro kritikovali srpski nacionalizam, koji su okarakterisali kao glavnu pretnju po mir i stabilnost na Zapadnom Balkanu.

U razgovoru za „Vreme“ portparol i visoki funkcioner LSV-a Aleksandar Marton ističe da je VF odgovor na trenutnu političku situaciju u zemlji, jer je Vojvodina „već tri decenije na udaru centralista i nacionalista koji su je ekonomski devastirali i ponizili“. Marton ukazuje da se VF zalaže za sekularnu i decentralizovanu Srbiju „u kojoj Vojvodina ima zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast“.

„Svi građani Srbije postali su taoci beogradizacije, koja uništava sve delove zemlje izvan glavnog grada. Našoj zemlji je potrebna jaka evropska i građanska opcija, koja će je modernizovati. Nedopustivo je da dobar deo naše političke elite i dalje mašta o Srbiji kao ‘rupi na persijskom tepihu Evrope’. Želimo da zaustavimo taj destruktivni uticaj Rusije. Zato i razgovaramo sa političkim partijama iz drugih krajeva Srbije. Potrebni su nam saveznici i izvan Vojvodine“, kaže Marton.

NOVA FIRMA KOJA PRODAJE „STARU ROBU“

Politički analitičar i predsednik Saveza antifašista Vojvodine Duško Radosavljević, međutim, ističe da je Vojvođanski front „firma“ koja treba „pod zvučnim imenom“ da plasira i proda „staru robu“ – ideju iliti mit o „požrtvovanoj i istrajnoj borbi“ za bolji status Vojvodine u Republici Srbiji. Radosavljević za „Vreme“ kaže da je to zapravo „hvatanje za vazduh ocvalih i preživelih političara“ koji, po njemu, „krivotvore istinsku potrebu“ da se status Vojvodine počne rešavati kao „smisleno političko pitanje“.

„Uloga LSV-a je tu apsolutno pogubna, jer je ova stranka učesnik u vlasti, novosadskoj, pokrajinskoj ili na nivou države od 1996. godine, a nije uspela da nametne koalicionim partnerima nijedno pitanje bitno za Vojvodinu. Aktivnosti oko VF više su izraz brige da se brojni partijski aparat pozicionira, u radnom smislu situira, i materijalno obezbedi. To je strašno, ali postoji i druga strana medalje: ova formacija treba da pacifikuje pojave neke ozbiljne autonomaške opcije, te da bude neka vrsta Vučićeve ‘omiljene vojvođanske opozicije’“, smatra Radosavljević.

Sličnog je stava i dugogodišnji vojvođanski premijer i bivši predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić, sada profesor na novosadskom Pravnom fakultetu i pomni analitičar političkih procesa u zemlji. I on smatra da je VF pokušaj LSV-a da obezbedi „politički opstanak“.

„Pre prošlih izbora gospodin Čanak je izjavio da je verovatnoća da će Liga ući u koaliciju sa Srpskom naprednom strankom ravna mogućnosti da meteor udari u Zemlju. Meteor je udario u zemlju, Liga je u javnoj i otvorenoj koaliciji sa naprednjacima u glavnom gradu Vojvodine. Autonomističko biračko telo je prezrelo koaliciju ligaša sa bivšim radikalima, čija je životna i politička opsesija da Vojvodinu kao politički entitet dotuku i ukinu. Zbog toga više ne glasaju za Ligu, jer bi time, posredno, glasali za naprednjačko-ligaško-SPS-ovsku vlast. Da bi, ipak, pokušali da obezbede sebi politički opstanak, ligaši su formirali takozvani Vojvođanski front. Pokušavaju da robusnim nazivom zakamufliraju činjenicu da okosnicu tog fronta čine oni koji su u Novom Sadu u otvorenoj koaliciji sa Vučićevom strankom“, kaže Pajtić u razgovoru za „Vreme“.

Komentarišući Memorandum o Vojvodini, koji su potpisale partije i organizacije koje čine VF, Pajtić kaže da on služi da se zamagli jedina ambicija onih koji su taj dokument potpisali, a to je – „otvorena koalicija sa Vučićem, kao i do sada“. Pajtić se pita o kakvoj budućnosti Vojvodine i Evropi govore oni koji su sada u vlasti sa onima koji su „iz naše pokrajine proterivali pripadnike manjinskih zajednica i pozivali na ratove i ubijanje sto muslimana za jednog Srbina“.

Za Duška Radosavljevića, Memorandum o Vojvodini predstavlja „pačvork starih ideja, napabirčenih od nekadašnjih časnih vojvođanskih stavova i zalaganja“, koji su najvećim delom, kako kaže, iznevereni od onih opcija koje su i potpisale taj tekst. „To je dokument za jednokratnu upotrebu, marketinški neubedljiv, ali domet celog projekta i jeste da se nekako ova slabašna opcija ‘provuče kroz iglene uši’, da se ućare određena mesta u parlamentu, pa kome šire, tome i bolje. Naravno, a time još skarednije, to jeste i davanje legitimiteta Vučićevom režimu i njegovoj viziji ‘slobodnih’ izbora“, kaže Radosavljević.

Aleksandar Marton, međutim, odbacuje tvrdnju da Vojvođanski front daje legitimitet Vučićevom režimu, navodeći da je tačno da je LSV u „komunalnoj koaliciji“ sa SNS-om u Novom Sadu, ali da je opozicija u „gotovo četrdeset gradova i opština“ u Vojvodini, kao i da je opozicija na državnom i pokrajinskom nivou. „LSV nikada nije podržao budžet koji je predložila vlada Srpske napredne stranke. To se ne bi moglo reći za jednog od lidera Saveza za Srbiju Vuka Jeremića, koji je podržao državni budžet pre nekoliko godina, i to nazvao ‘tehničkom podrškom’“, kaže Marton i dodaje da su LSV i Vojvođanski front „prava proevropska i građanska alternativa Srpskoj naprednoj stranci, ali i svim drugim političkim opcijama, kako u vlasti tako i u opoziciji“.

Iako ističe da u Srbiji nema uslova za fer i demokratske izbore i da ih „realno nikada nije ni bilo“, iako ukazuje na to da LSV još uvek nije doneo konačnu odluku da li će izaći na izbore ili ne, Marton kaže da bojkot izbora koristi „ruskim interesima na Balkanu“, jer „svaka nestabilnost ide u prilog zvaničnom Kremlju“.

RANIJA ISKUSTVA I SPUŠTANJE CENZUSA

Radosavljević podseća da od sredine 90-ih LSV „volšebno nameće svoj uticaj u Vojvodini“ i da „ova partijska formacija veoma selektivno pristupa vojvođanskim koalicijama“. On podseća da je LSV koaliciju Zajedno za Vojvodinu 2004. godine razorio „otimanjem mandata“ koalicionim partnerima posle izbora i rekao da nešto slično može da se desi i ovoga puta.

„Stiče se utisak da je LSV-u bitan vojvođanski ‘plašt’ na izborima, koji potencira ‘vojvođanstvo’, pa se tako ‘pecaju’ ostaci autonomaških glasova, dok se svesno beži od svoga imena, poprilično kompromitovanog, prvenstveno vragolijama i ponašanjem svog dugovečnog predsednika“, kaže Radosavljević.

Ideju o spuštanju izbornog praga na parlamentarnim izborima sa pet na tri odsto oštro su kritikovali delovi opozicije u Srbiji, stručna javnost, ali i predstavnici međunarodne zajednice, definišući to kao – narodski rečeno – „navlakušu“. Naime, ovaj politički potez se doživljava kao „mamac“ za delove opozicije koji još nisu doneli odluku o bojkotu, ali i kao svojevrsna nagrada za tzv. konstruktivnu opoziciju, kako bi ona lakše ušla u parlament. Ova najava je svakako direktna posledica najavljenog bojkota izbora i pokušaj naprednjaka da prolećni izbori dobiju, i pored bojkota, pun legitimitet.

Marton ističe da se pitanje izbornog sistema ne može podvesti samo pod temu cenzusa, a da je najveća izborna anomalija – „neproporcionalna zastupljenost delova zemlje“. Po njemu, Srbija kao jedna izborna jedinica – „odavno je prevaziđen model“. „Mi smo predložili izmene izbornog sistema, koje predviđaju organizaciju Srbije u četiri izborne jedinice, sa mogućim preferencijalnim glasanjem. Na kraju, kada govorimo o najavi smanjenja cenzusa, treba istaći da je tako nešto trebalo učiniti mnogo ranije i mi ne vidimo problem da glasamo za ovaj predlog“, kaže Marton.

Bojan Pajtić, međutim, smatra da je spuštanje cenzusa par meseci pre izbora, iako pravno i tehnički moguće, „politički neprincipijelno i svakako se protivi svim evropskim standardima“. On navodi da se ne menjaju pravila igre koja je praktično već počela. Pajtić, međutim, ne smatra da je spuštanjem cenzusa učinjena usluga strankama poput LSV-a i Liberalno-demokratske partije.

„Bojkot Vučiću oduzima svaki legitimitet, jer ako u Skupštini ne bude opozicije, celom svetu će biti jasno da je režim autoritaran i nedemokratski. Zato nije isključeno da će, smanjenjem cenzusa, pokušati da uvede u parlament još nekog, pored SNS-a i SPS-a. Ali, čak i sa cenzusom od 3 odsto, šansu da budu parlamentarne dobijaju SRS i Šapićeva stranka, a svakako ne LSV ili LDP, čije nekadašnje biračko telo razume u kakvoj zemlji živi i shvata važnost bojkota“, kaže Pajtić.

Radosavljević takođe smatra da se izborni cenzus ne spušta zbog političkih formacija kakav je Vojvođanski front. Po njemu, VF je osmišljen tako da relativno lako uđe u parlament, jer će za njega po svemu sudeći važiti tzv. prirodni prag namenjen manjinskim partijama.

„Zanimljivom odlukom DSHV-a da uđe u VF, te nekih nevidljivih i jedva postojećih manjinskih partija, VF će dobiti status ‘manjinske koalicije’, pa će im biti dostižan prirodni prag glasova. Korišćenje manjinskih partija za ulazak u parlament je svojevrsna prevara, ali treba reći da to ne radi samo LSV. Spuštanje cenzusa treba da namami Sergeja Trifunovića, Šapića, ostatke DSS-a i inih partija, da se zalete na ‘lak’ plen; mesecima se određene partije nekritički ‘dižu’ u anketama, naravno friziranim, podilaze im kreatori javnog mnjenja, kako bi svojim izlaskom na izbore poništile ideju o bojkotu. Pojedinci će se obogatiti, tzv. ‘partije’ će preživeti, nastaviće se propadanje Srbije, konsekventno i Vojvodine. A ideja Vojvodine – opet će biti bitna samo dva-tri meseca pred izbore“, kaže Radosavljević.

Sve u svemu, već nekoliko meseci posle izbora videćemo da li će Vojvođanski front biti dosledan borac za vojvođansku stvar ili će biti iskorišćen samo kao alatka za osvajanje skupštinskih mandata. Da li će biti u pravu oni koji vole da kažu da su Vojvodini, pored ovakvih „boraca“ za njenu stvar, neprijatelji suvišni? A onih koji bi Vojvodinu sveli na samo geografski pojam (nekima je i to previše) ima i te kako. Nisu to samo bivši i sadašnji radikali nego i lider Dveri Boško Obradović, koji se pre neki dan javno založio za ukidanje vojvođanske autonomije.

U međuvremenu, Vojvodina se menja i svakim danom postaje drugačija. Čini se da niko više i ne zna šta je danas Vojvodina, a kamoli šta će biti za koju godinu.