Čvrsta ruka i velika rupa

Ne verujem da iko shvata ozbiljno Dinkića i njegova obećanja. (Petrović, 22. mart 2004. – 15:46)

Ako zbog smanjenog poreza dođe makar neko od velikih baja muzičke scene, ja zadovoljan. (anarhojapi, 22. mart 2004. – 11:34)

Pa videćemo uskoro da li može da uradi sve ono što je obećavao.

(dralle, 22. mart 2004. – 08:52)

Ovako bi u najkraćem izgledala „javna rasprava“ na sajtu B92 povodom predloga novog budžeta države Srbije u danu kad je ministar finansija Mlađan Dinkić na konferenciji za novinare javnosti saopštio kako će izgledati ovogodišnji plan prihoda i rashoda u državnoj kasi. U odnosu na polemike i varnice koje su sevale među stručnjacima kad se raspravljalo o budžetu u prethodne dve godine (2002. i 2003), ovogodišnja „rampa“ stručnoj javnosti da se tim povodom izjasni morala bi i te kako da nasekira novog ministra finansija.

Istina, ministar bi mogao da ima barem jedan jak „alibi“ za nizak nivo transparentnosti svog predloga budžeta. Pošto je, kao prvo što je uradio, bacio nacrt budžeta koji mu je u amanet ostavio bivši kolega Božidar Đelić, Dinkić je imao samo dve nedelje (morao je da žuri jer prema zakonu posle 31. marta nema više privremenog finansiranja države) da poslanicima parlamenta (ali mnogo više namrgođenoj misiji Međunarodnog monetarnog fonda koja uporno „čuči“ u Beogradu) ispovrti ovogodišnji plan upravljanja državnim finansijama. U ta dva dana koliko je prošlo od usvajanja predloga budžeta na sednici Vlade (prošli četvrtak) do „kačenja“ na sajt Ministarstva finansija (subota) bilo je mnogo otrovnih komentara stručnjaka, ali to još nije bila ozbiljna javna rasprava povodom pojedinih predloženih rešenja u sakupljanju prihoda i trošenju budžeta. Nažalost, stručne javne polemike ovog puta teško da će biti pošto je Vladin predlog budžeta ušao već u parlamentarnu raspravu u kojoj će se, kako stvari stoje, oko cifara i budžetskih ideja nadmetati sve osvedočeni branitelji reformama ojađenog srpskog naroda. I to je breme koje je ovaj ministar finansija nakačio sebi na pleća na početku mandata i nosiće ga bar do kraja budžetske godine.

PRETNjE ZATVOROM: Posle prvog, letimičnog čitanja predloga budžeta moglo bi se zaključiti da rukopis ministra Dinkića iz marta 2004. ne liči mnogo na zapaljiva obećanja kandidata za ministra Dinkića iz predizborne kampanje u decembru 2003. godine. U sudaru s realnošću koju čine ekonomska nemoć privrede i nasleđene socijalne obaveze države, novi ministar finansija morao je da zaboravi na mnoga obećanja s predizbornih mitinga. Ali, ako ministar mora da zaboravi, birači ne zaboravljaju tako lako. Naročito obećanja.

Tog raskoraka stvarnosti i iluzija Dinkić je bio svestan već u prvom obraćanju javnosti (konferencija za novinare, ponedeljak 22 mart) povodom slanja predloga budžeta u parlament. Da su mu okolnosti dozvoljavale, novi ministar finansija najradije bi se pred kamerama pojavio u odelu Robina Huda kako bi i slikom potvrdio ton: „filozofija ove vlade je da uzme (oporezuje) od bogatih i nagradi (oslobodi poreza) siromašne“. Zato nema sumnje da će se i ministar finansija i Vlada čeličnom strogoćom obrušiti (ako, tako i treba) na sve one koji nameravaju da utajom poreza varaju državu. Dinkić već ima računicu da je u zakonskom roku, do 15. marta, poreske prijave podnelo manje od jedne četvrtine obveznika koji su u prošloj godini pojedinačno zaradili više od 870.000 dinara. Te prijave podnelo je, dakle, samo 4710 osoba od 18.173 registrovane. Od onih koji nisu prijavili porez, poresku obavezu od preko 100.000 dinara imaju 3843 lica, obavezu od miliona dinara ima 178, a preko tri miliona 16 lica, kažu podaci koje Dinkić ima na stolu. Zakon, kojim maše ministar finansija, preti onima koji treba da plate porez preko 100.000 dinara na prihode, a to nisu uradili, kaznom zatvora do tri godine, onima koji imaju obavezu plaćanja poreza od milion dinara, a to ne urade, zatvorska kazna je od šest meseci do pet godina, a ako je poreska obaveza veća od tri miliona, zaprećena kazna zatvora je od jedne do deset godina.

Nezavisno od nesumnjivo neophodne jurnjave nesavesnih poreskih obveznika, redistribucija prihoda budžeta biće do kraja godine omiljena zabava Vlade na koju liberalni ekonomisti već ozbiljno škrguću zbog prevelike i neskrivene ambicije Vlade da bude najveći preduzetnik u Srbiji. Administrativna preraspodela budžetskih prihoda, koju Dinkić najavljuje, podrazumeva čvrstu ruku države i ta se činjenica teško rimuje s njegovim dojučerašnjim reformskim zalaganjem da ekonomskim procesima najbolje upravlja nevidljiva ruka tržišta.

Hoće li Mlađan Dinkić, kao ministar finansija, biti žrtva vlastitog nauma u pokušaju da napravi budžet koji će istovremeno sa 290 milijardi dinara podmiriti socijalne potrebe (penzije, zdravstvo, zapošljavanje, školstvo, socijalna davanja ugroženim porodicama) i sa preostale 84 milijarde pokrenuti privredu, razvijati Srbiju i otvarati nova radna mesta kroz subvencije i izvozne stimulacije privredi (11,2 milijarde dinara), kroz javne radove (9,2 milijarde) i podsticaje poljoprivredi (18,8 milijardi)?

Na konferenciji za novinare, na kojoj je predstavio ovogodišnji budžet Srbije, ministar Dinkić je rekao da mu je za sve to potrebno ukupno 374,6 milijardi (rashod), a da može da namakne u državnu blagajnu 329,3 milijarde dinara (prihod). Ovde se može napraviti mala digresija i konstatovati da je na prvi pogled Dinkićev predlog budžeta nešto „teži“ od onog koji je pravio Đelić za 2004. godinu – osam i po milijardi veći rashodi i šest milijardi veći prihodi. Pretpostavke Dinkićevog budžeta su: planirani rast bruto domaćeg proizvoda u 2004. godini od 4,3 odsto, rast zarada po stopi od 6,5 odsto i inflacija u granici od osam do devet i po odsto.

ČEKAJUĆI ČUDO: Prihodi budžeta zasnivaju se na pretpostavci da će od 1. jula biti sprovedena poreska reforma, koja obuhvata ukidanje poreza na fond zarada i reformu sistema oporezivanja zarada, ukidanje poreza na poljoprivredne prihode, na upotrebu i korišćenje određenih dobara, rasterećenje poreza na finansijske transakcije, donošenje zakona o igrama na sreću i izmene i dopune Zakona o akcizama. Porez na fond zarada, koji se obračunava na bruto zaradu u iznosu od 3,5 odsto, trebalo bi da bude potpuno ukinut od 1. jula.

Koliko će Dinkić biti uspešan videće se pri kraju godine, ali ono što već sad pada u oči jeste budžetska rupa (takozvani deficit) od 45,3 milijarde dinara. Načinom kakvu „zakrpu“ nađe za takvu rupetinu, meriće se stručna umešnost novog ministra finansija. A on je najavio da će novac za pokriće deficita namaći od privatizacije (16,4 milijarde dinara), od donacija (3,7 milijardi), od kredita međunarodnih finansijskih institucija (9,5 milijardi) i od neto finansiranja na domaćem tržištu (15,7 milijardi dinara kroz korišćenje sredstava od privatizacije iz prethodne godine, izdavanje hartija od vrednosti koje emituje Republika Srbija i uzimanje kredita poslovnih banaka).

Upravo je ova poslednja stavka – „neto finansiranje na domaćem tržištu“ – sporna za ekonomske eksperte. Boško Mijatović smatra prilično nerealnim predviđanje u budžetu da se 15,7 milijardi dinara može prikupiti na skromnom domaćem finanisijskom tržištu, a da se pri tom ne ugroze neke druge obaveze učesnika na tom tržištu. Mijatović procenjuje da se i od prodaje preduzeća teško može očekivati 16,4 milijarde dinara za pokriće budžetskog deficita jer su uspešna preduzeća već privatizovana.

Iako je prethodnu vlast kritikovao da se previše oslanjala na prihode od privatizacije, i Dinkić sada poteže za istim instrumentom kako bi pokrio zjapeći budžetski deficit. Za razliku od prethodne vlade koja je budžet u znatnoj meri popunjavala privatizacijom preduzeća, Dinkić najveće prihode u budžetu očekuje od privatizacije banaka. Tako će prva biti privatizovana Jubanka, za koju bi do kraja maja trebalo da bude raspisan tender, a onda slede Kontinental banka i Novosadska banka. Kao posebnu budžetsku poslasticu, ministar finansija čuva, kako je rekao na konferenciji za novinare, „privatizaciju u oblasti telekomunikacija“, ali nije želeo da „širi temu“. Pre otprilike mesec dana jedan prijatelj izneo je Mlađanu Dinkiću (tada samo kandidatu za ministra finansija) strahovanje o mogućem krahu reformske opcije u Srbiji, na šta je dobio odgovor: „Nemoj tako, možda se ipak dogodi čudo.“ Dopisnicu iz Rojtersa u ponedeljak interesovalo je da li se to „čudo“ zove Mobtel ili Telekom, ali je ministar finansija pozvao novinare da budu strpljivi mesec-dva a posle toga će se sve znati.

Dok se ovoj vlasti ne posreći kao Miloševiću kad je 1996. prodao Telekom, ministra finansija nastaviće da žestoko žulja budžetski deficit i s tim u vezi veoma neprijatni prigovori Međunarodnog monetarnog fonda. I dalje dobro informisani i još prilično motivisani bivši ministar finansija Božidar Đelić iskopao je podatak da u aktuelnim pregovorima srpske Vlade i misije MMF-a postoji značajan raskorak oko planiranog budžetskog deficita. Vlada je, naime, otkrila svoj naum da sa trenutno nepostojećih 45 milijardi dinara finansira deo državnih potreba (socijalu i razvoj), a misija MMF-a, plašeći se da vlast ne počne da štampa pare bez pokrića, traži da se poštuje ranije dogovorena visina deficita od 30 milijardi dinara. Konačna reakcija MMF-a, u slučaju da razgovori propadnu, nije lako predvidljiva, ali Đelić s pravom upozorava da bi ostajanje Vlade pri predviđenom deficitu (koji je za 15 milijardi dinara veći od onog koji je usaglašen sa Međunarodnim monetarnim fondom) moglo da dovede do toga da prvi put posle tri i po godine MMF obustavi podršku Srbiji. To „zadovoljstvo“ bi nas koštalo dve tranše MMF-a (što je oko 168 miliona dolara podrške platnom bilansu), a onda bi to kažnjavanje išlo lančano – Svetska banka ne bi mogla da odobri kredite za strukturno prilagođavanje (više od 100 miliona dolara koji su već zacrtani u budžetu Srbije za pokrivanje deficita), niti će Evropska unija moći da odobri makrofinansijsku podršku od 96 miliona evra.

„Zakucavanje“ tvrdog stava misije MMF-a vidljivo muči ministra Dinkića koji je u startu izrade budžeta pokušao da racionalizacijom troškova državne uprave i smanjenjem davanja Srbije za državnu zajednicu Srbija i Crna Gora i deficit učini podnošljivijim. Robujući predizbornim obećanjima da će uspeti da pomiri socijalu i razvoj sa smanjenjem poreza, Dinkić se u stvarnosti sudario s niskom sposobnošću privrede da finansira još veoma skupu „društvenu nadgradnju“.

Odgovarajući na tvrdnje da budžet nije usaglašen s MMF-om, Dinkić je na već spomenutoj pres konferenciji bukvalno procedio kroz zube: „Naši pregovori sa MMF-om će se nastaviti, mi smo u pregovorima. Neuobičajeno je da misija MMF-a dolazi dve nedelje posle formiranja vlade i mi ćemo nastojati da ubedimo MMF da deficit koji je projektovan na 3,6 odsto društvenog bruto proizvoda jeste održiv imajući u vidu strukturu finansiranja.“

LABUSOVO UPOZORENjE: Shvatajući i sam da nije dovoljno ubedljiv i da MMF neće odustati od svojih zahteva, Dinkić je najavio reviziju poslovanja Fonda za penzijsko osiguranje, tvrdeći da se tu kriju mogućnosti za velike uštede (desetak milijardi dinara) kojima bi se nadomestio planirani budžetski deficit. „Taj fond ima za ovu godinu plan da potroši 177,8 milijardi dinara, od čega će iz budžeta Srbije dobiti subvenciju od 65,3 milijarde. Rashodi za isplatu penzija su oko 140 milijardi dinara i mi želimo da znamo koji su to troškovi koje plaćamo a koji nisu vezani za penzije. Ti troškovi su preko deset milijardi, a moja procena je da se toliko može uštedeti, odnosno umanjiti ukupan budžetski deficit“, tražio je Dinkić „luft“ za kresanje deficita s kojim može da izađe pred misiju MMF-a.

Da je epizoda s „batinom bez šargarepe“ misije MMF-a veoma neugodna po one koji se deklarišu kao reformisti u Vladi, potvrdio je pred poslovnim ljudima u Privrednoj komori u ponedeljak 22. marta i potpredsednik Vlade i Dinkićev partijski šef Miroljub Labus. Oživljavanje proizvodnje, održavanje jednocifrene inflacije, smanjenje deficita i uspostavljanje socijalne sigurnosti građana, Labus je označio kao četiri glavna cilja Vlade za ovu godinu, a onda nekom od koalicionih partnera poslao jasnu poruku – „budžetski deficit od 45 milijardi dinara biće pokriven iz realnih izvora, kurs dinara mora da bude fleksibilniji, ali njime ne može da se reši problem deficita“. Ako bi se dešifrovala na običan jezik, poruka bi mogla da glasi i ovako: „dalje ruke od štamparije novca“.

Ako je Labus imao potrebu da pošalje poruku takve sadržine, onda se osnovano može sumnjati da neko od koalicionih partnera u Vladi ima ambiciju da bude finansijski iluzionista i svoju vlast finansira doštampavanjem lažnog novca. Ako je to istina, onda je vreme za sekiraciju građana Srbije, a ne misije Međunarodnog monetarnog fonda.