Ćutanje ispred živog zida

Kako je moguće da klubovi koji duguju milione na ime neplaćenih poreza ili, kao FK Crvena zvezda, ne isplaćuju plate zaposlenima u klubu i igračima, koji nemaju para da vrate osnovne dugove iz prošlosti da bi dobili licencu za takmičenje u Evropi, a uskoro neće imati ni za licencu u Srbiji, i dalje „posluju“, rade i oko njih se „vrti“ veliki novac? Ovo bi mogao da se zapita svako ko imalo prati fudbal u Srbiji, koji je, kako je više puta pisano na stranicama ovog nedeljnika, odavno postao generator svake vrste nasilja. Poslednji u nizu neslavnih događaja desio se kada je redakcija „Reportera“, specijalizovanog informativnog programa TV B92, objavila priču na ovu temu i, kako to sada već rutinski biva, bila od strane čelnika klubova napadnuta što se usudila da postavlja pitanja o tome kako se upravlja najvećim fudbalskim klubovima u Srbiji.

Program je emitovan u ponedeljak, 2. marta 2015. godine, i nakon samo sedam dana je, na neki način, zabranjen zbog bezbednosti novinara koji ga prave, kako je saopštio B92. Ako je ugrožena bezbednost novinara u zemlji koja ima najmanje tri nerazjašnjena ubistva novinara i na desetine napada, onda to jeste veliki problem, i potrebno je videti o čemu je reč i kako je moguće da se takve stvari i dalje dešavaju.

Tema koju su novinari B92 pokušali da „otvore“ tiče se budućnosti najvećih srpskih klubova kao i sadašnjeg „stanja“ u njima, koje se ni po čemu ne razlikuje od onog u poslednjih desetak i više godina: klubove javno vode „sportski radnici“ i političari, začinjeni ponekim privrednikom, iza scene veliki uticaj imaju navijačke grupe predvođene osobama sa kriminalnim dosijeima i razni menadžeri, koji upravljaju karijerama fudbalera i vode glavnu reč na fudbalskoj pijaci.

Imamo zvaničnu vladu i „vladu u senci“ kod koje se ide po mišljenje kada su važne stvari na dnevnom redu, a sada je na stolu budućnost ovih klubova jer za njihovo izdržavanje nema novca u državi, a nema ni entuzijastičnih privrednika koji bi na tu zabavu trošili svoj novac. Svemu treba dodati lični angažman predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, osvedočenog navijača Crvene zvezde, čoveka koji ima ličnu istoriju na severnoj tribini stadiona koji se odnedavno zove „Rajko Mitić“. Vučić je dve godine unazad mnogo obećavao, a sada nam je saopštio da je „udario u zid i da nema rešenje“ za pitanje vlasništva nad najvećim srpskim klubovima.

NAPAD NA NOVINARE: U trenutku kada se javnosti učinilo da se dešavaju nekakve promene na medijskoj sceni jer je RTV B92, kao simbol balansiranog informativnog programa, počeo da pokazuje znake oporavka od dvogodišnje apatije, i to najavljivanjem nove sezone „Insajdera“ i nove emisije „Reporter“ iz „kuhinje“ „Insajdera“, već na prvom koraku dogodio se sukob koji je obesmislio sva očekivanja.

Novinari „Reportera“ su pokušali da naprave polusatnu emisiju u kojoj bi iznova otvorili pitanje finansiranja Zvezde i Partizana, koji su dužni raznim poveriocima milione evra, a pored toga nisu izmirili porez prema državi. Takođe, novinari su pokušali da utvrde da li to što u upravama klubova sede političari zapravo sprečava druge institucije da rade svoj posao – istraže, utvrde nepravilnosti i postupe po zakonu.

Ova tema nije nova, ali nikada do kraja nije razjašnjena i opravdano je pitati ljude u klubovima o ovim stvarima. Da li su novinari uradili posao kako treba, da li su na nepriličan način postupali pokušavajući da izmame odgovore vodećih ljudi iz ovih klubova, drugo je pitanje i o njemu bi moglo da se debatuje, da je sa strane Zvezde i Partizana postojala želja da sa novinarima razgovaraju. Ovako, i pre nego što je program emitovan, napravljen je front, klubovi su izdali svoja saopštenja o onome što još nisu ni videli i medijski rat je pokrenut. Prethodni veliki serijal koji je došao iz redakcije „Insajdera“ bavio se „fudbalskom mafijom“, a doneo je velika uzbuđenja u javnosti, ali se realno ništa nije dogodilo.

Zapravo, da paradoks bude veći, posledice tog serijala oseća samo njegova autorka Brankica Stanković, koja je godinama pod posebnim policijskim obezbeđenjem, jer je bilo procenjeno da je njen život u opasnosti zbog onoga što je objavljeno u „Insajderu“. I sada, kada B92 emituje program sa sličnom temom, umesto da se razgovara o toj temi, na novinare ove kuće se opet stavlja meta; oni bivaju optuženi u minikampanju na TV Pinku, koju vode potpredsednik FK Partizan Milorad Vučelić i član uprave FK Crvena zvezda Nebojša Čović, u jutarnjem i večernjem programu ove televizijske stanice.

Umesto da govore pred kamerama TV B92 i odgovore na pitanja, a ako su novinari u krivu to i pokažu, pomenuti dvojac je istupio ispred svih i pokrenuo napad na Brankicu Stanković i druge novinare koji su se bavili ovom temom. Pokušali su da nam objasne da je manje važno kako klubovi rade od toga ko je zapravo Brankica, sa kim se ona sastaje, ko nju i zašto štiti. Kao da je ona sama sebi uvela policijsku zaštitu koja ju je na neki način stavila u kućni pritvor poslednjih pet godina.

KO UPRAVLJA KLUBOVIMA: Pojavljivanje Čovića i Vučelića bilo je „simptomatično“. Čović nema značajnu ulogu u FK Crvena zvezda, a Vučelić je ove zime doživeo veliki povratak u FK Partizan iako je daleko od mesta na kome se donose odluke. Vučelić je potpredsednik kluba sa ulogom da se pojavljuje u javnosti, između ostalog i da se javnost ne bi mnogo bavila drugim članovima uprave: Zoranom Popovićem, predsednikom kluba, i još nekim ličnostima koje su iz vladajućeg SNS-a.

Čović je imao veliki uticaj u klubu prvih šest meseci pošto je Vučić u decembru 2012. godine uveo „vanredne mere“, ali je nakon toga udaljen i sada slovi samo za člana uprave. U klubu za najuticajnijeg smatra Slaviša Kokeza, prijatelj Vučićev, koji je takođe član Upravnog odbora, ali važi za sivu eminenciju koja o svemu odlučuje. U Zvezdi je na važnom mestu i Zvezdan Terzić, ali njegova formalna ovlašćenja ne mogu da dobace do Kokezinog autoriteta, koji dolazi iz pretpostavljene političke pozadine.

Zbog čega Kokeza ili Terzić, ili predsednik kluba Svetozar Mijailović nisu želeli da govore za „Reporter“, i dalje je nepoznanica i teško je pravdati se time da je ideja tog „serijala“ da klubovi budu uništeni, da neki ljudi odu na robiju, a da neki drugi budu javno „prokazani“, kako se čuje u neformalnim objašnjenjima.

S druge strane, neformalna vlada u oba kluba sastavljena je od viđenijih vođa ekstremnih navijačkih grupa i raznih menadžera koji upravljaju karijerama fudbalera u većoj meri nego same uprave klubova. U situaciji u kojoj se srpski fudbal nalazi u poslednje dve decenije, kada je jedini realan prihod onaj od prodaje talentovanih igrača, normalno je da su se oko tog plena sjatili mnogi koji su prepoznali interes da lako zarade dosta novca. Najsvežiji primer iz zimskog prelaznog roka je Partizanova prodaja najboljeg igrača Petra Škuletića Lokomotivi iz Moskve, kada je upravo Vučelić rekao da je Škuletićevom menadžeru Raji Božoviću pripalo 800.000 evra.

Ako je potencijalna zarada od prodaje jednog igrača tolika, a može da bude i mnogo veća, onda je jasno koliko novca i uticaja imaju vlasnici fudbalera na ono što će se u klubu ili reprezentaciji dešavati, jer sami često imaju više novca od klubova. Iz toga sledi da, i pored toga što je neko u upravi, pravi uticaj dolazi prodajom fudbalera, jer će zahvaljujući toj transakciji taj neko biti imućniji od kluba za koji kao radi.

VUČIĆEV ZID: Ponovljeno priznanje Aleksandra Vučića da on i njegova vlada ne mogu da reše probleme koje generišu veliki klubovi nije iznenađenje. On se susreo sa istim stvarima, o kojima smo pisali, kao i njegovi prethodnici, samo se činilo da će on iznutra bolje razumeti čitav mehanizam. Porazno je, međutim, što on nije ni pokušao da menja taj mehanizam, već se zadovoljio time da upravljanje klubova nekako kontroliše postavljajući sebi bliske ljude na važna mesta. Na taj način Vučić sigurno ima punu informaciju o tome šta se sve dešava u klubovima, ali nam ne govori na kakav je to zid naišao kada je pričao o njihovom uređivanju.

Rekao je da niko ne podržava privatizaciju, a svi znamo da to nije stvar javne i referendumske podrške nego sprovođenja zakona. Važeći zakon o sportu predvideo je sprovođenje postupaka privatizacije, ali je i tu zapelo kod „političke volje“. Vučić ima apsolutnu većinu u parlamentu i slaba su opravdanja da neko još treba da ga podrži. Svi ga podržavamo da zaustavi nasilje u sportu, da demilitarizuje i dekriminalizuje tribinu i vrati sport običnom svetu. To se neće dogoditi finansijskim iznurivanjem Zvezde i Partizana nego konkretnim potezima institucija, koje o tome treba javno da govore.