Na trideset devet prethodnih Festova prikazano je skoro 4000 značajnih svetskih i domaćih filmova, koje je videlo oko četiri miliona gledalaca. Na jubilarnom, četrdesetom po redu Festu, koji počinje 24. februara, biće prikazana još 73 filma
U petak počinje četrdeseti Fest. E, da – već četrdeset. Svega je tu bilo za ove četiri decenije, a mnogo od svega toga više nema. (Pogledati monografiju Snovi otvorenih očiju objavljenu povodom jubileja) Prepričavanje privatnih i javnih događanja i uspomena, ili javnih koji su postali privatni, obavezan je čaršijski prilog svakom Festu pa bio on jubilarni ili ne. I to je lepo. To znači da je Fest ostavio trag.
Najviše se priča i prepričava o njegovoj prvoj godini. Razumljivo, kao i o svakom čudu neviđenom. Jer, kao što je već nebrojeno a opet nedovoljno puta rečeno, prvi Fest je promenio svakodnevicu tadašnjih Beograđana (i ne samo Beograđana). Donald Saterlend, Eliot Guld, Tom Skerit i Seli Kelerman iz Meša, filma Roberta Altmana kojim je prvi Fest otvoren, a naročito činjenica da je snimljen u Holivudu i godinu dana pre nego što je prikazan u Domu sindikata, učinili su da Beograđani porastu u svojim očima i da se osete delom sveta (čitaj: Zapada) više nego sva Titova putovanja i sve posete velikih zapadnih, istočnih i nesvrstanih državnika. Sto pet hiljada Beograđana koji su osam dana disali vazduh prvog Festa gledajući 73 filma, postali su glavne face u društvu.
O Mešu se, naravno zato što je otvorio Fest, govorilo kao o najboljem filmu na svetu. Oni koji su zbog čekanja od rane zore po ciči zimi u redu pred blagajnom za karte dobili promrzline, postali su heroji, a oni koji su smislili neki originalniji način da prežive red za Fest postali su i frajeri. Oni koji nisu bili na Festu, nisu imali prava da zucnu o filmu. Jer, šta oni mogu da znaju o svetskoj kinematografiji ako na Festu nisu videli Odiseju u svemiru Stenlija Kjubrika, Gole u sedlu Denisa Hopera, Konje ubijaju, zar ne? Sidnija Polaka, Sumrak bogova Lukina Viskontija i ostale, a naročito šta mogu da znaju o domaćoj kinematografiji ako na Festu nisu videli tada proskribovane filmove Zaseda Živojina Pavlovića i Lisice Krste Papića. Zarade distributera od filmova sa Festovim amblemom prikazivanih na redovnom bioskopskom repertoaru nedvosmisleno su bile više od onih bez amblema. I tako dalje, i tako dalje.
Na Festu je do sada prikazano skoro 4000 značajnih svetskih i domaćih filmova, a videlo ih je oko četiri miliona gledalaca. Isto koliko i filmovi s prvog Festa, pamte se Kabare, Ponoćni kauboj, Vudstok, Let iznad kukavičjeg gnezda, Buč Kasidi i Sandens Kid, Apokalipsa danas, Amarkord, Lovac na jelene, Dvadeseti vek, Kum, Serpiko, Taksista, Psi od slame, Carstvo čula, Noćni portir, Svedok i ostali važni filmovi snimljeni u svetu poslednjih 40 godina.
Četrdeseti Fest će otvoriti Drvo života Terensa Malika, pobednika prošlogodišnjeg Kana, a otvorenim će ga proglasiti američki reditelj srpskog porekla Piter Bogdanovič. Do 5. marta (a ne do 4. marta kako je planirano, zato što je nekoliko dana pre početka javljeno da je dobijen i film Artist Mišela Azanavičijusa, dobitnik pet Zlatnih globusa i nominovan u 10 kategorija Oskara) biće prikazana 73 filma, a među njima i filmovi Romana Polanskog, Dejvida Kronenberga, Gasa van Santa, Stivena Spilberga, Akija Kaurismakija, Nanija Moretija, Larsa fon Trira, Klinta Istvuda, Pedra Almodovara, Džordža Klunija, Džodi Foster… Fest će biti zatvoren premijerom filma Dinka Tucakovića Doktor Rej i đavoli, o legendarnom američkom reditelju Nikolasu Reju koji je šezdesetih godina boravio u Beogradu. Gosti Festa će biti Jirži Mencl, Piter Bogdanovič, Seli Kelerman (Vrela Usna u filmu Meš), reditelj Ivan Grbović iz Kanade, ekipa crnogorskog filma Lokalni vampir Branka Baletića, reditelji Platon Vasi i Oskan Alper, producenti Filip Bergman i Menahem Golan, i ekipa hrvatskog filma Fleke.
„VREME„: Između prve i druge godine Fest je dostigao nivo i popularnost kakvu drugi festivali dostižu za mnogo više godina. Ako se slažete sa stavom da je teže održavati postignuti uspeh nego postići ga, kako ocenjujete Festovu liniju nakon te prve, munjevito uspešne godine?
MILOŠ PARAMENTIĆ: Tokom prve dve decenije Fest je imao i padova i manjih uspona. No, početkom devedesetih iz razumljivih razloga Fest je naglo padao (čak dva puta nije ni održan), a istovremeno neki festivali koji su početkom sedamdesetih godina prošlog veka bili po kvalitetima slični Festu, naglo su napredovali, neki novi su se rađali i odmah postajali odlični. Dakle, kao i u svemu drugom: dok smo mi deceniju ili dve izgubili nazadujući – ostali svet je upravo u tim vremenima fantastično napredovao. Neću biti neskroman ako kažem da smo u poslednjih osam godina vratili barem deo nekadašnjih najvećih kvaliteta Festa: ogroman broj gledalaca (sa nepunih 50.000 godišnje na blizu 100.000 po svakom izdanju), preciznu organizaciju, odlične kampanje, pa čak, delimično, i dolazak nekih velikih svetskih filmskih autorskih i glumačkih imena poput: Abaza Kjarostamija, Vima Vendersa, Katrin Denev, Šlendorfa, Hane Šigule, Rejfa Fajnsa…
Ugostili ste mnoge važne ljude iz sveta filma. Koje biste uspomene izdvojili?
Pa, najpre, duži razgovor sa Katrin Denev, po nekakvoj bljuzgavici februarskoj, na Kalemegdanu… Ona je inače veoma zatvorena dama. No, tada, odjednom, veoma se raspričala, posebno o pokojnoj sestri Fransoaz, pa o divnom detalju: da je ćerku Kjaru, otac joj je Marčelo Mastrojani, rodila dok je on bio na Festu – kako mi je Katrin Denev rekla: „Na ovom Titovom i tvom Festu.“ Veliko zadovoljstvo je bilo razgovarati sa velikim autorom i iransko-pariskim gospodinom Abasom Kjarostamijem, a o Vimu Vendersu i da ne govorim. Hana Šigula nam je dosta zanimljivih stvari pričala o njenom Fasbinderu, posebno o grupi Bader-Majnhof, o tim šezdesetosmaškim vremenima u Nemačkoj, Parizu, Evropi. I, iznad svega i svih – fantastičan odnos sa velikim glumcem i sjajnim poznavaocem evropskog filma, velikim londonskim gospodinom Rejfom Fajnsom, sa kojim sam postao i lični prijatelj što je, stvarno, velika čast!
Ovo je poslednje izdanje Festa kome ste vi direktor Direkcije. Šta je bio vaš najveći uspeh?
Tu, barem, nema dileme: duplo uvećanje broja gledalaca uz ostanak na Festovom klasičnom putu, dakle ne komercijalizacijom.
Kako će izgledati 50. Fest?
Želim mu da bude kvalitetniji i bolji i od prvih godina. Objektivno, ima dosta načina i puteva kojim Fest može nastaviti svoje trajanje, pa će od toga zavisiti i kakav će biti za deset godina, naravno.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
