Dan po Vidovdanu, u jednodnevnoj poseti Srbiji bio je Žoze Manuel Barozo i sa premijerom Aleksandrom Vučićem, između ostalog, razgovarao o napretku Srbije na istorijskom putu ka Evropskoj uniji. Doneo je sa sobom i neke papire, pretpostavlja se „procenu napretka Srbije“ – jedan od birokratskih međustepenika u pripremi „Izveštaja o napretku“, koji će Evropska komisija predstaviti u oktobru.
Po završenom sastanku/razgovoru, premijer je u svom obraćanju novinarima rekao da se od ukupno 35 poglavlja četiri „crvene“, a da je jedno od njih toliko crveno da ne zna reč kojom bi intenzitet tog crvenila mogao da opiše.
„Najgore stanje trenutno nam je u životnoj sredini“, izjadao se onako kako samo on ume da se izjada. „Tu valjda ništa, ama baš ništa, nemamo u skladu sa evropskim standardima. Tu kao da smo gađali sve naopačke“, rekao je Vučić, dodavši da je Srbija loše ocenjena u još tri oblasti.
U stvari, nismo saznali ništa novo: pored ovog „ekološkog“, crvene se i poglavlja „Javne nabavke“, „Pravosuđe i osnovna prava“, kao i „Pravda, sloboda i bezbednost“. Ostala su „đene-đene“ – crvene se tu i tamo, neka manje, neka više. Ako je za utehu, Poglavlje 35 – „Ostala pitanja“, javnosti ovdašnjoj poznata kao „dogovor Beograda i Prištine“ nije više tema: sve je tu napravljeno kako je zacrtano, pa se ovo poglavlje, verovatno, samo malo rumeni.
CRVEN OBRAZ: Na ovu izjavu/jadanje premijera, sa posebnim naglaskom na Vučićevu konstataciju da „u prethodnom periodu Srbija apsolutno ništa nije učinila“, brzopotezno je reagovala Demokratska stranka, kako drugačije nego saopštenjem za javnost u kome se (kao) pita „ko je bio ministar zadužen za zaštitu životne sredine u prethodnom periodu i koja je njegova odgovornost“ i nudi odgovor: „Aktivnosti ministarke Mihajlović u vezi sa pitanjima zaštite životne sredine bile su bazirane na političkom revanšizmu koji se ogledao kroz ukidanje akcije ‘Očistimo Srbiju’ u kojoj je učestvovao veliki broj građana i preduzeća, u kojoj je povećano prikupljanje otpada od stanovništva, očišćeno oko 3000 deponija, započeta izgradnja reciklažnih centara.“
„Loše stanje u oblasti životne sredine u Srbiji je zaostavština bivšeg ministra Olivera Dulića i Demokratske stranke, koji su ostavili dugove i nerealizovane projekte“, istom brzinom odgovorila je potpredsednica vlade i ministarka građevinarstva, saobraćaja i životne sredine Zorana Mihajlović. „Stanje u oblasti životne sredine je upravo posledica neverovatno bahatog odnošenja prema sredstvima za tu namenu i životnoj sredini upravo DS-a i njihovog bivšeg ministra Olivera Dulića i ne može da se sredi za godinu i po dana koliko sam ja bila ministar(ka)“. Sve u svemu „oni“ – vlada koja je prethodila prethodnoj vladi, a koju je nasledila ova, ostavili su samo dugove – projekte koji su plaćeni, ali nisu i realizovani.
Ruku na srce, prethodna vlada u kojoj je Zorana Mihajlović bila zadužena (i) za životnu sredinu nije se pretrgla po pitanju ekologije: sem reči o tome koje nisu nedostajale, neko konkretno delo nije ostalo zapamćeno. Zapravo nije ga ni bilo: ovo reagovanje na saopštenje Demokratske stranke je sublimacija tog „ništa“.
Nije se proslavio ni njen prethodnik – Oliver Dulić, ministar za prostorno planiranje i zaštitu životne sredine u vladi Mirka Cvetkovića: bilo je, takođe, puno reči, puno spotova na televizijama (svako)raznim sa pozivom da „očistimo Srbiju“, sa kojom stotinom hiljada evra iz „eko-budžeta“ potpomognut je prvi i jedini „Srbija open“ (zauzvrat je Novak Đoković snimio nekoliko „Očistimo Srbiju“ spotova), svako malo su volonteri raščišćavali po neku divlju deponiju, obalu neke reke/potoka, otvoreno je i poneko „reciklažno dvorište“… i to bi bilo to. Nisu se, doduše, proslavili ni njegovi prethodnici, kao ni prethodnici prethodnika i tako sve dokle pamćenje dopire: izgovor je uvek bio isti – kriza je, nema para, odnosno ima prečih stvari…
Jedino što, dve godine otkad je onomad potpisan Sporazum o pridruživanju, sačinjava se godišnji Izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji i šalje „u Evropu“ na suđaje. Poslednji u nizu, publikovan prošle jeseni, u kome slika i nije baš onako loša kako se sad govori. Sva je prilika, o nagađanju je reč, da je taj (poslednji) izveštaj, u stvari, bio podloga koja dobro prima crveno mastilo. Naime, 2011. godine Evropska komisija je u „Analitičkom izveštaju“ za prethodnu godinu (2010 dakle) ocenila „da će biti potrebni trajni i veliki napori u toj oblasti, pre svega u pogledu primene (propisa)“, 2013. „da je Srbija počela da se bavi prioritetima u oblastima životne sredine i klimatskih promena“, ali da je „napredak ostvaren u prethodnih godinu dana bio mali“, te da je „potrebno uložiti znatne dodatne napore kako bi se postiglo dodatno usklađivanje sa politikama EU u oblastima poput vode, upravljanja otpadom, kvaliteta vazduha i zaštite prirode“, pa da „primena postojećih propisa treba da se poboljša, s tim povezan kapacitet održi“, uz preporuku da je „potrebno poboljšati inspekcije i izvršenje zakona, kao i učešće javnosti u donošenju odluka“. Kako će da bude ocenjen ovogodišnji saznaće se u oktobru, kad na red dolazi novi „Analitički izveštaj“. Za sad – crveni se.
SVE BOJE: Sudeći prema mapama zagađenja u poslednjem „Izveštaju o stanju životne sredine u Republici Srbiji“, tek tu-i-tamo nekih problema ima, inače sve je skoro pa kako treba. Recimo, nijedan vodotok nije označen crvenim, što bi značilo da je stanje veoma loše, već preovlađuju rezedo i zelena, što je oznaka za „dobro“ i „vrlo dobro“, za njima je žuta – „loše“, a na nekoliko lokacija kvalitet voda je označen plavim – „odlično“. Po tome, „loše“ je u Pančevu, Boru, Prahovu, Kostolcu, Lazarevcu, Bečeju, Požegi… svuda gde nekakve industrije (još) ima, dok je kvalitet površinskih voda kod velikih gradova – Beograda, Novog Sada, Niša, Kragujevca ocenjen kao „dobar“ i „vrlo dobar“, bez obzira što se u reke izliva kanalizacija bez ikakvog prečišćavanja. I tako, po tom izveštaju, Veliki bački kanal, inače najzagađeniji vodotok u Evropi, kome od smrada ne može ni da se priđe, označen je (samo) kao „loš“, a izliv beogradske kanalizacije ispod Ade Huje kao „dobar“. Sad je kao za čuđenje zašto se u tim papirima koje je Barozo pokazao premijeru ekologija toliko crveni da se opisati ne može.
Slično je i sa zagađenjem vazduha: cela Srbija se zeleni – to je po nomenklaturi oznaka za prvu kategoriju kvaliteta vazduha, crvene se Užice, Niš, Novi Popovac, što je oznaka za drugu kategoriju vazduha, a ljubičaste boje su, što je treća kategorija kvaliteta vazduha, Bor, Majdanpek, Pančevo, Obrenovac i Lazarevac.
Ne mnogo drugačija je i mapa industrijskih zagađivača zemljišta, sa ocenama u rasponu od „1“ do „5“, s tim da je jedinica najbolja, a petica najlošija ocena. Po tome, najlošije je u Pančevu i Lazarevcu, Bor je dobio „trojku“, sve ostalo su „jedinice“ i „dvojke“, što će reći – nije strašno.
Ozbiljno je pitanje kako bi ove karte izgledale, ako je i ovima za verovati, da srpska industrija u godinama tranzicije nije jedva pretekla.
NIŠTA NOVO, NIŠTA STRAŠNO: „Poglavlje 27 je svim državama u procesu pristupanja EU predstavljalo jedan od najvećih izazova, zato primena standarda traje i nekoliko godina nakon stupanja u članstvo Evropske unije“, konstatuje Jadranka Joksimović, ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije. „S obzirom na to da su za stvarno usklađivanje sa propisima EU potrebni neprekidni visok nivo investicija i znatni administrativni napori, to može jedino da se postigne u dužem roku“, piše u onom analitičkom izveštaju iz 2011. godine.
Po rečima ministarke Joksimović, Srbija je sad „u fazi izrade strateških prioriteta u vezi sa investicijama u poglavlje 27“, a kad je reč o srednjoročnim izazovima sa kojima se Srbija suočava, naglasak je na „administrativnim kapacitetima za primenu politike, kao i za izradu potrebnih politika u ovoj oblasti“, dok je dugoročni izazov koji se očekuje u toku pregovora dogovaranje sa EU o prelaznim periodima za punu implementaciju teških direktiva nakon stupanja u članstvo. Navodi primer Hrvatske, koja je prošle godine postala punopravna članica Evropske unije, a sve „eko“ zahteve iz 27. poglavlja ispuniće tek 2023. godine.
Za ovo poglavlje, kaže, a „prema ekonomskoj analizi Nacionalne strategije za aproksimaciju u oblasti životne sredine za Republiku Srbiju, do 2030. godine biće potrebno 10,6 milijardi evra“, investiciono su najzahtevniji „sektor voda, otpada, sektor industrijskog zagađenja i buke“. Reč je, veli, o velikim infrastrukturnim projektima, time i velikim finansijskim izdacima, što otežava sprovođenje direktiva EU u ovoj oblasti, te da su zbog toga neophodni dodatni izvori finansiranja kroz projekte – donacije i krediti.
Za eventualno neupućene: u ovoj vladi zaštita životne sredine je priključena poljoprivredi i šumarstvu, ali niko iz tog ministarstva nije blagoizvoleo bilo šta da kaže o „neopisivo crvenom“ stanju životne sredine u Srbiji. Nije da nisu bili pitani.
Analitički pregled usklađenosti sa Pravnim tekovinama EU – u novogovoru „skrining“, a za Poglavlje 27 – Životna sredina, zakazan je za septembar i novembar ove godine: na septembarskom „skriningu“ će evropske birokrate zadužene za „slučaj Srbija“ objasniti ovde nadležnima šta sve treba da se uradi, a u novembru će ti isti „ovde nadležni“ da pokažu da li su i, ako jesu, koliko su razumeli zadatak koji je pred njih postavljen, kao i plan kada će šta da urade.
