Čovek mnogih darova i tihe dobrote

Grobljanski je trubač na splitskom Lovrincu svirao Koenovu Dance Me To the End Of Love, a kovčeg s Predragovim telom polako je gutala crna zemlja; onde gde sam stajao nisam to mogao videti, samo sam čuo tipične ukopne zvuke, dok se pod prekrasno bistrim nebom izvijao glas trube, i dok sam u sebi, kao valjda i svi prisutni, mrmorio lepe i tužne Koenove stihove, kao još jedno adio splitskom princu duha, zajebancije, pameti i tihe, nerazmetljive dobrote. Mada nikakvog kraja ljubavi tu nije bilo niti je moglo biti, ponajmanje one koja nas je sve dovela na Lovrinac, a bilo nas je bože sakloni, i nema odakle nismo došli, iz baš čitave Jugoslavije, da ne prostiš. Pa smo se na onome Suncu (ili Sun Tzu) u potrazi za kakvom-takvom utehom ogledali u plačnim očima drugih, i oni u našim, i to nikako nije htelo da prestaje, ni na Lovrincu ni posle, mnogo posle, dole u varoši, i pitanje je kada će i hoće li moći da prestane.

Skoro deceniju ranije, druge septembarske večeri godine dve hiljade i devete, naleteo sam na Predraga na jedinom mestu na kojem smo i on i ja te večeri mogli biti, u beogradskoj Areni, na Koenovom koncertu. Bio je to, znao sam to već te večeri, a znam i svih ovih potonjih, po svemu bitnom koncert mog života, ali kanda i Predragovog; sreli smo se za šankom u pauzi koncerta, ali jedva da smo išta prozborili, iako su naši susreti, i uzgredni i namerni, vazda bili tako raspričani. Sada smo se samo zgledali zatravljeni, odmahivali u ozarenoj neverici, žmirkali i ispuštali mukle samoglasnike koji su značili: kume, da li se ovo stvarno dešava? Jesmo li ovo dočekali, naposletku?

I nije to s Koenom ništa slučajno i ništa onako, jer i Predrag je Lucić bio pesnik, vanserijski; to, pa sve ostalo. To će se najjasnije pokazati poslednjih godina njegovog života, kroz nekoliko izuzetnih pesničkih knjiga, što onih satiričnih što, recimo, melanholičnih, ali je pažljivijima to bilo znano i ranije, kroz sve njegove neuporedive feralovske poetske persiflaže. I čovek teatra je bio Predrag (studirao i umalo završio režiju na beogradskom FDU), što će se isto malo prekasno iskazati, kroz Aziza i druge pozorišne uratke, ali i kroz unikatne Melodije Bljeska i Oluje (i koječega drugog, zavisno od prigode), burovite parakabaretske performanse koje je radio s Borisom Dežulovićem, vazda urnebesne i nezaboravne, uvek neponovljive, a stalno iste samo po tome što su bili tako neslični bilo čemu drugome.

I reporter je bio Predrag, sjajan, vrhunski, i putopisac – a to je neretko teško odvojiti jedno od drugog. U tome se dokazao i kada je to bilo na svaki način najteže: ne samo jer je bilo najopasnije i najpogibeljnije, nego i zato što je bilo najteže za očuvanje trezvenosti, istinoljubovosti, čovekoljubivosti, moralnog kompasa. Čitajte njegove (kao i Dežulovićeve) ratne reportaže, mahom iz Slobodne Dalmacije, iz ranih devedesetih: svega je u njima čega treba da bude i baš ničega suvišnog, kamoli postidnog i kompromitujućeg, nikakve nacionalističke baljezgarije, nikakvog šovinističkog prostakluka. Taj rat i jeste i nije njihov rat, jasno je po čemu jeste, jasno je i po čemu nije, a najjasnije je ovo: to je sumanuti i sumorni, apsurdni i mahniti rat među braćom i rođacima, a ne hladno i proračunato vojevanje među strancima. A opet, sasvim se jasno razaznaje ko je ko, ko šta i gde radi, kome i kako. I zašto – u granicama u kojima je na potonje pitanje uopšte bilo moguće odgovoriti u našim kanibalskim ratovima.

A opet, nije greška nego neminovnost da Predraga pre svega znaju kao feralovca: onoga ko je, sa Viktorom Ivančićem i Borisom Dežulovićem („Studio Viva Ludež“), utemeljio Feral Tribune, što kroz „predistoriju“ u vidu podlistka Nedjeljne i Slobodne Dalmacije, što kroz deceniju i po izlaženja kao samostalnog nedeljnika (1993–2008), apsolutno inovativne, jedinstvene forme, a dobrim delom i sadržaja, na području naše silovane i ubijene zemlje, pa i daleko izvan njega. Jer, da te krvave istorije kojoj je Feral svedočio nepotkupljivo, pošteno, lucidno i moćno nikada nije bilo, možda je Predrag mogao ostvariti neki drugi i drugačiji život, građanski svakako komforniji, manje opasan i stresan, kao pozorišnik, kao pisac, kao veleštovani književni urednik, ali nije bilo tako nego je bilo krvavo i užasno i bedno, i časnom je čoveku bila elementarna zadaća svedočiti o tome, ne dati se pasjim sinovima, reći za zlikovca da je zlikovac i za šupka da je šupak, ohrabriti svakog možda uplašenog, usamljenog, zbunjenog čoveka koji se makar u sebi protivi ozverenju da nije sam i da nije poludeo samo zato što je u manjini, nego da je, naprotiv, sačuvao iskru normalnosti i ljudskosti, i da je slobodno održava i širi dalje. Feral je to radio od prvog do poslednjeg teksta, od prvog do poslednjeg broja; mogao je, kao i svaka ljudska, dakle nesavršena tvorevina, grešiti i ogrešivati se, i činio je katkad i to (mada ne pamtim da je bilo ikada iz Predragovog pera), ali nikada oko osnovnih stvari, nikada ne ugrožavajući vertikalu – ljudsku, građansku, profesionalnu; tim redom – oko koje je nastao i održao se na visini svih tih godina, a i dan-danas je bogme življi od mnogo koje nakupine papirušine koja još aveta po kioscima.

Paralelno s pravljenjem Novina i pisanjem za njih, Predrag Lucić uređivao je i fenomenalnu Feralovu biblioteku, svakako najbolju i najznačajniju ediciju u Hrvatskoj u gadnim i posnim devedesetim, pa i kasnije. I ko bi, ako ne Predrag, objavio Kiša u vremenima kada ništa „s ove strane“ nije bilo poželjno, i ko bi objavio prepisku Kovača i Davida i još toliko toga? I ko je, uostalom, prvi objavio romane Leonarda Koena na našem jeziku? Ponovo Predrag, a Maestro mu se koncertom zahvalio one septembarske noći u Beogradu.

Kada je Ferala zauvek nestalo sa kioska, Lucić se obreo u riječkom Novom listu, što je bio najsrećniji i najprirodniji izbor po srodnosti u granicama mogućeg. Tamo je pisao dnevnu kolumnu Trafika, što u vidu klasičnog novinskog komentara (ako je za bilo šta Lucićevo moguće reći da je „klasično“), što u vidu kvazifiktivnih dramoleta u kojima je „Trafikant“, dakle prodavac novina, ulazio u polemički dijalog s voks populijem, s neretko bizarnim sadržajem glave „našeg čovika“, koju su zlikovci punili pizdarijama, a Trafikant je čistio koliko je mogao… Bio je to dostojan nastavak njegovog feralovskog novinarskog angažmana, a istovremeno je i tu poslednju deceniju svog života Lucić iskoristio da nam ostavi bar deo pesničkih i dramaturških darova koje je nosio u sebi; ne smem ni da pomislim šta je sve ostalo nenapisano, a bilo je tu, u njemu, čekajući na red za milost uobličenja.

Veliki su i brojni darovi kojima je Predrag raspolagao, i manje ili više stigao da ih realizuje, ali je Predrag Lucić bio i nešto nesravnjivo više, bolje i lepše od zbira svojih darova. I to je osećao i znao svako ko ga je poznavao, a bogme i mnogi koji su ga „samo“ čitali, gledali, slušali. I to nas je sve dovelo k njemu na poslednji ispraćaj.

Veče pre Predragovog sprovoda, Slavoljub i ja skrećemo sa autoceste i ulazimo u predgrađe Splita. Tu dežura policija, auto ima beogradske table, a sutradan se u Splitu igra nekakav rukomet, Hrvatska protiv Srbije, napeta je situacija, pa su policajci radoznali – jesmo li to krenuli na utakmicu? Kada smo im razjasnili ko smo i kuda smo krenuli, nude nam pratnju do garaže, „za svaki slučaj“. Thanks, but no, thanks! Zar da u Predragov grad, u grad jednog anarhista, heretika i bogu-milog a ni vragu mrskog, uđemo pod zaštitnom pratnjom policije, kaogod razna ona prevažna gamad koja je i njemu kratila i gorčila život?! Ne dolazi se tako na ispraćaj prijatelja, druga, kolege, saborca, čoveka. Samo vozi pravo i ničeg se ne boj jer nemaš zašto, a i da imaš – pa šta? Ni Predrag nije živeo i kretao se pod rotacijom, pa nećemo ni mi. To jest: živeo je pod rotacijom, ali onom štamparskom!

Kada nas napusti neko izuzetan, osećanje gubitka – koje transcendira ono privatno – sasvim je prirodno, i nije nešto što vidimo prvi put. Ipak, Predragov je odlazak izazvao među svima koji su ga poštovali i voleli talas emocija kakav je teško prizvati u sećanje. Znam po sebi: od prve vesti o njegovoj smrti ne mogu da se sastavim, iako sam svih ovih strašnih meseci znao šta se s njim zbiva i kuda to gotovo sasvim neminovno vodi. A onda sam u Splitu susreo bezbroj znanih i neznanih ljudi, prijatelja i potpunih stranaca, s istom suzom koja neće pa neće iz oka, s istom gvaljom nastanjenom u grlu; to je nešto mnogo više od dubokog poštovanja, to je, dragi moji, ljudska ljubav, čista i bezinteresna, prema čoveku koji je baš takav bio. Što reče neko ovih dana: da li je uopšte moguće živeti časnije od toga?

Amigo, žao mi je što ti nisam stigao reći koliko sam ponosan na to što sam smeo da kažem da smo drugari, koliko sam srećan i privilegovan što si na razne manje i veće načine izdaleka i izbliza sudelovao u mom životu, koliko sam ponosan na tvoju pamet, hrabrost, dobrotu i čast. Na Tebe, druže moj.